Moja strast prema automobilskom dizajnu

Ime mi je Nikola. Imam 45 godina. Pripadnik sam prilično konzervativne manjinske zajednice,gde se najviše ceni fizički rad. Završio sam trogodišnju školu za automehaničara.

Moja strast prema automobilskom dizajnu počela je zahvaljujući popularnom filmu „Povratak u budućnost drugi deo“. U tom filmu su me najviše fascinirali leteći futuristički automobili. Pokušavao sam da nacrtam automobile, kao što sam i pokušavao da crtam robote, razna vozila iz tada mojih omiljenih crtanih filmova animea. Takodje sam crtao, pa i pravio od kartona i vozila iz mojih omiljenih naučno-fantastičnih filmova.

To je bio više kao hobi u početku, ali strast prema futurizmu i futurističkim automobilima je sve više i više rasla. Tako da je moj prvi rad objavljen u časopisu Auto kada sam imao 17 godina. Posle toga moji radovi su isto tako bili objavljivani u časopisu revije SAT kao i jedan moj članak u časopisu Tuning i Styling.

Posle srednje škole radio sam sezonske poslove i druge teške fizičke poslove. Kada sam imao 25 godina odlučio sam da kupim sebi kompjuter, kako bih mogao prikažem svoje ideje na realističniji način. Isto tako, moram da napomenem da mi je dosadilo da čekam i po nekoliko meseci na isplatu teško zaradjenog novca. Rešio sam da uložim u znanje, pa ako ne uspe, fizički poslovi su uvek tu.

Svoj prvi kompjuter sam zaradio radeći kao fizikalac na utovaru kamiona. Moji roditelji niti su imali para, niti bi mi kupili kompjuter pošto se u to vreme kompjuter tretirao kao sprava za igranje igrica i za gledanje filmova. Ovako je bilo bolje jer čak i ako je došlo do kvara, nisam morao da slušam kritike, nego sam naučio da rešavam probleme sam.

Uglavnom kada sam počeo da učim kompjuterske programe,mnogi su mi govorili da ja od toga neću nikada ništa zaraditi. Ja sam im govorio da možda neću sada, ali za 5 godina će to biti moguće. Vođen neverovatnom voljom, slepim entuzijazmom, pozitivnim inatom i odlučnošću da ostvarim svoj veliki cilj, učio sam kompjuterske programe nekada i po devet sati.

U početku tutorijala nije bilo, pa sam pritiskao tabove i zapisivao u svesku, dve godine kasnije sam kupio knjigu pa je bilo malo lakše. Nekada je kompjuter bio slab, pa sam morao dodatno da radim sa zidarima 2 meseca, da bi pojačao kompjutersku konfiguraciju. Jedan lik kog sam upoznao preko interneta mi je predložio da pošaljem svoje radove u Koventri Univerzitet koji se nalazi u Engleskoj pošto oni nude finansijsku pomoć za talentovane dizajnere. Ja sam im poslao moje radove i posle nekoliko meseci je stigao njihov odgovor da sam primljen na kurseve za autodizajn.

Nažalost moja ushićenost je kratko trajala posle detaljnijeg objašnjenja da je to školovanje i sam boravak u Engleskoj dosta skupo. Kako sam čitao na internetu, to je za bogatu elitu ili pak države finansiraju to školovanje. Sa druge strane, pismo koje sam dobio iz Engleske sam iskoristio dve godine kasnije kada sam konkurisao za industrijskog dizajnera.

Na tom konkursu su tražili industrijskog dizajnera s petim stepenom obrazovanja, dok sam ja imao treći stepen kao automehaničar. Zatim sam poslao svoje radove i CV, ali isto tako sam išao na biro za zapošljavanje kako bi me pripremili za intervju pred budućim poslodavcima.

Intervju je dobro prošao iako sam imao veliku tremu i rekli su mi da će me obavestiti za dve nedelje. Radio sam na nekoj platformi, a kada sam došao kući, učio sam tutorijale kao da ću biti primljen. Ja sam te dve nedelje radio na jednoj farmi, kada me je jednom prilikom majka nazvala telefonom da mi kaže da sam primljen da radim u firmi AD Vital, koji je u sklopu kompanije Invej iz Beograda.

Ne mogu da opišem rečima taj osećaj sreće koji sam doživeo tada, samo sam pojurio biciklom kući da se pripremim za novi posao. U početku je bilo jako teško i stresno, i za mene i za moje pretpostavljene. Ogromna je razlika kada radite od kuće preko kompjutera u poređenju sa radom sa ljudima iz raznih sektora koji su bitni za prozvodnju.

Srećom, imao sam iskusnog kolegu koji je bio profesionalni grafički dizajner inženjer Dragan Gavrić od koga sam učio kako da radim sa kompjuterskim programima za grafički dizajn. Tako da sam radio i učio, a i konačno sam imao socijalni mir, jer sam dosta dobro zaradjivao. Neki poznanici i članovi familije su me podržavali, a bilo je zavisti i ljubomore. To sve ide u paketu sa uspehom u mnogim slučajevima.

Danas znam da ona naša „Uspeh se ne prašta“ važi ne samo kod nas, nego i u bogatijim zemljama, samo je u siromašnijim zemljama to mnogo izraženije. Ja se ne ističem mnogo osim kada su lepe žene, devojke u pitanju to priznajem. Pun sam entuzijazma i iskazujem svoje emocije intenzivnije nego većina ljudi, bilo da je to sreća ili tuga nažalost. Radio sam u Vitalu godinu dana i kao grafički i kao industrijski dizajner za pakovanja i za potrebe marketinga.

Teško je bilo dobiti taj posao, ali je sto puta teže bilo zadržati taj posao. Uz pomoć mog iskusnog kolege, mojih kolega iz drugih sektora i mojih pretpostavljenih koji su znali kako da me usmere tamo gde treba, benchmarkinga, pa i mog unutrašnjeg instikta šta treba da dizajniram, po cenu izgubljenog posla, uspeo sam u većini slučajeva da odradim ono što se tražilo od mene.

Dugo sam mislio da je meni bilo teško zato što nisam imao školu za dizajn, ali isto tako su grešili i bili su pod velikim stresom i dizajneri koji su završili fakultet primenjenih umetnosti. To se dešava i u velikim svetskim kompanijama i šefove, direktore ne interesuje vaše trenutno rasploženje, vaši problemi, vi ste plaćeni da stvarate ideje koje se uglavnom stvaraju kada je dizajner dobro raspložen.

Kako sam napredovao tako sam stvarao i ljutu konkurenciju od strane školovanih dizajnera, što mi nije bio cilj jer sam hteo da budem dobar sa svima, ali danas znam da je to normalno i da je to što sam ja zamišljao bio rezultat mog naivnog idealizma. Na tom poslu sam imao prilike i da upoznam dizajnere čiji radovi su mi bili inspiracija dok sam učio da crtam i dizajniram automobile.

Tako da je posao koji sam radio kao grafički i industrjski dizajner je za mene bio ogromno životno iskustvo, zamena za školu koju nisam mogao sebi da priuštim i  bio sam fokusiran samo na dizajn osam sati, bez spoljnjih smetnji ili odvraćanja pažnje. Posle godinu dana rada morao sam da nadjem nešto drugo da radim, jer više nije bilo potrebe za mojim znanjem u toj firmi. Bio je to dosta težak period, ali ja živim u budućnosti, tako da se ne smem obazirati na prošlost, ma koliko ona lepa bila.

Mislim tako sam razmišljao i bodrio samoga sebe, kako bih nastavio dalje. Probao sam da učim veb dizajn, ali je bilo teško učiti kodove, a još teže naplatiti svoj trud i rad. Posle par meseci sam video da će tu trebati ponovo puno godina učenja i da sam ja kreativac. Ponovo sam morao da radim fizičke poslove, ali sam i nastavio sa usavršavanjem 3d modelinga i renderinga.

Onda sam 2011. godine video da sam prodao neke moje 3d modele i zaradio 45 dolara, pa sam odlučio da se oprobam u tome. Nastavio sam da učim da radim sa programom Blender3d, samo ovoga puta sam bio fokusiran samo na 3d modeling i 3d rendering, bez animacije i specijalnih efekata na koje sam dosta gubio vremena godinama. Kada je izašao novi Lamborghini Aventador meni se nije svideo, jer nije izgledao dovoljno agresivno. Tako da sam ja odlučio da uradim nešto mnogo agresivnije da ima više futurističke linije.Bio je popularan na jednom blogu kao superautomobil koji bi trebalo napraviti u budućnosti.

To mi je dalo volju da nastavim dalje da dizajniram svoje ideje. Tako da sam posle tog modela stilizovao, gore prikazani superautomobil Exona, koji je bio nacrtan korišćenjem slike profila Ferarija 458 Italia kao reference.

Postavio sam neke slike na platformu za umetnike deviantart, gde su se ljudi oduševili dizajnom. Ja nisam bio zadovoljan dizajnom prednjeg dela, tako da sam pokušavao da to promenim dok god ne bude lepo za oko, kao što je to bio zadnji deo mog 3d modela. Posle dva dana eksperimentisanja konačno sam dobio ono što sam tražio. Postavio sam svoje radove i na ovom sajtu koji funkcioniše kao platforma za dizajnere.

Hteo sam da vidim šta misle o mojim radovima i oni koji se bave industrijskim i automobilskim dizajnom. Tako da je jednom prilikom superautomobil Exona bio izabran od strane moderatora te stranice. Uglavnom imam bedž za ilustraciju na toj stranici, koji mi je pomogao 2012. godine da se moj dizajn proširi po socijalnim mrežama, a kasnije i na većinu blogova u vezi automobilizma i dizajna.

Ja sam tu svoju sreću podelio sa svima koje znam, ali to je bila velika greška. Kada dođete do velikog uspeha treba da podelite svoju uspeh samo sa onima za koje znate da će podržati vaš trud i rad. Ovi drugi, kao u mom slučaju neki moji bližnji, poznanici mogu samo da vam skrate krila, a to nikome ne treba kada je pun pozitivne energije. Ima tu mnogo ljudi koji jednostavno ne vide ništa u modernom dizajnu, nego su više za klasične automobile iz prošlosti, pa i jugonostalgičara.

Za njih imam nabudženog Yuga, pa ko može i ima mogućnosti neka napravi tako nešto slično. Inače i meni se sviđaju neki klasični automobili, oni koji imaju skladne forme. Naravno da tu ima i puno nerazumevanja koliko je teško biti originalan u svetu dizajna, pored toliko ideja od strane talentovanih studenata i profesionalnih dizajnera iz celoga sveta.

Ja sam to uspeo kao samouki dizajner-amater sa svojom idejom i to je za mene svetsko priznanje, ma šta ljudi oko mene mislili, jer tobož ja za to nisam dobio nikakvu novčanu naknadu tada. Što se tiče komentara na internetu uglavnom sam dobio pozitivne ocene, na stranim blogovima, kao i na našim i na automobilskim blogovima iz zemalja u okruženju.

Ovo je link kako su videli i opisali moju viziju na italijanskom blogu.I pak su Italijani poznati  u tom svetu i njihov sud uvezi dizajna je i dalje relevantan. Napisano je na italijanskom jeziku tako da je neophodan Googleov prevodilac.

Danas znam da treba da prihvatim konstruktivnu kritiku od strane ljudi koji se bave dizajnom, pravih ljubitelja modernog dizanja, dok druge mogu da saslušam, ali sa rezervom. Ukusi su različiti i ja to poštujem. Nažalost nisam shvatio pouku dok sam radio kao grafički dizajner, da moj uspeh, za neke ljude znači njihov neuspeh. Neki su se trgnuli pa su uradili i više od mene, što mi je drago, dok su drugi čekali moj veliki pad. Posle tog velikog uspeha dobijao sam ponude od raznih klijenata iz celog sveta.

Ali, to je uglavnom bio rad na dva meseca i onda klijent stopira projekat, i ne javi imejlom da je projekat stopiran. To je bilo kao emocionalna vožnja na rolerkosteru u lunaparku, tako mogu da opišem slikovitije rad sa nekim klijentima iz inostranstva. Samo sa jednim bogatim klijentom sam bio blizu ostvarenja svog cilja. On je imao u timu ono što je najvažnije da bi se automobil ili bilo koji proizvod napravio, inženjera koji je bio stručan za program Solidworks. Ja sam pravio 3d modele sa mojim programom Moi3d koji nije napravljen za tako kompleksne stvari, ali inženjer nije imao nikakve primedbe na moj rad.

Naprezao sam mozak izvan svojih mogućnosti, sve u cilju da se moj superutomobil napravi. Prvo sam morao da odradim Exona koncept u mom CAD programu, što za mene nije bilo nimalo lako. Morao sam pojednostavim formu a isto vreme da se te izmene svide mom klijentu. Radili smo dva meseca, medjutim posle toga su investitori hteli moj drugi superautomobil isto da preradim sa CAD programom. Dogovor je bio da dobijem procenat od prodatih vozila, ako se napravi.

Tu smo dosta daleko dogurali i za taj projekat sam mislio da je to konačno – to. Nažalost moj klijent je imao veliku nesreću u porodici, tako da je projekat morao biti stopiran. Posle toga sam počeo da prokrastiniram (otaljavam sa poslom), CAD modeling sam zapostavio, izgubio sam volju,  što zbog klijenata, što zbog nagovaranja mojih da odustanem od svog cilja i da nadjem nešto drugo da radim.

Manji uspeh mi je bio moj drugi koncept superautomobila koji je bio na naslovnoj strani u štampanoj verziji 3Dartist časopisa iz Velike Britanije koji je namenjen za profesionalce koji se bave kompjuterskom grafikom. Ni to nije bilo dovoljno da mi povrati volju, došlo je do burnouta usled stresa,tako da sam zapostavio sve na godinu dana kao i potencijalne klijente. Bio je to najteži period u mom životu, što se tiče zdravlja. Tek pre dve godine je burnout od prevelikog rada što fizičkog što mentalnog priznat kao zdravstveni problem modernog doba kod nas u Srbiji. Ali, kako kažu ljudi „Što te ne ubije, to te ojača“, mene je neverovatno ojačalo zadnje 4 godine, a za dalje ću da dam sve od sebe da ostane tako.

Posle toga sam uvideo da moram da promenim neke stvari i navike koje su mi isisavale energiju, uključujući i neke ljude. Počeo sam zdravo da se hranim, da radim vežbe, stresne situacije danas rešavam plivanjem, trčanjem, košarkom (moja velika strast) i naravno crtanjem i dizajnom automobila. Danas ukoliko neko želi da napravi ono što dizajniram, mora imati inženjera ili nekog ko ume da napravi u CAD programu moj 3d model, da bi se to moglo proizvesti.

Zdravlje mi je na prvom mestu, tako da se više ne lomim zbog klijenta kao nekada, ma koliko god da mi ponude. Moja preporuka je da svako ko je u mogućnosti radi deset sklekova, zgibove ili koliko može, jutarnje vežbe za istezanje, joga, plivanje, trčanje, brzo hodanje ili bar večernja šetnja kako bi održali psihičko i fizičko zdravlje. To važi pogotovo za one koji rade kancelarijske poslove ili za računarom.

Ja sam imao problem sa iskrivljenom kičmom, jer nije lako nekome ko je visok 185 centimetar da sedi po čitav dan za računarom. Sindrom karpalnog tunela na desnoj ruci zbog korišćenja kompjuterskog miša sam rešio tako što sam kupio vertikalnog miša.

E sad ako ništa drugo voleo bi da vidim svoje kreacije budućnosti u nekoj video igrici, gde će Exona ili neki drugi moj superautomobil stati rame uz rame sa moćnim Lamborginijem, Ferarijem ili nekim drugim poznatim superautomobilima. Prošle godine je bio neki konkurs kako zamišljam Fiat Multiplu tako da sam ja iskoristio sliku prvog modela Fiat Multipla i dizajnirao ga kako ja mislim da treba da izgleda i mnogima se svidja. Mogao bi da se napravi kao električno vozilo možda. Probao sam da radim i druge skice mojih koncept automobila pomoću programa Sketchbook pro sa grafičkom tablom wacom bamboo.

Ako neko želi da nauči da crta automobile ja ljudima predlažem da nauče prvo osnove dizajna kao što su crtanje u perspektivi, forma crtanje i senčenje i proporcije. To učenje preko video tutorijala mi je stvarno pomoglo da bolje razumem kako da predstavim svoje ideje na više kreativam i umetnički način. A to je najbolji način za stvaranje novih i svežih ideja generalno u svetu dizajna, pa tek onda treba da ide 3d modeling i 3d rendering prezentacija.

Svima koji vole dizajn bi preporučio da idu u dizajnersku školu ili neku umetničku školu ili bar kurs gde če biti medju ljudima koji su slični njima,takmičiti se, učiti jedni od drugih i na kraju oni mogu jedni drugima veza u budućnosti za neke poslove. Što se tiče 3d modeliranja i 3d renderinga, to je moguće naučiti pomoću video tutorijala, ali pored dizajna bitni su detalji i realizam. Ja sam nešto izmedju dizajnera i 3d modelara. Brzo stvaram ideje,ali nemam strpljenja za male detalje, što mi je možda velika mana.

Napomenuo sam da sam zavoleo autodizajn zbog letećih automobila, ipak danas to više liči na dronove a ne kao u mom omiljenom filmu. S druge strane i ja sam dizajnirao model letećeg vozila koji ćete za sada možda moći da vidite u nekim video igricama.

Dizajn je jako popularan, ali kao što sam već napomenuo, ja nisam automobilski niti sam avionski inženjer, nego dizajner 3d modela. Možda ću ja nekoga inspirisati da napravi da to bude leteće vozilo, kao što sam ja bio inspirisan filmom „Povratak u Budućnost drugi deo“ za futuristički autodizajn.

Ko zna možda će u budućnosti nešto slično da se pojavi na nebu svetskih metropola kao leteći taxi…

Nikola Kole

Fotografije i rendere možete pogledati ovde

(5071)