12 minuta biti marinac

Ne jurim rekorde, odavno sam ušla u svoju neku ličnu filozofiju da dajem najviše što mogu i ona bi trebalo da me odnese u neku optimalnu zonu unutrašnje ravnoteže koja se prikladno i odražava na sve moje životne uloge. Ne, ne jurim rekorde, izuzev u sportu. Sport kao kanal s nesvesnim i sputanim delom nas samih, ipak juri rekorde, rekorde sopstvenih snaga.

Kalisteniks ili krosfit ili bilo koje drugo fensi smišljeno ime za disciplinu koja rabi težinu svog tela, je za mene od tercijarnog značaja, moja ljubav je skoncentrisana isključivo na ples u vazduhu, bilo da su u pitanju marame, šipka ili lira. Tek povremeno imam potrebu da siđem iz „letenja“ na ovozemaljski fitnes i probam da procenim svoj prirast snage ili napredak, kroz dobar stari sklek, zgib ili izdržaj na rukama-plank. Često je i unošenje peleta, jednom godišnje, sasvim dobar presek stanja.

Nedavno sam slučajno, izdržala u toku vežbanja sa mužem, 6 i po minutu u planku, bez većih muka i lagano, potpuno svesna da mogu i više od toga da izdržim, ali onaj neki čudni osećaj u meni se javio i kao da me blokirao da probam dalje. Onaj debilni unutrašnji nemir poznat kao strah od uspeha, kao retko smetalo u ličnom ispoljavanju onoga do čega nam je stalo.

Narednih par dana razvila sam maniju da izdržim 9 minuta u planku, čini mi se da sam samo o tome i razmišljala, onako samo kako manijakalni sportista to i ume.

Nakon završenog „pole dance“ treninga, krenuh u svoj pohod, no rezultat je bio poražavajući, dva puta po 5 minuta. I dalje sigurna da mogu više dočekala sam jutro i odmornije krenula u to da obaram svoje rekorde i stignem do tih percipiranih 9 minuta. O disciplini pole dance sam ranije pisala i više je članaka na tu temu, na samim počecima rubrike fitnes.

Suprug me bodrio i uključio štopericu a ja sam pustila omiljenog Majkla Džeksona da me dodatno stimuliše. Moj plank je bio na rukama, a ne na laktovima, i meni je lično teži nego ovaj drugi, jer prosto se manjom površinom ruku se odguravate od poda.

Šesti i sedmi minut su mi bili očajni, kao da nikako da prođu, imala sam utisak da ću početi i da se tresem…međutim kako sam ušla u osmi minut znala sam da sam izašla iz opasne zone i nekako se preda mnom otvorio novi prozor izdržljivosti i snage, koja nije imala ama nikakve veze sa fizičkom izdržljivošću. Na iskušenju su bili mentalni delovi čoveka, to jest žene 🙂 i onaj nesretni strah od uspeha što mi je prošli put disao za vratom je sada bio u ratničkoj terminologiji-pregažen.

Govorila sam suprugu da ću ovog puta do 11 minuta, no kako je došao jedanaesti, došla sam i do dvanaestog. Ponovo začuđena i zbunjena kao i kod onog prethodnog pokušaja na 6 i po minuta, tako sam i sada opet uključila unutrašnje limite, limite koje moram i svako od nas mora da razbija.

Malo je reći da sam bila srećna i još sam, ako bih kazala da sam se tako osećala kada sam dala ispit ili postala ovlašćeni revizor, sigurno će gro ljudi pomisliti da nisam normalna.

Dobro je nekada biti sve, samo ne normalan, utapkan u kolotečini i ne studirajući pažljivo svoje unutrašnje kapacitete nećete sreću doneti nikome pa ni sebi. Kako sazrevam jednostavne filozofije se svode na one najdublje a to je da je sve legalno što nas čini srećnima ukoliko time ne povređujemo nikoga.

I šta sada sa ovim svojim rekordom mogu da uradim? Verovatno, objektivno, ne puno toga. Mogu da se hvalisam okolo, nije ni to mala stvar. Mogu da kažem da sam ispunila jedan od uslova da postanem marinac – jedan od zahteva od njih jeste i da izdrže najmanje 8 minuta u planku.

Mogu da kažem da istražujem sebe, mogu da verujem sebi i mogu da želim da iščeznu strahovi koji me blokiraju da sijam u svojim potencijalima.

Inače, Ginisovac, bivši američki marinac, je postavio rekord u svojoj 62. godini: izdržao je preko osam sati. Negde sam našla da je prvi put odbijen za prijem među marince, jer nije izdržao tih 8 minuta. Ko zna i koji su njegovi unutrašnji mehanizmi bili kada je posvetio značajan deo svog života u jurenju rekorda i da li je osećaj što je prvi put odbijen imao ikakve veze sa tim.

Za plank svako može da izdvoji vreme i on imitira velik broj vežbi koje biste parcijalno izvodili, kao što su sklekovi, čučnjevi i trbušnjaci. Zaista svaki deo tela radi kada ste u njemu.

Studije su pokazale da kada smo u tom položaju, aktiviraju se i nervi u vratu, kao i da plodonosno utiče na potencijalna stanja depresije i anksioznosti. Fenomenalan je, zaista.

Biti marinac sopstvenog života je biti onaj koji će imati oruđe u sebi da odgovori na sve okolnosti u kojima se nađe i da pruži svoj iskonski maksimum da bude srećan i čini druge srećnim, minut ili dvanaest i nije toliko bitno….

Mada… Moram da kažem da sam tekst pisala u sredu, a u četvrtak sam pomerila magičnu granicu na 15 minuta.

Ružica Majkić

(1374)