Zanimljivost dana: Kako je stil odbačenog Cadillaca preuzeo Peugeot 204

Iako se na prvi pogled čini da stil američkih automobila nema nikakvu povezanost sa italijanskom školom, mnogi će se šokirati kada saznaju da je veza mnogo jača nego što to deluje na prvi pogled. Najveću povezanost je svojevremeno demonstrirala dizajnerska kuća Ghia. Njen prvi partner je bio Chrysler tokom pedesetih godina prošlog veka, da bi dvadesetak godina kasnije kontrolu nad celom firmom stekao Ford. U ovom izdanju ćemo se osvrnuti na vezu između General Motorsa i Pininfarine i na to kako je jedan odbačeni prototip model promenio celokupnu evropsku automobilsku industriju.

Samo jedan model najvećeg američkog proizvođača je nosio oznaku čuvene dizajnerske kuće Pininfarina, a reč je o Cadillacu Allante iz kasnih osamdesetih godina. Ali istorija dva giganta je započeta još pre sedam decenija kada je Pininfarina pobedio na konkursu za izbor proizvođača druge generacije čuvenog Cadillaca Eldorado Brougham.

Predstavljen 1959. godine, ovaj automobil je do današnjeg dana najskuplji serijski Cadillac ikada proizveden s cenom od 13.074 američkih dolara, što iznosi tek nešto više od 120.000 današnjih zelenih novčanica. Eldorado Brougham se sklapao u Italiji na šasijama ranije poslatim iz Amerike, ali se za njegov stil pobrinuo domaći stilista Čak Džordan. Pininfarina će proizvesti 200 primeraka u naredne dve godine pre nego što su „Jenkiji“ ugasili program, a nakon što su finansijski gubici bili veliki.

U posleratnom periodu, čak i one najveće dizajnerske kuće (a to je Pininfarina svakako bio) su zavisile od inostranih mušterija. I pre nego što je proizvodnja spomenutog modela Eldorado Broughama započela, Italijani su o svom trošku razvili nekoliko specijalnih modela na šasijama Cadillaca. To se odnosi na modele kao što su Skylight i Starlight, koji su debitovali na salonima automobila organizovanim u Ženevi i Parizu i privukli su veliku pažnju evropske publike.

Amerikanci nisu bili zainteresovani za serijsku proizvodnju, posebno zato što su troškovi bili astronomski na spomenutom Eldorado Broughamu. Ali Pininfarina se nije predavao i spremili su još jedan specijalni model koji nije imao nikakve veze s američkim stilom kao poslednju nadu da će dobiti novi ugovor. On je debitovao 1961. godine i dobio je ime Jacqueline po američkoj prvoj dami i supruzi predsednika Džona Kenedija. Četvorotočkaš je debitovao na Salonu automobila u Parizu, upriličenom u oktobru 1961. godine, i tada je oduševio javnost koja nije imala predstavu da je u stvari reč o nekom Cadillacu.

U poređenju sa tradicionalnim američkim modelima iz tog perioda, Jacqueline nije bio prekriven hromom niti je imao previše glomazne dimenzije. Većina linija je bila jako čista i nije podsećala na bilo koji serijski automobil. Štaviše, Pininfarina je izjavio da su samo volan i kontrolna tabla preuzeti iz Cadillaca dok je ostatak vozila lično napravljen.

Zanimljiv je podatak da je Jacqueline bio dvosed iako je međuosovinsko rastojanje bilo ogromnih 3.302 milimetara. Dok se ispod haube očekivao kamionski V8 motor, ovaj prototip ga zapravo nije imao. I to ne samo što nije imao agregat s osam cilindara već nije imao mehaniku uopšte, mada će Pininfarina tvrditi da bi bilo koji Cadillacov benzinac mogao biti smešten u predviđeni prostor za motor, i to bez ikakvih problema.

Ali Amerikanci nisu ovaj put bili zainteresovani. Mediji nisu preneli njihove utiske, pa se pretpostavlja da ih nije ni bilo, a potrebno je spomenuti da je Cadillac u tom vremenu, dobro prodavao svaki model koji bi proizveo i da mu jednostavno nije bila potrebna pomoć stranaca. Postoji i ono verovanje da je Pininfarin stil idealan za manje sportske proizvode, ali da se nije najbolje uklapao u stil povećih četorotočkaša. To je verovatno ključni razlog zašto je ova italijanska kuća kasnije razvila još nekoliko prototipa za General Motors, kao što su, na primer Chevrolet Corvette Rondine i Corvair Pininfarina Coupe Speciale iz 1963. godine.

Iako se biznis sa Cadillacom možda nije isplatio, Pininfarina je ipak iskoristio potrošeno vreme na jednu drugu firmu. Naime, u istom periodu, Peugeot je zatražio od Italijana da mu razviju manji gradski automobil, a ovaj je iskoristio gotovo identičan stil sa Jacqueline, naravno u umanjenim dimenzijama. Stil se očigledno dopao evropskim kupcima pa je novi Peugeot 204 privukao oko 1,6 miliona kupaca tokom jedanaest godina proizvodnje (1965. – 1976).

Jacqueline je ostao u rukama Pininfarine sve do sredine devedesetih godina prošlog veka, kada je promenio nekoliko vlasnika u kratkom periodu. Kada ga je kupio čovek po imenu Alan Perin, odlučio je da ga napravi funkcionalnim automobilom s mehanikom iz perioda kada je proizveden.

Kompanija Harbor Auto Restoration iz američke savezne države Floride je kupila Cadillac Eldorado Biarritz iz 1960. godine, a zatim sa njega preuzela šasiju i V8 motor zapremine 390 kubnih inča (6,4 litre).

Posao je trajao više od dve godine i pokazaće se kao veliki zalogaj za novog vlasnika, pa je školjka morala biti prepravljena u velikoj meri da bi se instalirala mehanika. Automobil je zatim debitovao na skupu Bagatelle Concours d’Elegance u Parizu 1998. godine i osvojio je prvo mesto kao favorit u klasi. Zatim je prodat vlasniku Ferrarijevog salona u Belgiji, Filipu Lanksvirtu, koji je takođe posedovao Jacqueline u jednom momentu desetak godina ranije dok je ovaj još bio prototip model.

Možda Cadillac Jacqueline nije uspeo u svom planu, ali Peugeot 204 svakako jeste.

Zoran Tomasović

(1790)