Zanimljivost dana: Fiat Panda koji svi volimo

Znamo da su italijanski proizvođači automobila eksperti za male gradske četvorotočkaše. To se pretežno odnosi na Fiat, i tokom svoje dugogodišnje istorije nam je predstavio veliki broj kultnih modela. Sve je započelo sa Topolinom još tokom tridesetih godina prošlog veka, a čak i u današnja vremena kada nam se čini da svi žele krosovere, Fiat i dalje godišnje prodaje veliki broj svog mališana pod imenom 500. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na jedan takav model.

Reč je naravno o Fiatu Pandi i to konkretno, o njegovoj prvoj generaciji.

Njegova istorija započinje krajem sedamdesetih godina kada je italijanski gigant želeo da zameni model 126 ili kako je u našoj javnosti poznat pod nadimkom Peglica. Ali za razliku od prethodnika koje je Fiat lično razvio, ovaj put posao je poveren jednoj samostalnoj dizajnerskoj kući.

Reč je o firmi Italdesign za koju je radio verovatno najpoznatiji dizajner u istoriji. Naravno, ovde pišemo o legendarnom Đorđetu Đuđaru, a pridružio mu se i inženjer Aldo Mantovani. Tadašnji predsednik Fiata, Karlo Benedeti je želeo jednostavan gradski automobil, s pristupačnom cenom, proverenom mehanikom koju bi svaki Italijan mogao da stvori i s dosta prostora u malom pakovanju. Posebno su ga interesovali modeli kao što su Citroen 2CV „Spaček“ i Renault 4, dok je novitet morao da bude veći nego spomenuta Peglica, ali opet jednako jeftin.

Đuđaru i Mantovaniju je dato samo petnaest dana da predstave prve planove i crteže, a ovi su to uradili dok su bili na godišnjem odmoru. Projekat je u to vreme bio poznat pod imenom Progetto 141, a Italdesign je završio sa poslom u zacrtano vreme. Međutim, Benedeti zatim napušta Fiat, a novi čelnici odlučuju da zatraže dva rana prototipa za testiranje.

Konačan proizvod je imao jako kockaste linije, ali i s dužinom od svega 3,4 metra se mogao pohvaliti sa dosta prostora. Ne samo što je četvoročlana porodica mogla komorno da sedne, već je i prtljažnik pružao 280 litara prostora sa podignutim sedištima, odnosno čak hiljadu litara sa izvađenim sedištima.

Vrata prtljažnika su takođe bila u stilu heča, a to je pružalo lakši pristup. Premijera je zakazana za Salon automobila u Ženevi 1980. godine, a Fiat će kasnije reći da je u prva dva meseca primio preko 70 hiljada narudžbina. Automobil je dobio ime Panda, ali ne po vrsti medveda kako se originalno mislilo, već po rimskoj boginji Empandi.

Rani modeli su delili mehaniku s modelom Fiat 127. Bazni model se mogao pohvaliti benzincem zapremine 652 kubika i 30 konjskih snaga, što je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 115 km/h i kombinovanu potrošnju od 5,4 litara na pređenih sto kilometara.

Za one koji su bili voljni izdvojiti više novca, tu je bio motor zapremine 903 kubika i 45 konjskih snaga. Njegove fabričke informacije kažu da mu je bilo potrebno 19,1 sekundi da ubrza iz mirovanja do 100 km/h uz maksimalnu brzinu od 140 km/h.

Vremenom će Panda biti dostupna sa pet benzinskih motora i tri dizela. Najmoćniji od njih je bio onaj radne zapremine 999 kubika i maksimalnih 48 „grla“, a stigao je uparen s petostepenim manuelnim menjačem. Pored modela sa pogonom na prednje točkove, Panda se od 1983. godine mogla dobiti i sa pogonom na sva četiri točka.

Tokom svoje istorije prva generacija se izmenila jako malo. Početkom devedesetih godina smo videli nešto izmenjenu masku hladnjaka i moćnije motore, a videli smo je u izložbeno prodajnim salonima od 1980. do 2003. godine.

Privukao je preko 4,5 miliona kupaca, a svoju verziju je imao i španski Seat. Ona je nastupala pod imenom Marbella od 1980. do 1986. godine. Fiat će kasnije predstaviti i drugu i treću generaciju koja je u serijskoj proizvodnji do današnjeg dana. Pored „rodne“ Italija, ovaj mališan je bio jako popularan i u Velikoj Britaniji, kao i u Južnoj Americi.

Đorđeto će kasnije reći da je Panda njegov omiljeni automobil koji je dizajnirao najviše iz razloga što je to bio veliki izazov. Sa željom da se zadrži njegova pristupačna cena, Panda nije imala kvake na vratima već samo dugme, vrata sa unutrašnje vrate su bila od metala i nisu imala plastične i kožne detalje, one koje smo navikli da vidimo, a vozač je mogao da podesi grejanje na samo dve brzine (slično je važilo i na račun grejača). Enterijer nije pružao kutiju ispred suvozača, a sve komande su bile jednostavne, pregledne i lagane za korišćenje.

Ako posetite Italiju ovih dana, sigurno ćete videti dosta originalnih Pandi, što znači da zamisli Fiata o jeftinom vozilu za šire naredone mase koju svaki „majstor Mujo“ može da popravi, svakako jesu urodile plodom. Panda u svakom slučaju zaslužuje svoje mesto u istoriji i o njoj ćemo čitati kao o brilijantnom gradskom automobilu, i sasvim je opravdano što ima kultni status.

Zoran Tomasović

(4572)