Zanimljivost dana: Zabranjeno voće – Chevrolet Camaro COPO

Svakog proizvođača u automobilskoj industriji mogu zadesiti raznovrsni problemi. Slabo popularni modeli, kašnjenje proizvodnje, nedostatak materijala, opozivi, nesuglasice s distributerima i još mnogo tada, ali je General Motors bio u jednoj nečuvenoj situaciji tokom šezdesetih godina prošlog veka. U jednom momentu je kontrolisao čak 56% američkog tržištu i bio na udaru takozvanih antimonopolskih zakona, gde bi političari mogli da intervenišu i razbiju veliku firmu na dosta manjih korporacija.

O ovome smo i pisali u jednom od ranijih izdanja zanimljivosti dana, što možete da pročitate ovde.

Da, General Motors je bio primoran da učini svoje automobile manje popularnim, a jedan od načina je bio da zabrani ugradnju motora većih od 400 kubnih inča (6,6 litara) u sve manje modele sa izuzetkom Chevroleta Corvette. Možda takva vest zvuče smešno u današnja vremena, ali pričamo o periodu kada su se svi takmičili ko će biti moćniji i vladalo je pravilo „pobedi u nedelju, prodaj u ponedeljak“.

Takvom odlukom je najviše oštećen Pontiac, koji je uživao u velikoj popularnošću baš zahvaljujući sportskim rezultatima, ali je jednako bio pogođen i Chevrolet. Njegov model Camaro je bio ograničen na „samo“ 396 kubnih inča (6,6 litara) dok je glavni rival Ford Mustang nudio onaj zapremine 429 kubnih inča (7,0 litara). Najdalje je otišao model Plymouth Barracuda koja je čak nudila „big block“ radne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litre), a iako su takve opcije uglavnom bile skupocene i privlačile tek po nekoliko hiljada kupaca, imidž je bio dovoljno jak da i oni jeftiniji primerci postanu popularniji.

To nas dovodi do 1967. godine kada je Camaro ugledao svetlost dana. Dok je Chevrolet svakako mogao svojim fabrikama da zabrani veće agregate, nije postojao niti jedan način da spreči samostalne tjunerske kuće da tako nešto urade. Jedan od njih je bio čovek po imenu Don Jenko i ugradio je poveći motor zapremine 427 kubnih inča (7,0 litara) koji je pronašao u slupanom modelu Corvette.

Razvijao je čak 425 konjskih snaga i maksimalnih 640 Nm obrtnog momenta i dominirao na lokalnim stazama. Takvi uspesi nisu mogli da prođu nezapaženo i Jenko se uskoro nije mogao braniti od ponuda. Kontaktirao je Chevrolet i naručio 200 jedinica takvog motora, a isto je uradio i tjuner po imenu Fred Gibs.

Predsednik Chevroleta u navedenom periodu je bio niko drugi do legendarnog Džona Dilorijana. Da, isti onaj koji će kasnije da konstruiše sopstveni model DeLorean DMC-12 i kao što znamo, definitivno je bio jedan od onih ljudi kojima je „benzin tekao kroz vene“.

Dilorijan se pak nije slagao sa ranije opisanim pravilom i odlučio je da isporučeni željene jedinice Jenku i Gibsu, ali da bi zataškao situaciju od ostalih čelnika General Motorsa, to je uradio preko posebne divizije nazvane Central Office Production Orders ili COPO.

Ona je poslovala unutar firme sa zadatkom da sprema automobile specijalno za policiju i ostale vladine agencije. To znači da su imali poveću zalihu moćnih motora i Jenko i Gibs su dobili ono što su naručili.

Vremenom se vest pročula, pa je tako doprla i do ostalih tjunera i izložbeno-prodajnih salona, pa će ukupno biti proizvedeno oko hiljadu jedinica sa značkom COPO. Posebno se izdvajao onaj sa kodnom oznakom 9560 i razvijao je 430 konjskih snaga i maksimalnih 610 Nm obrtnog momenta.

Celokupni blok motora je bio razvijen od aluminijuma i bilo je potrebno šesnaest sati da se svaki od njih ručno sklopi. Koštao je neverovatne četiri hiljade dolara (oko 34.623 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) što je zapravo bilo više nego što bi vam salon naplatio za novi Camaro sa V8 motorom. Od spomenutih hiljadu jedinica, svega 69 je bilo sa spomenutim indeksom 9560 dok su preostali imali značku 9561. Jedini način da se razlikuje je bio preko takozvanog VIN broja motora.

Ono što je posebno oduševilo ljubitelje mišićavih automobila je to što je COPO izgledao baš kao bazni Camaro sa motorom sa šest cilindara. Od opreme nije imao gotovo ništa da bi se uštedelo na masi, a takođe nismo mogli da vidimo nijednu specijalnu oznaku. Ali, s ubrzanjem od nule do 100 km/h za manje od pet sekundi, teško da je neko mogao da mu stane na crtu.

Maksimalna brzina je bila limitirana na samo 200 km/h pošto su očekivanja bila da će ga vlasnici voziti na takozvanom „drag“ trkanju, to jest na pravcu gde veće brzine nisu ni potrebne. COPO će ostati u ponudi tokom prve generacije Camara koja će se proizvoditi od 1967. do 1969. godine.

U kolikom ugledu ovaj model danas uživa, možda najbolje potvrđuje podatak da Chevrolet nudi i njegovo moderno izdanje, konkretno za profesionalni auto-moto sport. COPO se pojavi na aukciji, i to tek s vremena na vreme, i obično promena vlasnika zahteva cenu od oko 200 hiljada američkih dolara za onaj „obični“ 9561 pa sve do preko milion „zelembaća“ za 9560.

Za kraj još da kažemo i da su svi izgledi da je uvođenje neverovatnog pravila o limitiranju veličine motora uopšte bilo aktuelno, a definitivno je zanimljivo videti kakve sve rupe u zakonu su proizvođači pronalazili, zar ne?

Zoran Tomasović

(244)