Zanimljivost dana: Kaiser Darrin – zaboravljeni američki sportista

Postoji ono verovanje da je Chevrolet Corvette bio prvi američki sportski automobil i to je teza koja postoji s opravdanim razlozima. Iako su oni rani modeli prošli kao „bosi po trnju“ i pružali samo neefikasni motor sa šest cilindara, i zastareli dvostepeni automatski menjač, kada je Corvette započela da stiže u izložbeno-prodajne salone 1953. godine, Amerikanci su konačno dobili dostojnog rivala, borca protiv slične konkurencije iz Velike Britanije, Italije, pa i iz Japana.

Ali moramo odmah da kažemo da Corvette nije bio pionir za Jenkije. U nekom drugom izdanju ćemo sagledati neke predstavnike kojih je zaista bilo mnogo, a sada ćemo spomenuti nekoliko njih.

Eksperti će reći da je prvi američki sportista bio Nash Healey i pojavio se u prodaji 1951. godine. Kombinovao je školjku britanskog proizvođača sa američkom mehanikom, da bi godinu dana kasnije usledio Woodill Wildfire. Koristio je mehaniku konstruisanu od strane Dodgea, ali je čovek po imenu Robert Vudil napravio prvu masovno proizvedenu školjku od plastike ojačane staklenim vlaknima.

Zatim je stigla Corvetta 1953. godine, a dve godine kasnije i Ford Thunderbird. Mnogi će reći da je baš Fordov dvosed bio Corvetting prvi i najveći rival, ali takva priča nije istinita,i ta čast je pripala zaboravljenom modelu Kaiser Darrin.

Ako je neko dovoljno dobar da uđe u sam rang sa Chevroletovim predstavnikom, to bi onda u teoriji trebalo da znači da je reč o veoma dobrom automobilu, zar ne? Pa prema dosta karakteristika, Darrin zaista i jeste bio takav, ali ga je najviše upropastila sama politika unutar kompanije. Pričamo o kompaniji Kaiser koja se danas smatra možda najvećim pokušajem neke američke kompanije da napadne takozvane „Big 3“ divove (General Motors, Ford i Chrysler).

Osnovana je posle Drugog svetskog rata od strane imućnog industrijalca po imenu Henri Kajzer i imala je nekoliko zaista impresivnih godina. Kaiser je znao da ne može da napadne „Big 3“ direktno, pa se uglavnom orijentisao na kategoriju koje su rivali ignorisali.

To se odnosi na mali gradski automobil po imenu Henry J, a kada je debitovao 1950. godine, postao je prvi kompaktni četvorotočkaš iz Detroita. Iako nije imao visoke prodajne cifre i opstao je na tržištu svega četiri godine, neko je pomislio da bi Henry J bio dobra baza za novog sportistu. Doduše, ova odluka i nije bila čudna u spomenuto vreme pošto je i Corvetta delila platformu i celokupnu mehaniku sa drugim modelima brenda.

Posao je poveren dizajneru Havardu Derinu, koji je bio zaposlen u Kaiseru još od četrdesetih godina prošlog veka. Ovaj se odlučio na neke zaista radikalne linije, nečuvene za automobile iz Detroita, a među tim potezima se ističe i ideja o izostavljanju hroma uz izuzetak branika i okvira šoferšajbne, kao i vrata koja su bila na šinama, i otvarala su se horizontalno. Celokupna školjka je razvijena od plastike ojačane staklenim vlaknima i ona se činila kao budućnost među sportskim automobilima. Ime modela je palo na Darrin, i to po osobi koja ga je dizajnirala.

Iako je Darrin svakako izgledao veoma privlačno i čak i modernije o Healeya, Wildfirea i Corvette, njegova jeftinija i zastarela mehanika će se pokazati ključnim problemom. Pokretao ga je benzinac sa šest cilindara u linijskoj konfiguraciji, a razvijao je tek oko 90 „konja“ iz zapremine 161 kubnog inča (2,6 litre).

Snaga se prenosila na zadnje točkove preko trostepenog manuelnog menjača, a prema fabričkim podacima, ubrzanje od nule do 100 km/h je trajalo oko petnaest sekundi uz maksimalnu brzinu od 155 km/h. Mediji su hvalili udobnost, ali po performansama i ponašanju u krivinama, Darris je zaostajao od većine rivala. Cena od 3.669 dolara (oko 40.028 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) je bil viša od britanske konkurencije, ali niža od Corvette.

Kaiser se nadao godišnjoj prodaji od oko hiljadu jedinica, ali je tokom 1952. godine samo 435 primerka pronašlo kupce. Do tada se firma već nalazila u teškoj finansijskoj situaciji i bankrotiraće godinu dana kasnije. Derin će kasnije pronaći oko sto jedinica u lošem stanju parkiranih pored fabrike, i kupiće ih uz jake popuste. Većina je dobila kompresor, a neki su prerađeni i sa Cadillacovim motorom sa osam cilindara.

Kaiser Darrin se danas smatra neuspehom, ali u poređenju sa konkurencijom, njegova prodaja i nije bila loša. Daleko skuplji Nash Healey je privukao oko 500 kupaca u periodu od 1951. – 1954. godine, godišnja prodaja Allarda nikada nije prešla 150 vozila dok su Glasspar G2 i Woodill Woodfire prestali sa proizvodnjom posle samo nekoliko desetina primeraka.

Kada je reč o modelu zvanom Chevrolet Corvette, iako se proizvodio u dosta većim brojevima nego Darrin, ni daleko veći broj prodajnih salona i budžet za marketing nije doneo visoke prodajne brojke, i Corvette će da postane uspešan tek kada je Chevrolet ubacio V8 motor.

Kada se pogleda cela situacija, možemo zaključiti da je čudo što je Kaiser uspeo da proda i 435 Darrina posebno što se zna koliko je loša finansijska situacija u firmi bila 1954. godine. Čak i da se Kaiser nalazio u boljoj situaciji, teško je očekivati da bi Darrin bio uspeh.

Ali, mali broj proizvedenih primeraka danas čini ovaj automobil veoma skupim i traženim. On je postao cenjen klasik još početkom sedamdesetih godina dok danas, čak i za primerke u lošem stanju, je potrebno izdvojiti preko sto hiljada dolara.

Zoran Tomasović

(246)