Analiza: Previsoka cena gasa donosi oskudicu AdBluea

Savremeni dizel motori najčešće moraju da sarađuju sa sistemom za selektivnu katalitičku redukciju, kako bi se zadovoljile sve rigidnije ekološke norme, a taj kompleks se oslanja na aditiv, rastvor čiji su glavni sastojci ureja i voda. Nažalost, u toku je kriza u nabavci ovog aditiva koja traje već neko vreme i koja može doneti ozbiljne komplikacije za sve vozače dizela, posebno one uposlene u privrednom sektoru.

Svi mi koji (još uvek) imamo dizel automobil ili kombi znamo kako je to brinuti o tome da u posebnom rezervoaru imamo dovoljno aditiva AdBlue. Tečnost je dragocena jer neutrališe azotne okside u izduvnim gasovima, na koji način opada i nivo zagađenja vazduha. Ako se dogodi da nestane tečnosti, motor nećete moći da pokrenete, sve dok ne dopunite posudu.

Za fizička lica problema ne bi trebalo da bude, barem ne u dogledno vreme, a jedan rezervoar dragocenog rastvora može potrajati i po petnaestak hiljada kilometara, čak i uz ispravno podešen softver, a ne kao što je to bio u Audiju, Mercedesu i ostalim markama gde su poštenjačine odlučile da prorede ubrizgavanje rastvora kako vlasnik vozila ne bi morao dopunjavati rezervoar pre novog planiranog odlaska u servis. Pride, dopunite posudu sa samo jednim litrom AdBluea, i spremni ste za narednih više od hiljadu kilometara vožnje. Ali zato, ozbiljne muke mogu da pogode transportna preduzeća sa flotama teških komercijalnih vozila (kamiona i autobusa), jer njima su potrebne značajno veće količine rastvora.

U današnje doba svako malo čitamo o nekakvim katastrofama, a čini se da je krenulo s pandemijom pa se onda kao posledica te krize, izrodila i drama u lancima snabdevanja raznim materijalima, sirovinama i gotovim proizvodima. Nedostajale su nam maske, toalet papir, bicikle, mikroprocesori, pa evo sada i ureja koja je bitna ne samo za proizvodnju AdBluea, već i još važnije, za pripremu veštačkog đubriva koje je važno u poljoprivrednoj proizvodnji.

Ovaj problem „izvire“ u Rusiji i Kini

Glavni svetski proizvođač ureje je Rusija koja je u prednosti jer se u proizvodnji iste koristi prirodni gas. Cena gasa je ove godine eksplodirala što nije moglo da se ne odrazi i na cenu ureje. U stvari, u oktobru se pronela vest da s unajvažniji evropski proizvođači AdBluea obustavili proizvodnju, jer je ista postala nerentabilna zbog cena energenta.

S druge strane, imamo i Kinu, drugog najvećeg svetskog proizvođača koji se suočava s drugačijim problemima, s istim implikacijama. Naime, vlasti te azijske zemlje pokušavaju da ograniče rad termoelektrana u cilju dostizanja ekoloških ciljeva, što uzrokuje probleme u snabdevanju energijom i restrikcijama u potrošnji. Nije moglo a da se ne odrazi i na proizvodnju ureje, pa su zato izvozni kontigenti svedeni na apsolutni minimum, kako se ne bi ugrozila domaća privreda i poljoprivreda.

Koliko je važna ureja u proizvodnji rastvora nama poznatog pod nazivom AdBlue, govori podatak da je količina od stotinu tona ureje dovoljna da se dobije 325 hiljada litara tečnosti koja ide u zasebne rezervoare dizel automobila današnjice.

Kao da ovo sve nije bilo dovoljno da nam zagorča život, nego su se još uzjogunili i pomorski prevoznici, pa je porasla i cena prekookeanskog transporta. Kombinacija ovih (ne)zgoda je dovela do toga se generiše ozbiljna nestašica ureje, na koji način joj je cena u međunarodnom trgovanju skočila za 60 do 70% u samo jendoj godini.

Neka upozorenja o nestašici ureje

Južna Koreja je početkom prošlog meseca izrazila zabrinutost povodom manjka ureje dopremljene iz Kine kao glavnog dobavljača, pa je ugovorena nova isporuka s Vijetnamom, a predmet dogovora je bilo 200 hiljada tona supstance. Problemu su potpuno stali za vrat ugovaranjem dodatne nabavke od 120 hiljada tona u naredne tri godine i od Indonezije.

Vesti koje bore čine gustijim stižu i iz Australije gde je predstavnik Nacionalne asocijacije drumskog transporta (National Road Transport Association) izjavio za ABC, da bi zalihe aditiva, bez kojih nema kretanja za savremene kamione, mogle potrajati samo do februara, što bi se pogubno odrazilo na celu privredu.

Očito je da na sve ove ograničene potrese ne može ostati imuna ni globalna ekonomija, pa će se teret krize razliti i na druge zemlje, baš u skladu s takozvanim domino efektom. Najgore što bi se moglo desiti jeste da dizel vozila postanu nekretnine, a što bi bilo fatalno u poljoprivredi.

Međutim, masovna poljoprivedna proizvodnja bi bila ugrožena još i više zbog nedostatka veštačkog đubriva, koje je u današnje doba prosto neizbežno. S rastom cena ureje, raste i cena đubriva, a s njim na gore ide i naknada koja će se isplaćiviti pri kupovini hrane. A naši seljaci su i bez toga ugrožena vrsta, pa bi ovo mogao da bude još jedan težak udarac za njih, kao i za poljoprivredna gazdinstva.

Poslednja u nizu nestašica nam samo još jednom pokazuje kako je naš životni stil uslovio da steknemo iluziju o izobilju svega, ali to nije realna percepcija, a ovaj put nas je na to podsetila ureja. Jasno, alternativa postoji i moguće je ureju dobiti i iz vodonika, a ne iz prirodnog gasa, ali takva promena bi dovela do enormnih ulaganja i višegodišnjeg perioda razvoja, pa bi ova kriza mogla eksplodirati tokom 2022. godine.

Da se vratimo na početak. Za fizička lica bi bio mudar savet da pribave par kantica aditiva, kako bi se osigurali u narednih par desetina hiljada kilometara, ali će pravi problem biti u privrednom i poljoprivrednom sektoru. Opet, gomilanje zaliha deficitarne robe je etički neispravna taktika, koja dodatno i produbljuje krizu, pa će mnogi zapasti u iskušenje da potpuno eskiviraju rad SCR sistema, kako bi neutralisali potrebu za aditivom. Ali, i to je ilegalno.

AutoRepublika

(1614)