Citroen Ami – neidentifikovani kotrljajući objekat

Nakon C-Zero i nesvakidašnjeg e-Mehari, Citroen nas je ponovo iznenadio jednom električnom kreacijom, nazvanom Ami. Namenjen isključivo gradskoj upotrebi, ovaj mikro automobil vozi se bez vozačke dozvole i sa samo 14 godina

Pre osam godina Renault je lansirao Twizy, originalan električni četvorocikl, da bi danas nešto slično kreirao i Citroen. Ukoliko se u estetskom smislu totalno razlikuju, u osnovi se radi o veoma sličnoj koncepciji. 100% malo električno vozilo, na četiri točka, kompletno od plastike, s šasijom od čeličnih cevi. Citroen sa dakle poveo tuđom idejom, te je prvi put 2019. godine, na Salonu automobila u Ženevi, predstavio koncept nazvan Ami One.

Finalni proizvod je evidentno različit, serijska proizvodnja (Maroko) i želja da se smanje troškovi, nametnuli su brojne restrikcije. No duh je sačuvan, mali Ami ne liči na ništa što smo do sada mogli videti. Na prvi pogled teško je razlikovati prednji i zadnji deo, Ami deluje kao kocka. Dobro, nije baš kocka, pre će biti kvadar, jer u dužinu dostiže „čitavih“ 2,41 m, dok je širina ograničena na 1,39 m. Za uzvrat, veoma je visok, čak 1,52 m! Sve u svemu ukoliko vam Smart deluje smešnomali, znajte da je Ami još kraći, ni više ni manje do 28 cm. Na jedno prosečno parking mesto staju „ladno“ dva komada, mada čisto sumnjam da će zbog toga imati pravo na pola tarife za parkiranje…

U Francuskoj, vlasnici Smarta kada nemaju dovoljno mesta često se parkiraju popreko, između dva vozila, po ugledu na motocikle, s Amijem biće još lakše. Ukratko, ovaj mikro Citroen rezervisan je isključivo za grad, čak i prigradski putevi, gde je brzina ograničena na 70 km (kružni tok oko Pariza poznat pod imenom „periferik“), za njega su zabranjeni. Pre svega zbog skromne maksimalne brzine od 45 km/h, ali i činjenice da ga imaju pravo voziti mladi, s samo 14 godina i potvrdom o poznavanju sobraćajnih propisa. Smešno, sigurno će mnogi reći, ma nije to za mene! Upravo tako sam i ja reagovao, no nakon višečasovne test vožnje shvatih da Ami ipak ima smisla.

Kao prvo, u Francuskoj se vozačka dozvola može izgubiti za tili čas, skromnih 12 poena i rigorozna primena svih restriktivnih mera, uz nebrojene radare, prouzrukuju više stotina hiljada oduzetih vozačkih dozvola godišnje. Par mojih prijatelja prošli su slično, zbog čega su se preorijentisali na skutere od 50 cm3, no dolaskom zime stvari se komplikuju… Drugo, u gradu svetlosti trenutno vlada takva hajka na izduvne gasove da su mnoge kategorije vozila zabranjene, jedino električni automobili ili oni s vinjetom 1 i 2 smeju da cirkulišu (vinjete br. 3 i 4 zabranjene su radnim danom od 08 do 20h a br. 5 konstantno). Treće, u želji da pretvori Pariz u Amsterdam ili ko zna koji kineski grad, gradonačelnica francuske prestonice Anne Hidalgo zatvorila je više velikih bulevara, dok je mnogim ampultirala barem jednu kolovoznu traka, ustupivši ih biciklistima i električnim trotinetima, zbog čega je vožnja postala pravi košmar.

U istom kontekstu mnoga parking mesta su jednostavno nestala, pretvorena u biciklističke staze ili su ustupljena barovima i restoranima (Covid -19), kako bi se ovi proširili na otvorenom prostoru. Slično je i u drugim velikim gradovim, tako da ovaj vizionarski koncept Citroena ima šanse da preživi i saživi. Posebno jer se proizvođač udružio sa čuvenom firmom Fnac-Darty, specijalistom za multimediju i urbani transport (prodaja električnih trotineta i bicikla), kod kojih se Ami kupuje ili iznajmljuje, po ugledu na smartfon, počevši od 20 evra mesečno! Može i još jednostavnije, ukoliko ne želite postati vlasnik jednostavno ga iznajmite za povremenu upotrebu, kao i druge javne električne automobile, preko kompanije Free2Move, u vlasništvu grupacije PSA.

Atrakcija za klince i prolaznike

Par dana pre prezentacije, sasvim slučajno prođoh pored za tu priliku predviđenog mesta u Parizu, gde je na ulici bilo uredno poslagano par desetina šarenih Amija. Uglavnom za reklamu i kako bi privukli pažnju, jer je standardna boja sivo/plava (kakva je vidite na slikama), uz nebrojene mogućnosti personalizovanja! Jednostavno „pazarite“ vaš Ami, nakon toga u kartonskoj kutiji izaberete jedan od više kitova, te ga po želji ukrasite raznobojnim ratkapnama na točkovima, nalepnicama, plastičnim detaljima enterijera…

Ovi šareni na ulici poslužili su dakle samo kao atrakcija, no dva dana kasnija uverio sam se kako i „obični“ Ami privlači ogromnu pažnju. Znatiželjni prolaznici, biciklisti i vozači razgledali su ga na parkingu i fotografisali se, kao i u vožnji, odnosno po zaustavljanju na semaforu. Tim bolje po njega, jer ako ćemo iskreno Ami je zaista ružno pače, nema ništa estetski privlačnog u njegovim formama.

Na prvi pogled ne znamo gde je prednji ni zadnji deo, ni kako otvoriti vrata? Jer sa strane vozača su u stilu Fiata 500 iz 1960.  godine, dok su za suvozača postavljena standardno, kao kod današnjih automobila. Zašto? Niko od zvaničnika se nije posebno izjasnio, no pretpostavljam da je zbog uštede u proizvodnji (identična su samo okrenuta naopačke), ali i zbog lakšeg i bržeg ulaska/izlaska iz vozila. Naime, suvozačevo sedište je postavljeno znatno unazad, kako bi, pazite sad, u dnu, gde su noge, mogao stati avionski kofer dimenzija 55x40x25 cm (zapremina od 63 lit). Naravno i kese iz supermarketa i pakovanja s vodom, jer naš mali prijatelj (Ami na francuskom jeziku znači prijatelj), nema prtljažnik!

Za utehu poseduje ogromne pregrade na vratima s mrežicom, kao i raznovrsne police ispod vetrobranskog stakla. Da, da, uprkos spoljašnjim dimenzijama prostora u kabini ne nedostaje, vozač je recimo iznenađen koliko je udaljen od vetrobranskog stakla, postavljenog gotovo vertikalno. Za upravljačem, podrazumeva se bez ikakvog podešavanja, po ugledu na sedišta (samo napred/nazad), osećamo se čudno, pomalo neprirodno, neophodno je vreme da se navikne.

Staklene površine su ogromne, računajući i panoramik krov, ali je vidljivost unazad loša, pre svega zbog smešno malih okruglih retrovizora, koji kao da su skinuti s nekog motocikla. Još gore, zaboravljen je i unutrašnji retrovizor!? Za korigovati pod hitno. Isto se odnosi i na sedišta, bukvalno tvrda k’o drvo. Na plastičnu podlogu nalepljena su dva mala i tanka jastučića, nakon dva sata vozikanja stražnjica mi je utrnula, po ugledu na leđa.

Dobro, Ami i nije pravi automobil, ali malo više udobnosti dobro bi došlo, posebno po pariskoj kaldrmi, i dalje prisutnoj na pojedinim ulicama. U tom smislu ni prozori nisu klasični, već se samo donje deo, kao nekada kod „Spačeka“ (2CV), podignu i zakače, kako bi se šmekerski izbacio lakat. Sve je dakle veoma spartanski, „po starinski“, Ami nema ni auto radio, ni električnu asistenciju upravljača, ni klimu (samo ventilacija i grejanje), ni vazdušne jastuke, ABS…

Iza malog i neuglednog numeričkog ekrana, gde se može očitati samo autonomija u kilometrima, brzina kretanja i pređena kilometraža, nalazi se nesto nalik na limenku (u prvom trenutku sam to i pomislio), u stvari radi se o zvučniku. Sva sreća pa je predviđen držač i konekcija za smartfon, zahvaljujući njemu dobijaju se neophodne informacije i sluša muzika.

Cima, zuji i poskakuje

Iskreno rečeno, pre test vožnje pojma nisam imao šta mogu da očekujem za upravljačem jedne ovakve igračke? Nakon prvih par kilometara utisci su razočaravajući, jer kao što rekosmo Ami i nije pravi automobil, već nekakav četvorocikl. Iako ga pokreće elektromotor, buka je prilično izražena, uz prepoznatljivo zujanje notora prilikom ubrzanja.

Ova (ubrzanja) su prihvatljiva za gradsku upotrebu, do 30 km/h treba mu 4-5 sekundi, odnosno 9 da bi dostigao maksimalnih 45 km/h (mereno štopericom na smartfonu). Upravljanje je dovoljno lagano tako da odsustvo električne asistencije nije hendikep, ali po izlasku iz zavoja, tj. krivine, točkovi se ne vraćaju samostalno, već se moraju ručno ispraviti. Kao što se moglo i očekivati, poluprečnik okretanja je rekordno mali, samo 3,5 metara. Po polasku, nakon što se s leve strane sedišta levom rukom pritisne na mod D (automatski menjač), Ami skakuće k’o jarac, ekstremno tvrdo ogibljenje nema nikakve veze s tradicijom Citroena.

Time je barem osigurana dobra stabilnost, više puta „uleteo“ sam u manje kružne tokove punom brzinom, Ami je kao pegla ostao u željenoj putanji, bez imalo naginjanja. Tek da se zna, prednji trap nasledio je pojedine elemente novog Peugeota 208. Što se tiče samo motora, razvija 6 KW (8,2 ks), koga napaja baterija snage 5,5 KW/h, dovoljna za 75 km autonomije. Za proveriti prilikom duže test vožnje, za sada recimo samo da punjenje traje 3 sata, klasičnom utičnicom od 220/230 V. Sam kabal je integrisan u bok vozila, pored suvozačevih vrata, nešto u stilu usisivača…

Kako je prva vožnja obavljena krajem avgusta, mogu da potvrdim da su kočnice dovoljno snažne i efikasne da na suvom asfaltu zaustave 485 kg tešku napravu, ali ne računajte na ABS. U principu je dovoljno samo podići stopalo s gasa i lako pritisnuti na papučicu, u protivnom točkovi, s gumama dimenzija 155/65 R14, odmah zablokiraju. Mogu misliti kako će biti po klizavom asfaltu…

Gradsko vozilo budućnosti?

Iako na prvi pogled deluje skupo, Citroen prodaje Ami po prijateljskoj ceni. Želim da kažem da je jedini realni konkurent, Renault Twizy, osetno skuplji (10.000 evra bez bonusa), o ozbiljnim električnim eutomobilima tipa Smart, bolje da ni ne pričamo (preko 26.000 evra). No, ubrzo se očekuje kineski Eli Zero, s dve snage baterije (5,8 kW/h za 80 km autonomije i 8 KW/h za 110 km), s cenom ubedljivo ispod 10.000 evra.

Mali Ami ponuđen je s početnom cenom od 6.900 evra, odnosno 6.000 kada se odbije eko bonus od 900 evra. U tom cilju moralo se maksimalno ekonomisati, pored odsustva svih navedenih elemenata opšeg komfora, pa i sigurnosti, spomenimo još jednom identična vrata, prednji i zadnji deo vozila, karoseriju od brut plastike u samo jednoj boji, bazične materijale… No kome je do izgleda, može posegnuti za „luksuznijom“ izvedbom, čija se cena penje do 7.360 evra (opet uz bonus), ali ni tada ne očekujte više opreme. Radi se pre svega o „šminki“, tj. izmenjeni su branici, dodati krovni nosači i spojler, uz mnoštvo raznih nalepnica.

Konkurencija

Ukoliko nemate ili ne želite da odvojite svih 6.000 evra, nakon uplate od 2.641 evra, Ami se iznajmljuje za samo 19,99 evra mesečno (na 48 meseci). Kažete preveliki je ulog, nema problema, nakon prve uplate od 100 evra, mesečno rata iznosi 78 evra. Na ovu sumu treba dodati i cenu električne energije neophodnu za punjenje baterija, u Francuskoj ova je ubedljivo niža od 1 evra za pun „rezervoar“.

Kao što rekoh, može se poručiti i preko interneta, kod Citroena i firme Fnac-Darty, koji će vam ga, ukoliko to želite, isporučiti na kućnu adresu! Ami je dakle vozilo za sebe, autentično i drugačije od svega što sam do sada imao u rukama. Verujem da ima smisla i da će nakon par poboljšanja opstati, za razliku od Citroena e-Mehari, čija se proizvodnja (planirano) ugasila, nakon samo par godina.

Možda Citroen odluči i da ga snabde snažnijim baterijama i motorom, čime bi postao polivalentniji, odnosno upotrebljiv i za međugradsku upotrebu. Ovako, ograničen je na vožnju od „ćoška do ćoška“, za uzvrat pruža solidnu zaštitu od vetra, kiše i zime. Argumenti koji će stariji vozači svakako znati da cene, pod uslovom da stave neko podebelo jastuče ispod stražnjice.

Test vožnju završih uz par poklončića, tj rekvizita, gde pre svega mislim na simpatični minijaturni Ami od 6-7 cm i hemijsku olovku s natpisom Ami. Poklonio ju je meni i samo meni (kada bi se lagali) novi N°1 kod Citroena, generalni direktor Vinsent Kobi… Ko razume shvatiće! 🙂

Tekst i fotografije: Perica Rajković

	Dobre strane:
	„Otkačen“ stil, prostor u kabini, vidljivost ka napred i sa strane, prečnik okretanja, cena
	Loše strane:
	Ograničena upotreba, previše „low cost“ koncepcija, bez prtljažnika, tvrda sedišta i ogibljenje, vidljivost unazad

(9343)