Zanimljivost dana: McLaren M6GT – duševni predak legendarnog modela F1

Kada pomislimo na drumske modele konstruisane od strane velikog McLarena, većini nas verovatno prvo padne na pamet legendarni model F1. Kada je debitovao sada već davne 1992. godine, bio je svetsko čudo i napisao je pravila među egzotičnim četvorotočkašima koje konkurencija prati do današnjeg dana. Ali, više od dve decenije pre nego što je Gordon Mari pokazao ovo remek delo, McLaren je planirao debi svog prvog drumskog modela.

Kao što se očekivalo, trebao je da bude zasnovan na trkačkom automobilu pre nego što je jedna prerana smrt promenila celokupni tok istorije.

Svi znamo da je Enco Ferari voleo profesionalni auto-moto sporti i da je krenuo da proizvodi drumske modele samo zato što su pravila za homologaciju to zahtevala. Bilo je naravno potrebno i platiti trkačke račune, pa je prodaja serijskih vozila omogućavala Encu da nastavi da radi ono što voli.

S druge strane, Brus Meklaren je takođe voleo sport, ali je isto tako imao i ambiciju da napravi najbolji i najbrži automobil za ulicu koji će svet ikada videti. Brus je inače rođen na Novom Zelandu 1937. godine, a počeo je profesionalno da se trka kada je imao svega četrnaest godina za volanom Austina 7.

Do svojih ranih dvadesetih godina, ne samo što je vozio u šampionatu Formule 1 već je postavio tadašnji rekord kao najmlađi pobednik u ovom takmičenju. Pored toga što je voleo da upravlja automobilima, Brusa su interesovali i dizajn, inovacija i inženjerstvo, pa je osnovao sopstveni tim 1963. godine. Često je vozio za druge timove, kao što je bila epizoda recimo upravljanjem Fordom GT40 na trkama izdržljivosti, dok je njegov lični tim poslovao samostalno i nezavisno.

Krajem šezdesetih godina prošlog veka je osnovano novo takmičenje nazvano Can-Am i svaki ozbiljniji predstavnik je želeo da se takmiči. Ključni razlog za tako nešto je ležao u podatku da serija Can-Am praktično nije ni imala pravila po pitanju mase, aerodinamike i mehanike, pa je svaki tim imao odrešene ruke da pokaže svoje znanje.

McLarenov predstavnik se zvao M6A i predstavljen je 1967. godine, a u svojoj prvoj sezoni je kompletno dominirao i prošetao se do šampionske titule. Dok su Sjedinjene Američke Države i Kanada svakako bila bitna tržišta (po kojima je serija Can-Am i dobila ime), Brus je želeo da pokaže znanje i na svetskoj sceni. Konkretnije, M6A je trebalo da se takmiči u Word Championship of Makes (WCM), ali je FIA iste godine uvela novo pravilo po kom je bilo potrebno izraditi najmanje pedeset drumskih jedinica radi homologacije.

McLaren je sarađivao s britanskom kućom po imenu Trojan-Lambretta, s ciljem da ponudi gotov proizvod privatnim mušterijama. Međutim, brzo je shvatio da bi proizvodnja tolikog broja serijskih automobila dovela tim do stečaja, ali čak i u takvim uslovima se rodila po koja pozitiva. Naime, napravljena su tri prototipa za testiranje, od čega je jedan prerađen za drumsku upotrebu, a na taj način Brusov san je postao realnost.

Serijski automobil je nosio značku M6A, a pozajmio je mnoge detalje sa trkačkog rođaka. Za početak, šasija je bila identična dok je školjka razvijena od plastike ojačane staklenim vlaknima. Kabina je pružala dva kožna sedišta, mada je prostor zapravo bio komforan samo za jednu osobu. Podatak koji je možda najveće iznenađenje je onaj da je centralno postavljen motor bio Chevroletov.

Reč je o veoma poznatom motoru iz familije „small block“ američkog proizvođača vozila, a razvijao je 370 konjskih snaga iz zapremine 359 kubnih inča (5,9 litara). Menjač je bio petostepeni manuelni, a sa masom od svega 800 kilograma, M6A je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za manje od četiri sekunde i da dostigne maksimalnu brzinu od 290 km/h.

Automobil je kompletiran početkom 1970. godine i ofarban je u crvenu boju. Do tada Brus nije imao volju da se ponovo vraća u Can-Am, pa je prodao sve trkačke primerke drugim timovima (od čega je najveći broj kupio veliki Team Penske), a M6GT je zadržao za ličnu upotrebu.

Vozio ga je narenih nekoliko godina, a kada ga je prodao na satu je stajala brojka od samo 1.900 milja (oko 3.058 km). M6GT je promenio nekoliko vlasnika, a danas se nalazi u rukama privatne mušterije u Čikagu.

Da je Brus duže živeo možda bi pronašao način da uspostavi serijsku proizvodnju, ali nažalost kao što znamo, poginuo je 1970. godine tokom testiranja u Velikoj Britaniji. To je ugasilo sve nade da ćemo ikada biti u prilici videti drumsku verziju.

Kao što smo spomenuli, sklopljena su svega tri primerka, ali samo jedan od njih je legalan za uličnu upotrebu. Preostala dva su imala solidnu trkačku istoriju pre nego što su restaurirani i prodati kolekcionarima. Brus Meklaren nikada nije dočekao da vidi slavni F1 u prodaji, a verujemo da bi bio jako ponosan šta je firma sa njegovim imenom postigla na stazama i ulicama.

Zoran Tomasović

(249)