Zanimljivost dana: Kada su dva motora bila bolja od jednog…

U današnjim vremenima kada električni automobili postaju sve učestaliji na putevima, nije retkost da vidimo neke od njih kako imaju dva, tri pa čak i četiri agregata. U većini slučajeva funkcionišu zajednički, i na taj način se naravno dobija veća snaga i impresivnije performanse. Međutim, ideja nije bila nova čak ni u benzinskom svetu, to jest stara je više od jednog veka.

U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na jedan od ranih slučajeva, i to ne na neki retki prototip već na model koji je zapravo ugledao serijsku proizvodnju. Ime modela ja Carter Twin-Engine i kada je debitovao davne 1907. godine napravio je pravu malu revoluciju.

Otac ovog programa je čovek po imenu Havard Karter. Zvanična priča kaže kako je putovao kroz Kanadu početkom prošlog veka kada je u nedođiji zatekao drugog vozača na drumu, i to s pokvarenim automobilom. Karter se ponudio da mu pomogne, ali i pored svih napora, automobil nije mogao biti popravljen na licu mestu.

To je Karteru dalo ideju da napravi automobil koji će imati dva motora baš za ovakve situacije, pa ukoliko se jedan od njih pokvari, vozač bi jednostavno upalio drugi i nastavio sa vožnjom. Ali ako vozač želi dodatnu snagu, dva motora bi mogla paralelno da funkcionišu i na taj način omoguće veće performanse.

Karter osniva firmu Carter Motor Car Corporation sa sedištem u američkom glavnom gradu Vašingtonu, i kreće sa radom na modelu za koga je odlučeno da će se zvati Twin-Engine. Reč „twin“ na engleskom znali „blizanac“ ili „dvostruki“ dok je „engine“ naravno motor, i na taj način kupac je već na prvi pogled znao šta se krije ispod haube.

Serijska proizvodnja je zakazana za 1907. godinu, a reklamiran je uz slogane „dva srca koja kucaju kao jedno“ i „dve glave su bolje od jedne“.

Dok je stil bio realativno zaboravljen i uglavnom tipičan za svoj period, kada je osvanula priča u magazinu „Scientific American“ o automobilu s dva motora, odjednom se našao u centru pažnje. Naime, Twin-Engine su pokretala dva agregata s po četiri cilindra, maksimalne zajedničke snage između 40 i 48 „konja“ (zavisno kojim izvorima verujete).

Oni su bili postavljeni jedan pored drugog, i delili su ventilator hladnjaka, ali osim toga su funkcionisali zasebno. Svaki od njih se palio posebno, i imao sopstvene papučice gasa, ali je postojao samo jedan trostepeni manuelni menjač.

Na taj način, vlasnik bi mogao da koristi jedan ili oba motora, ali u slučaju ove druge opcije, morao bi paralelno da stisne dve papučice gasa. Karter je želeo da Twin-Engine bude i jeftin i jednostavan za održavanje i svaki motor je bio pozicioniran na mestu sa samo četiri šrafa, što znači da bi svaki „majstor Mujo“ mogao lagano da ga izvadi i zameni.

Godišnja prodaja je ograničena na dvadeset hiljada jedinica sa ciljem da u roku od deset godina bude oko pet puta veća. Kompanija je otvorila i novu fabriku u američkoj saveznoj državi Merilend koja je u navedeno vreme bila najveća automobilska fabika na svetu.

O Twin-Engineu je dokumentovano jako malo toga, doduše s izuzetkom nekoliko novinarskih članaka, ali jedan od njih pokazuje da je bazna cena iznosila 2.250 američkih dolara. Preračunato u današnju vrednost novca, cifra iznosi nešto više od 65 hiljada „zelembaća“, što znači da je Karter ciljao samo na kupce sa dubokim džepom. U izboru su bili tradicionalni kupe, zatim kabriolet i na kraju roudster.

Nažalost, prodaja je započela veoma sporo. Ne postoji dokumentacija koja bi pokazala koliko kupaca je Twin-Engine pronašao, a većina izvora se slaže da brojka nije veća od par stotina jedinica. Stoga je proizvodnja stopirana posle samo dve godine i Carter se vratio četvorotočkašima sa samo jednim motorom.

Poslovaće sve do 1922. godine kada će kompanija biti poslata u stečaj zbog mnogobrojnih neisplaćenih računa dobavljačima, a i zbog nezadovoljstva investitora. Spomenućemo da je u periodu od 1905. do 1915. godine postojala i kompanija Cartercar u američkoj saveznoj državi Mičigen (koju je kasnije kupio veliki General Motors) i da ona nije bila povezana sa firmom Carter Motor Car Corporation iz naše priče.

Na kraju, Havard Karter je naučio na težak način da biti pionir u nečemu, i to još na dramatičan način, nije uvek najbolji plan. Ali istovremeno smo saznali da su uvek postojali oni koji su pokušavali da budu drugačiji. Stara izreka kaže da je „linija između ludaka i genija veoma tanka“, a Havard Karter je definitivno jedan od njih…

Zaključite sami koji tip je on bio.

Zoran Tomasović

(409)