Stara Planina, oaza neistraženih, teško dostupnih predela, šuma, vodopada….

Moje prvo pitanje organizatoru je bilo: „Koliko vode da ponesem, kaže, jednu flašu, ostalo ćeš usput naliti!?“

Stara planina je prepuna jedinstvenih lepota, i na svakog ljubitelja prirode ostavlja trag, i prelepe uspomene. Svaka reč, koja se potroši na opisivanje, treba samo da podstakne čoveka da odvoji vreme, napuni pluća čistim vazduhom i nahrani oči prirodnim lepotama, vodotokovima, slapovima, stenama, vodopadima, šumama. Kažu da se na Staroj planini nalazi više od trećine vodopada u Srbiji, a novi se tek pronalaze….

Srce Stare planine je Arbinje (donje dve galerije), do kojeg od planinarskog doma u Dojkincima, vodi dobar, nasipan put, makadam, i mnogi pešice dođu do mesta Belčin do, to jest kod izvora Ladna voda,  na oko 15 kilometara od doma, od kojih se odvajaju staze za Kopren, Tri čuke, vodopad Tri kladenca.

Pešačka tura je za uživanje, možda najlepšim delom Stare planine, duž Arbinja, celih deset kilometara do mesta Ploče, a još pet, do Belčinog dola. Ide se kraj toka Dojkinačke reke, sa stenama, slapovima, malim vodopadima. Ono što je nama smetalo, lagana kiša, sa druge strane je dalo vlažnost, miris šume i lepotu prizora. Na tom putu, se veoma blizu od ceste nalaze vodopadi Draganov vir i Tupavica.

Iako sam se popeo na mnoge vrhove Srbije, Makedonije i Bugarske, nekako ono što nam je najbliže, bude zapostavljeno, zarad drugih, zvučnijih vrhova.

Još prošle godine sam rekao sebi da ću u 2020. dati akcenat na Staru planinu. Ima tu dobrih vrhova, ali najvažnije je, prelepi predeli i puno vodopada…. Mislim da im se ne zna broj, a to dokazuje i skorašnja vest, da je Ivica Golubović 2015. godine, pronašao i po sebi nazvao „nov“ vodopad, Ivičin Skok…. A da još uvek nije popularizovan, jer je teško dostupan, malo se ulaže u staze i obeležavanje, što je sramota, kako za državu tako i za pirotsku opštinu. Ali garantuje onom malom broju ljudi, kojim ta divljina ne smeta, da će uživati u poseti, obilasku, sve dok je takva, jer kada beton i kiosci počnu da opsedaju neki kraj, tu je onda stvarno kraj.

Rezervisao sam mesto čim je objavljena akcija, polazak iz mesta Dojkinci, vrhovi Tri čuke, Kopren, Arabinje, vodopadi Tri kladenca, Tupavica, vidikovac Koziji kamen – Zavojsko jezero.

Dok nas je korona držala izolovane, bilo je veoma lepo vreme, a kako nas pustiše s lanca, mestimično kišovito, veoma nepredvidljivo….

Nedelju dana pre polaska, sam svakih par sati gledao prognozu, dan uoči polaska je jedna akcija otkazana, zbog lošeg vremena što je bilo početkom juna.

Zovem vodiča, kaže „Idemo, pa šta bude“.

Legao sam oko 23,30h, ustao oko 3h, put do Niša, okupljanje, i polazak ka Dojkincima oko 04,30h, minibus, 18+1, među njima par poznatih planinara. Stigli smo pre 7h, do novoizgrađenog planinarskog doma. Dom je kapaciteta 55 mesta, sve novo, čisto, stolovi od punog drveta, Ispred doma 4 Scott MTB-a, mislim da su dva, nikad korišćena. Dom je finansiran „evropskim novcem“, u cilju srpsko-bugarske saradnje, i urađen je kako treba.

Izgrađen je na mestu stare karaule, na 890 metara nadmorske visine. To sam ukapirao, jer su tokom uspona, jedni govorili da polazimo iz doma, a drugi iz karaule.

U domu su već bili Beograđani i Smederevci, koji su došli dan ranije, pokazalo se kasnije, zaista odlična ekipa.

Avaj, počinje kiša, i to lepa, vrtimo se, prolazi vreme, poznavaoci kažu da nećemo imati vremena za planiranu rutu, i svi smo onako napeti, čekali razvoj situacije. Razne aplikacije za prognozu nisu pomagale, jer je signal bio očajan, tako da su pozivi bili „na seckanje“, čak ni SMS nije odlazio odmah.

Zaista, dom je bio odlično izgrađen, da ne kažem luksuzan, a Wi-Fi, nisu obezbedili. I tako do 9h, kiša usporava, skoro staje… Čekali smo još pola sata, i oko 9,30 sa rancima na leđima, se grupa od oko 40 planinara „utovarila“ na kamion za prevoz drveta / stabala, sa svim onim arnjevima i četiri reda klupa, samo to videti, i dovoljno je…

Sticajem okolnosti, seo sam predzadnji, a kraj mene je seo lokalni planinar, Milan, i obeležio dan, poznavajući staze, sela, i ceo kraj. Bilo je zadovoljstvo slušati ga, kako barata nazivima, stazama, podacima o naseljenosti pre xx godina, i sada.

Sledila je duga vožnja makadamom, a sa grana koje su arnjevi zakačinjali, su stalno padale kapi vode, tako da smo svi navukli kapuljače, neki prolaznici su nam dobacili: Zašto ste stavili kapuljače kada ne pada kiša?

Duž puta su bili prelepi predeli Arbinja, stene, Dojkinačke reke koja u slapovima prelazi preko stena, samo to je lepo videti, par manjih vodopada su se videli kroz granje, par metara udaljeni od puta. Stižemo, i nabacujemo kišne kabanice, kiša rominja. Krećemo duž vlažne staze, kraj potoka, jer je voda skoro svugde oko nas, samo se sliva, i preseca stazu.

Tri kladenca

Prelepe boje, vode, kamenja, za oko 1 h kretanja, smo došli do vodopada Tri kladenca. Izvor Tri kladenca (donja galerija) je na 1.870 metara nadmorske visine, i sigurno je jedan od najviših izvora u Srbiji, on je i izvor Dojkinačke reke, koja se spušta ka Arabinju, i stvara vodopad Tri kladenca.

Ostaje čovek zatečen tom lepotom, vodom koja pršti, prelama se preko stena, čak ni fotke ne govore dovoljno, ali su dobre da zagolicaju i pokrenu čoveka da učini napor i svojim očima upije tu lepotu.

Počinje foto seansa, selfiji, grupe… Ko kome smeta, Ko sa kim želi da ima uspomenu…. Trajalo je to,ali je i kiša stala na opštu radost.

Vodiči su dogovorili da nemamo vremena da izađemo na Kopren, pa smo promenili plan, i krenuli ka Tri čuke. Povratak stazom, i probijanje kroz, na žalost, izgoreli deo Stare planine, Novembra prošle godine, sa spaljenim poljima kleke, veoma nezgodne za kretanje,  žalosno je gledati spaljena polja.

Baš su me iskusniji planinari savetovali da ponesem kamašne, jer se prolazi kroz polja kleke, koja u punom rastu i zelenilu, veoma otežava kretanje, toga u ovom slučaju nije bilo. Požar je učinio svoje.

Tri čuke

Tri čuke na 1.937 metara nadmorske visine,  su stene / formacije, koje iz daleka podsećaju na grbe kamile. Popeti se na njih nije teško, a pogled je fantastičan, čak i po sumornom oblačnom danu. Kažu oni koji su bili ranije, da se po lepom vedrom danu vidi velik deo Bugarske, a i mi smo ugledali obrise Ogosta rezervoara / jezera. Napomena je da je taj venac, prirodna granica sa Bugarskom, a zvaničnu smo videli u obliku stubova sa brojevima/kotama.

Tri čuke su zapravo četiri vrha, ali kako da kažem – tri su stenovite „Čuke“ po kojima je i ime, a četvrta je pitomija, travnata, i nije baš „čuka“.

Loša vidljivost nam je uskratila lep pogled ka okolnim vrhovima, mada se Babin zub, Midžor, Rtanj nazirao.

Kopren se vidi, na 1.963 metara nadmorske visine, i u planu je za sledeću akciju.

Nije tako udaljen, ali dodatnih par sati nas deli do vrha, pa se odustaje i sledi povratak do kamiona, kroz polja kleke, koje je požar spalio, kao i kroz nekoliko polja borovnice, koje ima je na sve strane, ali zabačenost, čini svoje. Prolazimo kraj potoka, nekolicina je obnovila vodu u flašicama, a neki su pili direktno iz potoka i voda je prava planinska.

U povratku smo stali dva puta, prvi put da bi obišli vodopad Draganov vir, manji vodopad od 5 – 6 metara, ali na 100 metara od puta, a posle smo stali  i obišli vodopad Tupavica koji je visok 25 metara. On se nalazi na 1.050 mnv, prelep je, a samo par stotina metara od glavnog puta, čak su skoro napravili drven mostić preko vodenog toka. Mesto je često posećeno kao izletište, postoji proširenje sa par klupa i stolova.

Povratak je trajao, tako da smo u dom došli oko 19 časova, kada je sledilo tuširanje, pa smo bili kao novi. Za večeru su „stradala“ dva jagnjeta, ali smo uživali u hrani i par litara domaćeg vina, uz druženje. Tako smo ostali skoro do ponoći.

Naporan dan, jedva sam dočekao patosiranjanje u krevet. Velika grupna spavaona ima mane, ali umorno telo prelazi preko njih, srećom niko nije hrkao, a prozori su bili otvoreni, i sve vreme se čuo žubor obližnjeg potoka. Sa tim žuborom sam zatvorio oči, a sa istim ih i otvorio, celih 5 časova spavanja.

Novi dan – nova sreća

Nisam morao tako rano da ustanem, ali probudih se, a kasnije i ustadoh, i pridružih ostalima uz kaficu, rakijicu i doručak.

Beograđani i Smederevci su planirali kraću aktivnost, da bi se vratili na put, a i mi im se pridružismo, tako da je cilj tog  dana bio Ponor…

Uspon koji je prvom polovinom vodio putem kroz šumu, a kasnije stazom kroz polja, je bio prilično naporan, ne toliko zbog težine i uspona, već neke omorine, teškog vremena, vlage. Teško se disalo, a graške znoja su se slivale sa čela mnogih planinara, ali uz priču i šalu, sve se lakše podnosi.

Prvo što sam pomislio kada sam ugledao Ponor, je kao da sam u Škotskoj. Nekako me je travnato brdo, sa usekom i kamenim pločama baš asociralo na Škotsku, mada je znam samo iz filmova.

Na 1.400 mnv, pod Bodinim vrhom, stvoren je krater, u kome iz stena teče voda, da bi posle par metara, nestajala među drugim stenama. Staza se strmoglavljuje nekih 50 metara u ponor, gde ponornica izvire iz kamena, i ubrzo nestaje.

Tokom pauze sam imao interesantan razgovor sa Beograđaninom o posetama Svetoj Gori, Hilandaru, koji mi je na spisku želja.

Svaki duži zastoj se u planinarenju koristi za manji obrok, tako je i ovaj, na uzvišici iznad ponora su napravljeni stolovi i klupice, pravo mesto za kraći odmor, i upijanje sve okolne prirode.

Povartak je bio svakako lakši, skoro sve vreme je nizbrdica, i niko žurio nije, dok se nije čula grmljavina. Ja, koji sam bio na čelu kolone sa drugarom u nekom interesantnom razgovoru, samo sam primetio kako nas reka planinara pretiče, nije bilo bez razloga, na 20 minuta od doma je počela kiša, srećom išli smo kroz šumu, ali svakako smo fino pokisli, mada je većina imala jakne i kabanice.

Kozji kamen

Čišćenje blata sa obuće, konačno pakovanje u kombi, i pravac Niš, sa dogovorenim stajanjem za obilazak najlepšeg vidikovca, sa pogledom na Zavojsko jezero, Kozji kamen (galerija dole).

Znak za vidikovac, kao i proširenje puta za nekoliko vozila, polazimo, neki sa rancima, neki samo sa flašicom vode. Do vidikovca 3,6 kilometara, ili oko 1 h hoda. Staza prolazi kroz šumu dobrim delom, a kiše su omekšale zemlju, klizanja koliko hoćeš.

Lakše je sa planinarskim patikama i čizmama, imaju krampone, ali videh nekoliko parova, usputni prolaznici, sa svakodnevnim patikama, ono je prava avantura. Ali, nisu džabe postavljeni štapovi na početku staze, mogu se uzeti, ima ih dovoljno, a zaista su potrebni po ovakvoj podlozi, i sa svakodnevnom obućom, po vlažnom vremenu.

I tako, uz razgovor, dolazimo do prelepog vidikovca, oblaci nad nama su doprineli još lepšim pogledom, i bojama prirode. Napravio sam po meni fantastičnu fotku/panoramu….

Sve ima svoj kraj, povratak, i put za Niš, na rastanku klasika. Vidimo se u nekoj novoj avanturi…

Na početku spomenuh planinara iz Pirota, Milan, odličan čovek, i nadam se da ćemo se viđati u skorijim posetama pirotskom kraju.

Zamolio sam redakciju da postavi što više fotografija, vredi videti, a verujem da će mnogi poželeti da obiđu ovaj kraj.

Pretraživajući po internetu naiđoh na link, koji savetujem da se pregleda, Snežana i Nenad Lazić, poznavaoci Stare planine, kao i Goran Mitić, na svom web sajtu.

Tu je i knjiga o Pirotskom kraju, ovako nešto bi trebao svaki kraj da ima.

Priznajem, kupila me je Stara planina, potrudiću se da je češće obilazim…

Ono što pokušavaju da joj urade, je strašno, izgradnja mini hidroelektrana, nanosi ogromnu štetu jednoj divnoj prirodi, divljini, koja bi trebala takva i da ostane, samo da se izgrade bolji putevi, domovi, naprave staze do vodopada, i da se cela priča popularizuje. Mnogi bi došli, proveli vikend u prirodi…berbi pečuraka….

ZAŠTITIMO REKE STARE PLANINE!

Milan Šutanovac

(2218)