Zanimljivost dana: Kako je nepoznati model DeTomasa spasio Maserati

Istorija Maseratija je jedna od onih koja je sa lakoćom danas mogla da ima daleko pozitivnije rezultate. Brend je osnovan 1914. godine i malo ljudi zna da je dugo vremena bio u samom rangu sa Ferrarijem po pitanju imidža i sportskih rezultata. U periodu posle Drugog svetskog rata, obe kompanije su shvatile da moraju prodavati i drumske modele radi homologacije, ali i da izmiruju visoke troškove vezane za učešće na trkama, da bi zatim upale u finansijsku krizu krajem šezdesetih godina.

Ferrari je preuzeo Fiat i omogućio mu kompletnu slobodu u razvoju budućih modela dok je vlasnik Maseratija postao Citroen.

Tu su i započeli problemi za ovu italijansku firmu, pošto ni sam Citroen nije bio finansijski dobrostojeći, a od Maseratija je tražio da razvija tehnologiju po pitanju mehanike. S druge strane, Francuzi su predali svoje revolucionarno hidraulično ogibljenje. Prvi rezultat saradnje dve firme je bio čuveni model Citroen SM, da bi Maserati kasnije debitovao s legendama kao što su Indy, Bora i Merak, a bili su u procesu da razviju novu generaciju limuzine Quattroporte.

Saradnja između Maseratija i Citroena bi verovatno bila pozitivna da nije došlo do naftne krize iz 1973. godine. Kao rezultat toga, francuski proizvođač vozila je otišao u stečaj i preuzeo ga je Peugeot čime je krerirana grupacija PSA. Maserati se našao na ivici da kompletno nestane sa tržišta, posebno nakon što je 1973. godine na domaćem tlu isporučeno samo 150 vozila.

Uspeva da pronađe spasioca u vidu argentinskog industrijalca Alehandra Detomasa i njegove firme DeTomaso Automobili. Alehandro je proizvodio četvorotočkaše još od kasnih pedesetih godina na bazi Fordove mehanike, a ostao je poznat po legendama kao što su Mangusta i Pantera. Zatekao je italijansku firmu u potpunom rasulu, sa neplaćenim računima i jako malo planova za budućnost.

Kao logično brzo rešenje je usledilo izmenama na nekoliko modela, oplemenjenih novom šminkom da bi se zavarali kupci. Primera radi, „novi“ Maserati Kyalami je bio ništa više nego DeTomaso Longchamp gde je Fordov motor zamenjen onim razvijenim od strane italijanske kompanije, a onda je bacio sve karte na novu generaciju limuzine Quattroporte.

Kada je prvi model Quattroportea debitovao 1963. godine, postao je jedna od retkih limuzina sa sportskim imiždom širom sveta. Prelepi stil samostalne dizajnerske kuće Pietro Frua, fantastični motori sa osam cilindara i visoka klasa završne izrada firme Vignale su učinili Quattroporte veoma poželjnom kupovinom.

Druga generacija je pozajmila platformu sa Citroena SM i pružala motor samo sa šest cilindara, mada su postojali napori da se ponudi i V8. Međutim, dolaskom novih vlasnika, Alehandro je želeo da ugasi bilo kakvu vezu sa Francuzima i naredio je razvoj novog modela.

To nas dovodi do DeTomasove limuzine pod imenom Deauville. Debitovala je 1971. godine sa stilom sličnom na Jaguaru XJ (iako se za dizajn postarala čuvena italijanska kuća Ghia) i sa Fordovim V8 motorom koji je oslobođavao 335 konjskih snaga. Deauville je u svoje vreme bio najbrži serijski automobil sa četvoro vrata na svetu i mogao je da dostigne maksimalnu brzinu od 230 km/h.

Ghia će kasnije reći da je njihov prototip bio kompletiran pre Jaguarovog i da su Britanci bili ti koji su precrtali stil, ali to nije bilo bitno. Nažalost, pokazao se velikim komercijalnim promašajem pošto je tokom četrnaest godina proizvodnje fabriku napustilo svega 244 primerka, a ključni razlog leži u ceni koja je bila dvostruko veća u poređenju sa XJ-om.

Ali čak je i to bilo dovoljno da Deauville pozajmi svoju platformu novom Quattroporteu. Dva vozila nisu delila toliko delova koliko se odmah pomisli, ali je zaboravljeni model DeTomasea odmogućio Maseratiju da napravi svoj prvi masovno proizvedeni automobil.

Za prelepi stil se postarao čuveni Đorđeto Đuđaro, a nudio se da dva Maseratijeva motora sa osam cilindara. Moćniji od njih se mogao pohvaliti sa 296 „grla“ iz radne zapremine 4,9 litre, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko izbora petostepenog manuelnog i trostepenog automatskog menjača. To je omogućavalo maksimalni brzinu od 240 km/h, što je bilo brže nego što je mogao spomenuti Deauville, a ova generacija Quattroportea je postala toliko popularna da se proizvodila čak jedanaest godina bez većih izmena.

DeTomaso će inače ostati vlasnik Maseratija sve do 1989. godine, kada će ga preuzeti Fiat. Na taj način, Ferrari i Maserati, dva ljuta rivala na stazama i među sportskim drumskim automobilima, danas pripadaju istoj firmi, a Quattroporte čak koristi Ferrarijev motor sa osam cilindara.

Istorija brenda tokom vladavine DeTomasa je uglavnom zaboravljena i mnogi verovatno i ne znaju da se desila, ali kao što se vidi u ovoj priči, pitanje je da li bi Maserati danas uopšte postojao da nije bilo zaboravljene limuzine pod imenom Deauville.

Zoran Tomasović

(1587)