Zanimljivost dana: Kako je istorija Shelbyja mogla da bude drugačija

Kao veliki ljubitelj istorije, jedna od mojih omiljenih tema je takozvana „alternativna realnost“, to jest kako bi se prošlost odvijala da su svojevremeno neke druge odluke donošene. Primera radi, u mojoj kolekciji knjiga ćete pronaći veliki broj onih koje se bave istorijom ratova i pitanjem kako bi svet danas bio drugačiji da se dogodilo ovo ili ono, drugačije nego što je bio slučaj.

Sličnu situaciju možemo da prenesemo i na automobilsku industriju, gde volim da gledam stare konceptne automobile, i pitam se kako bi prošli, da su kojim slučajem stigli u izložbeno-prodajne salone.

Danas ćemo se pozabaviti jednom sličnom temom na račun legendarne firme Shelby American, i zapitati se šta bi se desilo da je kojim slučajem Chevrolet pristao da im isporuči mehaniku. Ali, krenimo redom…

Kao što je svakom ljubitelju Forda, i za mene je ime Kerola Šelbija sveto. Ova ikona američke automobilske industrije je ostavila značajan trag, i s izuzetkom kratkog perioda tokom osamdesetih godina prošlog veka, kada je sarađivao sa Dodgeom, većinski deo njegove karijere je u nekoj meri povezan sa Fordom.

Sve Shelbyjeve automobile koji su dominirali na stazama su pokretali Fordovi motori, a Kerol je takođe predvodio program čuvenog superautomobila GT40 tokom pobeda na trkama 24 sata LeMansa 1966. i 1967. godine. Naravno, nemoguće je ne spomenuti i modele Mustang Shelby GT350/GT500, koji se danas smatraju ultimatnim verzijama omiljenog američkog automobila.

I u čemu je onda „problem“? Verovatno u tome da je istorija industrije organizovane preko bare, mogla da bude sasvim drugačija da je Kerol dobio svoju prvu želju, a to je Chevroletovu mehaniku. Tek kada ga je najveća divizija General Motorsa odbila uputio se na vrata Forda i zadovoljio se sa drugom opcijom. U ovom izdanju Zanimljivosti dana ćemo pogledati kako je do toga došlo.

Kerol Šelbi je rođen 1923. godine u malom gradiću Lisburg u američkoj savezdnoj državi Teksas, i sve do Drugog svetskog rata nije imao preterano interesovanje za automobile. Tokom rata je postao pilot i kasnije je obućavao mlađariju tome kako da upravljaju letilicama, ali akciju nikada nije video.

U posleratnom periodu je na kratko radio kao kamiondžija pre nego što se oprobao sa uzgajanjem pilića. Iako je posao u početku blistao, Šelbi uskoro bankrotira kada je svih 20 hiljada pilića uginulo od bolesti. Na sreću, blizak prijatelj je posedovao klasični Ford iz 1932. godine i zatražio je od Kerola da bude vozač u lokalnom šampionatu.

Nakon početnik uspeha, odlučuje da se oproba i u kategoriji SCCA (Sports Car Club of America) za volanom britanskog MG-a. Kada je uspeo da pobedi vozače značajno skupljeg i moćnijeg Jaguara XK120 na stazama, rezultati nisu protekli nezapaženo među najvećim timovima.

Među njima je bio i Aston Martin koji je tražio vozača za trku izdržljivosti 12 sati Sebringa 1954. godine. Kerol je vodio pre nego što se morao povući zbog mehaničkih problema, da bi se kasnije takmičio širom Evrope za timove Austin-Healey, Maserati Ferrari.

Tokom 1956. godine je osvojio SCCA šampionat i proglašen je za vozača godine u Americi. Najveći trenutak slave kao vozač, Kerol je doživeo 1959. godine kada je sa Aston Martinom pobedio na 24 sata LeMansa, ali se ubrzo morao penzionisati zbog zdrastvenih problema.

To nas (konačno) dovodi do glavne teme ove priče, a to je osnivanje firme Shelby American i pronalaženje partnera. Još tokom 1957. godine je Šelbi osnovao izložbeno-prodajni salon u Dalasu, nazvan Carroll Shelby Sports Cars Inc, i to s ciljem da preprodaje modele Maseratija.

Ali Kerol je uvek želeo da razvije sopstveni automobil sa značkom Shelbyja i počeo je da traži partnera još u vreme dok se aktivno bavio profesionalnim sportom. Njegov prvi potencijalni partner je bila firma Lister iz Engleske, koja je veoma uspešno razvila sopstvenu šasiju i školjku, a zatim dodala Jaguarovu mehaniku. Lister se pokazao veoma uspešno na trkama, i to do te mere da su legende poput Mastena Gregorija i Stirlinga Mosa koristili njegove proizvode.

Kerol je smatrao da bi isti automobil mogao da zabeleži zapažene rezultate i u Americi, tako što bi u njega ubačen Chevroletov V8 motor. Šest primeraka je poslato „preko bare“, od čega je jedan prerađen na Chevroletovu mehaniku, ali kada je vozač Arči Skor-Braun poginuo za volanom, Lister je odbio dalju saradnju.

Iako nije uspeo u svom originalnom planu, saradnja sa ovom kompanijom je dala Kerolu potrebno iskustvo na temu kako da spoji britansku sašiju i američku mehaniku.

Tokom kasnih pedesetih godina prošlog veka, ukoliko ste želeli moćan motor u Americi, izbor je definitivno padao na Chevroletov „Small Block V8“. Kada je debitovao 1955. godine, pokazao se izuzetno naprednijim nego bilo koji benzinac slične zapremine, razvijen od strane Forda ili Chryslera, pa je bio izuzetno popularan u amaterskom auto-moto sportu i među tjunerima.

Uz sve to, model Corvette je dominirao u konkurenciji, to jest među fabričkim modelima, a Kerol je smatrao da je u stanju da podigne ceo projekat na još viši nivo. To znači da bi sa modifikacijama Corvette mogla da uđe i u takozvanu „prototype“ klasu zajedno sa Ferrarijem, Maseratijem i Aston Martinom. Reč je o „čistokrivnim“ trkačkim automobilima koji nisu zahtevali serijsku proizvodnju.

Kerol uspeva da uspostavi kontakt sa Chevroletovim glavnim inženjerom Edom Kolom (koji je inače razvio spomenuti Small Block V8), a ovaj mu isporučuje šasije tri Corvette sa V8 motorima zapremine 283 kubna inča (4,6 litara) i 315 konjskih snaga.

Sledeći na redu je bio partner za proizvodnju školjke, a Šelbi ga nalazi u vidu italijanske firme Carrozzeria Scaglietti. Oni su razvili aluminijsku školjku prelepog stila (što i nije iznenađenje kada se zna da je ova stilska kuća takođe dizajnirala i Ferrari 250 GTO).

Automobil je bio za 190 kilograma lakši od fabričke Corvette i bio je poznat pod nekoliko različitih imena kao što su Corvette Italia, Scaglietti Corvette i Chevrolet Cobra. Iako je spomenuti Kol bio oduševljen, na kraju dana je ipak odbio da nastavi sa isporukom šasija iz nekoliko razloga. Ključni od njih je bio onaj da nije želeo dodatnu konkurenciju za Corvette, mada je u to vreme kod General Motorsa takođe vladala zabrana u profesionalnom auto-moto sportu sa izuzetkom ovog sportiste.

Kerol će u naredne dve godine da kontaktira preko petnaest evropskih firmi sa ponudom za saradnju, ali će od svih da dobije negativan odgovor, osim jedne. Reč je naravno o britanskoj kompaniji AC Cars koja je u svojoj ponudi već imala model Ace sa Fordovim 2,6-litarskim motorom.

Kerol se još jednom obratio Chevroletu da zatraži mehaniku, a kada je ponovo dobio odričan odgovor, nije mu preostalo ništa drugo nego da potraži novog dobavljača. Izbor je pao na Ford koji je upravo debitovao sa svojim „Small Block V8“ zapremine 260 kubnih inča (4,3 litre).

Kerol je obećao da može da pobedi Corvette na stazi ukoliko mu se odobri budžet od 5 hiljada dolara (oko 42.740 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca), a Ford prihvatio. Ime modela je palo na Cobra navodno po snu koji je Kerol imao.

Prva Shelby Cobra je bila kompletirana u aprilu 1962. godine i predstavljena na Salonu automobila u Njujorku. Automobil je bilo moguće kupiti preko Fordovih salona, a sva pažnja je zatim bila preusmerena na profesionalni auto-moto sport.

FIA je zahtevala najmanje stotinu serijskih primeraka, ali je odobrila Cobru iako je u tom momentu svega osam jedinica napustilo fabriku. Debi na stazi je usledio 13. oktobra 1962. godine u Kaliforniji, a Cobra biva primorana da odustane sredinom trke, nakon mehaničkih problema u momentu dok je vodila. Kerol je tada izjavio da dok nije uspeo da pobedi Corvettu na svom debiju, sigurno je uplašio i naterao Chevrolet da se pokaje što nije želeo saradnju sa njim. Prva pobeda je usledila nekoliko meseci kasnije i uskoro Cobra je dominirala u SCCA kategorija za vozila zapremine motora preko 2,0 litre.

Većina istorijskih knjiga će reći da je ovo tek početak firme Shelby American, ali mi ćemo se zaustaviti ovde, pošto smo želeli da ispričamo detalje popalog poslovanja sa Chevroletom. Ostatak ćemo vam napisati neki drugi put, a ticaće se tema kao što je dominacija na internacionalnoj sceni sa Cobrom i kasnijim modelom Daytona.

Moramo opet da se osvrnemo na ono originalno pitanje s početka naše priče, a to je dilema „šta bi se desilo da je kojim slučajem Chevrolet pristao na saradnju“. Da li bi Kerol imao odrešene ruke i da li bi postao ikona, ili bi ga General Motors uvek kočio da ne osramoti Corvette?

Možda još bolje pitanje je ono o tome kakva bi sudbina Forda bila. Da li bismo dočekali da vidimo razne moćne verzije Mustanga? Da li bi američki automobil slavio četiri godine za redom na LeMansu?

Istorija je puna pitanja „šta bi bilo da je bilo“ i njih definitivno možemo da postavimo i u automobilskoj industriji. Ako ništa drugo, ovog ljubitelja Forda koji vam je napisao ovu priču, izuzetno raduje što je Chevrolet odbrio saradnju pošto bez Shelby Americana šanse su male da bi Ford bio ono što je kasnije postao.

Legenda!

Zoran Tomasović

(515)