Zanimljivost dana: Fordova crna udovica J-Car

Rivalitet između Forda i Ferrarija na čuvenoj trci 24 sata LeMansa je toliko puta ispričan da smatramo da nema potrebe da ponovo ulazimo u detalje. Svi znamo da je, nakon propalih pokušaja Amerikanaca da kupe slavnu italijansku firmu, debitovao slavni Ford GT40 i da je slavio četiri puta zaredom, na tada najvećoj svetskoj trci.

O razvoju, početnim neuspesima i konačnim trenucima slavlja, preporučujemo da pročitate nedavno izdanje gde smo detaljno analizirali šta se dešavalo na LeMansu 1966. godine.

Danas ćemo sagledati jednu ne baš srećnu temu, a to je istorijat prototipa koji je razvijen da nastavi s uspesima, i iako će uspeti u takvoj nameri, takođe je koštao živote dva velika vozača. Jedan od njih je proslavljeni Ken Majls koji je glavna zvezda filma „Ford v Ferrari“.

Henri Ford II je želeo da pobedi na nadmetanju izdržljivosti, to jest na LeMansu, ali je imao mnoge veće zahteve od pukog prolaska kroz cilj, kao prvoplasirani vozač. Kao veliki patriota, želeo je automobil u potpunosti razvijen u Americi i sa američkim vozačima, ali u to vreme „preko bare“ nisu postojale firme koje bi bile specijalizovane za trke izdržljivosti.

Iz tog razloga, u pomoć je pozvana britanska firma Lola i većinu ranog razvoja i testiranja je urađeno u Velikoj Britaniji. Posle zaboravljene sezone iz 1964. godine, GT40 je slavio na trkama 24 sati Daytone i 12 sati Sebringa godinu dana kasnije, a kada je konačno trijumfovao u Francuskoj, za volanom su se našli Brus Meklaren i Kris Ejmon sa Novog Zelanda.

Henri je svakako bio srećan, ali u realnosti je slavio britanski automobil s inostranim vozačima, pa je naredio razvoj naslednika. Ovaj put, posao je dopao ruku legendarnog Kerola Šelbija i s izuzetkom motora, novi GT40 Mk4 će biti taze u svakom pogledu.

Tokom razvoja je bio poznat kao J-Car, a ime je dobio po odeljenju „J“ iz grupe pravila FIA (kategorija u kojoj se takmičio) i reči „car“ („automobil“ na engleskom jeziku). J-Car će kasnije kao prototip, da bude baza za GT40 Mk4 koji su trijumfovali na 24 sata LeMansa 1967, 1968. i 1969. godine.

Iako su GT Mk1 i Mk2 bili veoma uspešni tokom prethodnih nekoliko godina, oni svakako nisu bili bez mane. Spomenućemo probleme sa pouzdanošću, za šta je najviše kriv podatak da je celokupni automobil sklopljen od delova iz celog sveta, koji nisu uvek najbolje „sarađivali“. Ako to nije bilo dovoljno, GT40 je bio za oko 130 kilograma teži u poređenju sa konkurencijom iz Ferrarija, pa u kombinaciji sa dvostruko većim motorom, potrošnja goriva je bila značajno veća, što je rezultiralo češćim odlascima u pit stop.

Ali možda najveći hendikep je bila stabilnost. GT40 često nije mogao da prenese kompletnu snagu na točkove i vozači bi prijavljivali da nemaju kontrolu nad vozilom u krivinama.

Šelbi je znao da mu je potrebna pomoć, i našao je u dva poznata partnera. Jedan od njih je bila firma Kar Kraft iz američke savezne države Mičigen, koja je razvijala većinu Fordovih koncepata i prototip primeraka iz navedenog perioda, ali je mnogo veće iznenađenje ležalo u kompaniji Brunswick Aircraft Corporation.

Da, reč je o proizvođalu aviona pošto je Šelbi želeo da vidi istu konstrukciju i na automobilu. Sve je počelo od takozvane „honeycomb“ konstrukcije koja je najčešće viđana na avionima, a bukvalni prevod ove reči je „košnica“. Kao što joj ime kaže, takva šasija i konstrukcija su bile pune „rupica“, čime je smanjena masa vozila, a pritom je bila i čvršća. Ford je s njom eksperimentisao još tokom 1965. godine, ali kako je razvoj kasnio, tako je prioritet dat već postojećim modelima GT Mk1 i Mk2.

Šelbi se zatim pozabavio i temom aerodinamike. Celokupna školjka je bila razvijena od aluminijuma, a stil je bio takozvani „Kammtail“. Reč je o produženom krovu zarad bolje stabilnosti, kao i manjoj kabini za impresivniji protok vazduha. Kao i kod prethodnika, ispod haube se krio V8 motor zapremine 427 kubnih inča (7,0 litara) koji je razvijao 485 konjskih snaga.

Nakon pobede na LeMansu 1966. godine, J-Car se činio kao naslednik imperije i testiranje je nastavljeno u južnoj Kaliforniji. U aprilu iste godine, pre nego što je LeMans uopšte vožen, stradao je miljenik publike Volt Hensgen tokom testa u Francuskoj, pa je atmosfera u ekipi bila izuzetno loša. Ali, 17. avgusta 1966. godine će se desiti nesrećni slučaj o kojem se priča do današnjeg dana. Naime, tokom testiranja na stazi Riverside, tokom vrelih letnjih meseci, gde je temperatura prelazila 45 stepeni, čuveni Ken Majls je izgubio kontrolu nad modelom J-Car, i poginuo na licu mesta.

Iako će Ford započeti veliku istragu, nikada neće biti otkriveno (barem ne javno) šta se tačno desilo sa J-Carom i zašto je tako iskusan vozač stradao. Prema pričama očevidaca, Majls je vozio na dugačkom pravcu, pri brzini od preko 320 km/h kada je zadnji deo njegovog Forda iznenada završio u vazduhu i prevrnuo se nekoliko puta. Tokom udesa britanski vozač je ispao iz automobila i ostao na mestu mrtav dok je J-Car završio u požaru.

Smrtni ishodi nesreća u kojima je svet ostao bez Hensgena i Majlsa su stavili konstrukciju „pčelinjeg saća“ na stub srama, pa kada je trkački GT40 Mk4 debitovao, imao je sve dizajnerske detalje sa prototipa J-Car, ali ne i takozvane košnice. Takođe je pozvan i Fordov zvanični tim za NASCAR Holman Moody, s ciljem da razvije posebnu vrstu zaštitnog kaveza, i da bi dodao delove s kojima bi zadnji deo ostao na zemlji, čak i pri brzinama višim od 350 km/h. Mario Andreti će kasnije reći da su ovi detalji spasili njegov život kada se slupao na LeMansu 1967. godine.

Da bi testirao novitet u zvaničnoj trci, Ford je odlučio da ubaci samo jedan primerak na trku 12 sati Sebringa zajedno sa još jednim starijim iz generacije Mk2, a Mk4 je u proseku bio za oko šest sekundi brži tokom svakog kruga.

Rezultat toga je viđen na LeMansu 1967. godine gde je Mk4 ubedljivo slavio sa četiri kruga prednosti nad najbližim konkurentom. Po prvi put u istoriji je slavio američkim tim, sa čistokrvnim američkim automobilom i oba američka vozača (Den Garni i Ej Džej Fojt).

Da bi se pobedilo u bilo kom ratu, žrtava će uvek biti na obe strane, pa tako ni onaj automobilski rat nije izuzetak. Posle smrtnih ishoda nesreća u kojima smo ostali bez Hensgena i Majlsa, Ford je uglavnom koristio mlađe vozače, ali je uvek poštovao njihovu žrtvu.

A, J-Car je otišao u istoriju kao vozilo s najvećim procentom smrtnih ishoda, ako pogledamo koliki broj vozača ga je koristio. Do današnjeg dana nije preživeo niti jedan primerak, a iako je nepoznato šta se desilo, pretpostavićemo da ih je Kar Kraft poslao pod presu, u pokušaju da spreči negativni publicitet.

Zoran Tomasović

(369)