Ovo nije prvi put da idem do Lisabona kolima, ali jeste prvi put da idem sam, i da želim da stignem za četiri dana. Prvi put je putešestvije trajalo desetak dana u jednom smeru i nisam išao sam, i stajali smo na svakom ćošku. Ali, ovaj put, životne obaveze ne dopuštaju da na putu provedem nekoliko nedelja, koliko je potrebno da bi se na ovakvom putu stvarno uživalo.

Put od Beograda do Lisabona je dug nešto preko 3.100 km, i mogao sam da ga pređem i za 3 dana, ali ipak nije bilo potrebe za takvim tempom, pa sam ga razvukao na 4 dana i 3 spavanja. Put vodi preko Hrvatske, Slovenije, Italije, Francuske, Španije, i na kraju malo i kroz Portugal.

Narodna izreka kaže, ako želiš da putuješ brzo, putuj sam, tako da sam se na put uputio baš tako, a kao prevozno sredstvo sam koristio Porsche Macan. Prvi zastoj na putu je na granici sa Hrvatskom. Tu sam čekao nešto manje od sat vremena. Možda zato što je to bio prvi dan raspusta pa su svi kretali na more. Put kroz Hrvatsku je prav ko strela, sve je autoput, i  tu nema šta da se priča, veoma dosadno, svi voze tu negde tik iznad ograničenja, nema puno saobraćaja, jedva sam čekao da to prođe.

Putarina na autoputu može da se plati karticom, ili preko ENC-a koji se relativno jednostavno kupuje. Do granice sa Slovenijom se putarina plaća dva puta. Nakon malog čekanja na granici sa Slovenijom, plaćam autoput i tamo, 30 EUR za mesec dana, pa nastavljam vožnju dalje.

Put ima i malo krivina, pa je bar malo zanimljiviji nego kroz Hrvatsku. Vožnja kroz Sloveniju nije dugo trajala, i nakon kraće pauze za klopu sam brzo stigao do Italije. Izabrao sam da prvo spavanje bude u Italiji, okolina Novi Ligure.

Kroz Italiju je sve mnogo zanimljivije. Prvo što iz moje perspektive svi voze kao manijaci 😊a onda i što ima i krivina, ima i po 3 trake na autoputu, ima i veoma dugačkih tunela, ma ima svega! A ima i jako zanimljivih automobila. Što se brzine tiče, zvanično ograničenje je 130 km/h. Ali, ko vozi po ograničenju taj vozi u najsporijoj traci. Ceo put sam koristio i da isprobam kako radi Android Auto na mojim kolima.

Dok je radio, to je bilo sjajno. Da ne bi ceo put bio samo krstarenje autoputem, smeštaj sam izabrao da bude malo u brdima, jedno 45 min vožnje od autoputa. Ti uzani planinski putevi su pravo zadovoljstvo za vožnju, i prilika da se malo isproba sportski režim vožnje.

Smeštaj je bio odličan, sa lepim parkingom, i tu sam saznao da se u Italiji koristi još jedan priključak za struju koji nije isti kao i kod nas. Srećom, taj moj smeštaj je pored tih imao i naše priključke, pa nisam ostao bez struje. Vožnja do smeštaja je uključivala i prolazak kroz jedan stari gradić sa veoma uzanim ulicama. Taman da jedva prođe jedan automobil. Ne znam kako bi neko sa širokim sportskim automobilom tuda prošao. Verovatno bi se nekoliko puta preznojio. Tu sam toliko polako vozio da je neka žena pešaka bila brža od mene.

Onda je došlo vreme da se sipa gorivo, i to je bio trenutak da se isproba Android Auto i njegovo prepoznavanje glasa. Moram reći da to radi mnogo bolje nego što sam očekivao, a svakako dramatično bolje nego Porscheova ugrađena navigacija. Sipanje goriva je isto bila avantura, jer su instrukcije za sipanje na italijanskom koji na žalost ne govorim.

Pumpa na koju sam stao, to jest do koje me je Google doveo, je bila skroz automatska, i nekako sam uspeo da se izborim sa sipanjem goriva. Ali je ograničenje u količini novca bilo na valjda 100 EUR, što nije bilo dovoljno da se napuni rezervoar, ali je bilo dovoljno da se ode do neke pumpe gde nema takvih ograničenja.

Francuska

Ah, Francuska, Azurna obala, milina. Ali, nije baš tako. Prvo da krenemo od putarina. Putarine su na svakom ćošku. U tom delu, oko Nice, nema ono kao kod nas, uzmeš karticu, pa vozi dok ne dođeš do kraja autoputa, i tamo platiš. Jok. Ovde je plaćanje na svakih 100 metara.

Ok, malo karikiram, ali moj utisak je da je to prečesto. Onda dolazimo do neverovatne gužve na svim putevima, možda nema gužve samo u ranim posleponoćnim satima. I naravno, najgora stvar, neverovatne gužve i stil vožnje. Naime, i u Francuskoj, kao i u većini zemalja u EU je ograničenje na autoputu 130 km/h. I onda su Francuzi uveli milione nekih kamera. I kako to onda izgleda?

Pa evo kako: jedan deo vozača vozi striktno 10 km/h sporije od ograničenja. Jedan deo striktno po ograničenju, jedan deo vozi kao da su ukrali kola, a onda koče ko manijaci pre svake kamere, i onda pored istih prolaze sa 10 km/h nižom brzinom od ograničenja. I kad se na to sve doda neverovatna količina vozila, onda to znači da je sve to veoma neefikasno, i da je onda prosek manji nego što bi mogao da bude.

Pritome, u levu traku pređu čim vide kola ispred sebe, i onda se u levoj traci napravi kolona a desna traka prazna. Ludilo. Ali i pored toga, prosečna brzina nije bila mnogo manja od ograničenja. Iako su pejzaži super, putovanje kroz Francusku mi nije nešto prijalo, verovatno zbog kiše koja me je pratila. Spavao sam blizu granice sa Španijom u okolini mesta Bayonne.

Španija

Kad sam kretao iz Francuske, prestao je da mi radi Android Auto. Srećom, Macan ima svoju navigaciju koja čak i pristojno funkcioniše. Nakon kraće vožnje kroz Španiju, prestala je kiša i krenulo je lepo vreme. Put se otvorio, i gužva je nestala.

U Španiji je najliberalnije ograničenje brzine na 120 km/h. Koliko sam primetio, uglavnom se poštuje sa do +10 km/h tolerancije. Pošto nije bilo gužve, onda nije bilo ni problema na autoputevima Španije. Spavanje u mestu koje se zove Salamanka, blizu granice sa Portugalijom. To je bila prilika da malo smanjim tempo i da napravim duži odmor u Španiji. Tu pauzu sam iskoristio da proverim moj španski koji je na veoma veoma niskom nivou 😊 ali na dovoljnom da se konobari u restoranu slatko nasmeju.

Portugal

Na samom ulasku u Portugal ima putokaz koji otprilike kaže: kola sa stranim registracijama desno. Skrenem ja desno, i tu put vodi na pumpu i na neku naplatnu rampu. Ali na naplatnoj rampi nema rampe. Dođem ja dotle, srećom imaju instrukcije na engleskom. Fora je u tome da se tu plaća putarina tako što ti upišu broj tablice, i tvoju kreditnu karticu, pa ti posle skidaju pare kako prođeš kroz neke segmente autoputa.

To me je malo zbunilo pa sam onda otišao i do pumpe da pitam o čemu se tu radi. I devojka na kasi mi je rekla da je to u stvari samo za ove obične autoputeve, a za one sa 3 trake se i dalje plaća tako što se uzme kartica (ili telepass). Reče mi na veoma dobrom engleskom: sačuvaj taj račun za svaki slučaj i vozi.

To jedno upisivanje registracije i broja tablice važi mesec dana, što je meni bilo sasvim dovoljno jer je plan bio da ostanem 4 noći. U Portugaliji je ograničenje brzine na autoputevima 120 km/h, ali to se shvata više kao poželjna brzina jer svi voze ko manijaci. Srećom, na putevima nema gužve dok se ne priđe na 50 km od Lisabona, a tek kad se uđe u Lisabon kreću pravi krkljanci.

Jednu od pauza sam iskoristio da pričam preko telegrama sa mojim, hm, serviserom koji mi je pomogao da se namesti Android Auto i da ga pitam kako da to popravim. Čovek mi je rekao na kolima na navigaciji da uradim resetovanje na fabrička podešavanja. Ništa, nađem ja to u meniju, kliknem, jeste li sigurni, naravno, jeste li stvarno sigurni nema nazad posle ovoga. Naravno, reče on.

I onda nastupi pauza gde se ništa nije dešavalo od dobrih nekoliko minuta, da sam već krenuo da se brinem. Ali nakon tih nekoliko minuta, navigacija se samo resetuje, i kaže vraćanje na fabričko podešavanje nije uspelo, došlo je do greške. Tu mi naravno preko usta proleti par lepih reči na račun svih koji su imali dodira sa tim, ali reko daj da probam jel radi Android Auto, kad ono radi.

Da li je resetovao navigaciju na fabrička podešavanja? Pa, deluje da jeste. Šta onda kuka kako nije uspeo? U svakom slučaju, ponovo vlada sreća u kolima jer radi Android Auto. Pošto sam u Lisabonu bio poslom, nisam imao previše vremena za smucanje okolo, ali imao sam čak jedno slobodno popodne, pa sam tu pauzu iskoristio da sa drugarima odem do neke plaže u okolini Estorila.

Tražio sam od navigacije da nas odvede manje prometnim putevima, i tako je i bilo. Put je bio baš dobar, i prilika da se proba i režim vožnje Sport Plus na Macanu. Na plaži je duvao ozbiljan vetar, bilo je takvo vreme da sam obukao i duks. Niko se nije kupao, talasi su bili pozamašni, ali me to nije sprečilo da pipnem okean i sa ove strane. Sutradan je bio dan za polazak iz Lisabona, i poučen prethodnim iskustvom, rešim ja da u danu preskočim i Portugaliju i Španiju i da spavam u Francuskoj.

Francuska, drugi put

Ovaj put je vreme bilo baš lepo tokom celog puta kroz Francusku, tako da mi je put mnogo više prijao. Ali i ovaj put je u Francuskoj prestao da radi Android Auto nakon prespavane noći. Potpuno isti simptomi kao i prethodni put.

Probam ja „staru medicinu“, resetovanje na fabrička podešavanja, ali avaj, nije pomoglo. Pomislim kako je Francuska ukleta, i promrmljam par lepih reči na tu temu, i nastavim vožnju ka Nemačkoj, koja je bila moja sledeća destinacija. Tu sam imao mali gaf sa Porscheovom navigacijom. Naime, navigacija mi je rekla prati put, pa onda neke stotine kilometara. I pratim ja tako put, kad mi u nekom trenutku kaže, e burazeru, ti si skrenuo sa puta, aj se okreni pa nazad. A sledeće isključenje je 20 minuta vožnje dalje.

Posle tog iskustva sam mnogo pažljivije gledao šta je nacrtano na toj mapi pri svakom odvajanju. I malo da se dotaknem gužvi na putevima u Francuskoj. Oko svih većih gradova, gužva je poprilična. Ali, čim se malo odmaknem od gradova, autoput je fluidan, i može da se vozi tih 130 km/h koliko je ograničenje.

Mala nedoslednost, u okolini Strazbura je ograničenje 110 km/h iako je put skoro isti kao autoput. U nekom trenutku taj put definitivno prestane da bude autoput, i ograničenje dramatično padne, i nema šanse da se vozi brže od ograničenja jer je gužva sumanuta na tom delu druma. Ali nakon Strazbura dolazi Nemačka. Plan je bio da u Nemačkoj spavam dve noći i da se dobro odmorim pred put kući.

Nemačka

Opšte je poznato da je Nemačka jedina država u kojoj na nekim delovima autoputa nema ograničenje brzine. Neko ko se nije vozio ozbiljnije kroz Nemačku bi mogao da pomisli kako je to sjajno i kako se velike distance prevaljuju veoma velikom prosečnom brzinom. Ali, to nije baš tako. Pošto sam u Nemačku ranije išao često, znao sam šta me čeka, i sa žaljenjem moram da konstatujem da se situacija nije promenila na bolje.

Da krenem od očiglednog, a to je da su ti delovi puta bez restrikcija brzine prilično retki, to jest da se mnogo više vremena provodi na putevima na kojima ima ograničenja. Onda dolaze problemi sa beskonačnim radovima na putu. Ti radovi su veoma česti, i tamo gde su te aktivnosti putara potpuno su opravdana ograničenja brzine, a zbog suženja puta i velike gužve, čak ni tu ne može da se postigne brzina ograničenja nego je saobraćaj uglavnom u kreni-stani režimu.

Onda ne treba zaboraviti da se na putevima nalazi i ogromna količina vozila. Nisu sva vozila sa 200+ konjića niti su svi vozači raspoloženi da voze brzo. Mora da se pazi i na one koji ne gledaju u retrovizor, pa to takođe usporava saobraćaj. Empirijski sam ustanovio da su brzine preko 200 km/h dostižne, ali uglavnom jako kratko. Takođe sam ustanovio da je oko 170 km/h maksimu, što bih se usudio da vozim kad ima drugih kola okolo, a koja se kreć sporo.

No i pored toga, uspeo sam da se provozam na nekom delu autoputa gde nije bilo previše saobraćaja i uspeo sam da postignem 270 km/h u Macanu. Možda je moglo i brže, ali nije više bilo mesta, morao sam da prikočim. Kao jedna od stvari koja me iritira u Nemačkoj, naveo bih i običaj da se na benzinskim pumpama naplaćuje ulazak u WC. I to 70 euro centi.

I može samo kovanicama da se plati. Čini mi se da je isto tako i u Austriji, ali tamo nisam stao ni na jednoj pumpi da to proverim, nego sam izdržao do Slovenije. U Nemačkoj sam ponovo probao da osposobim Android Auto, koristeći oprobani metod, i tu je taj postupak urodio plodom. Dakle, Francuska ima nešto protiv interfejsa zvanog Android Auto 😊.

A kao kuriozitet bih naveo da je prosečna brzina kroz Francusku bila viša nego prosečna brzina kretanja kroz Nemačku. To zapažanje je bilo isto takvo i za Belgiju i Holandiju, u smislu da je i kroz te dve zemlje bila veća prosečna brzina nego kroz Nemačku, kad sam išao kroz te zemlje prethodnih godina.

Austrija

Nemam nekih preteranih komentara na Austriju. Mnogo radova, mnogo kamera, velike gužve oko gradova, ograničenje 130 km/h, sem u tunelima i oko naseljenih mesta gde su ograničenja još manja i gužve još veće. Tu me je pride pratila i neka kiša tako da nije to bilo neko uživanje, a kao što se da naslutiti, ne volim da u normalnom saobraćaju vozim po kiši. Napomenuo bih da je tu neophodna vinjeta, koja može da se kupi i u Nemačkoj i lepi se na staklo.

Slovenija, Hrvatska, drugi put

U Sloveniji sam već imao digitalnu vinjetu, pa nisam morao da stajem zbog toga. Stao sam samo da koristim (besplatni) WC i da sipam benzin. Nakon toga dolaze Hrvatska i Srbija, i tu nema nikakvih promena, sve je isto kao što je i bilo. Autoput kroz Hrvatsku je praktično prazan čim se odmaknem od Zagreba. Isto tako i u Srbiji dok se ne priđe Beogradu.

Macan na dugom putu

Nije bilo nikakvih problema na putu sa Macanom. Macan se samo čuo kako prede, i bilo je manje naporno nego što sam očekivao. Ipak, ono što moram da primetim je da su sedišta tvrđa nego što sam navikao na prethodnim kolima, ali je zato sve ostalo bilo bar za klasu bolje nego ranije. Da pomenem samo stvari koje su me baš impresionirale, i odmah da kažem da je ovo krajnje subjektivna lista:

• Menjač. Menač je fenomenalan. Promene brzina su trenutne iz moje perspektive. Čak i u normalnom režimu vožnje sve radi veoma dobro. Jedna od zanimljivih osobina je da agresivno radi smanjivanje stepena prenosa na kočenju, što je potpuno sjajno. Recimo, pri vožnji u sedmom stepenu prenosa (najviši stepen prenosa na Macanu), ako prikočim iole agresivnije, skoro odmah spušta u petu brzinu i povećava broj obrtaja radilice, da bi moglo hitro i da se ubrza u slučaju potrebe. Ma potpuno sjajno. Pri laganoj vožnji brzo povećava stepene prenosa da bi štedeo gorivo. Ručni režim menjanja brzina nisam imao potrebe da koristim tokom celog puta.
• Klima i hlađenje sedišta. Ja sam mislio da je prethodni automobil imao dobru klimu. Ali u Macanu je to dovedeno na mnogo viši nivo. Možda i boja automobila ima uticaja, jer manje upija toplotu, a takođe i stakla su fabrički zatamnjena i imaju dodatnu termo i zvučnu izolaciju. Veoma je bilo prijatno i nije bilo nikakve frke sa klimom.
• Aktivno vazdušno ogibljenje. Ovo je prvi auto koji posedujem sa aktivnim vazdušnim ogibljenjem. Ranije sam mislio da je to čisto preterivanje, ali sad nakon dužeg iskustva mogu reći da mi je to sad veoma visoko na listi prioriteta pri kupovini automobila. Može da se podešava i visina i tvrdoća, i svakako da se na ovako dugačkom putu skoro uvek vozi na najudobnijem setovanju. Ali bilo je prilika da se proba i malo tvrđe ogibljenje i to je sjajno.

Vladimir Kukuruzović

(997)