Zanimljivost dana: T28 Super Heavy Tank prototip

Nema sumnje da je Drugi svetski rat doneo tehnologiju koja je ranije bila nezamisliva. Neka delovi te tehnologije su doprineli poboljšanju svakodnevnog života, ali je istovremeno nastala i vojna oprema koja je bila veća i moćnija nego ikada ranije. Uzmimo za primer razvoj tenkova.

Nacistička Nemačka je početkom četrdesetih godina prošlog veka razvila prototip najtežeg tenka u istoriji, nazvanog Panzer VIII Maus, pa se nije dugo čekao na odgovor saveznika. U ovom izdanju ćemo se pozabaviti američkim modelom T28 Super Heavy Tank („Jako teški tenk“).

„Jenkiji“ su tokom ratnih godina bili jedina sila koja se nije kocentrisala na proizvodnju težih tenkova. Njihov napad je predvodio model M4 Sherman, koji je spadao u srednju kategoriju, i takvih primeraka će biti proizvedeno približno 50.000. Sherman je po mnogim karakteristikama bio idealni tenk – robusan, jeftin za proizvodnju i popravke, solidno moćan i, možda najbitnije od svega, dovoljno okretan da se sa lakoćom probijao kroz gradove i preko mostova.

Međutim, kada su saveznički špijuni primetili spomenuti Maus, Amerikanci su se dali na posao i odlučili da predstave svog rivala. Kao i kod nemačkog modela, cilj je bio probijanje neprijateljskih linija u planiranom napadu ne samo na Nemačku već kasnije i na Japan. Rad je započeo početkom 1944. godine, a ideja se zasnivala na tome da T28 bude spreman do momenta kada saveznici stignu do Nemačke i krenu sa probijanjem odbrambene takozvane „Seigfried linije“.

Posao je poveren firmi Pacific Car & Foundry (PCF) u američkoj saveznoj državi Vašington. Oni su za osnovu preuzeli manji tenk T23, a zatim krenuli da ga modifikuju. Za početak, umesto standardne dve gusenice, T28 je imao četiri da bi bio u stanju da ponese svoju ogromnu težinu od 95 tona na svim putevima. Po jedan par gusenica bi mogao da bude uklonjen kada ne postoji potreba za njima, a konačan proizvod je bio dugačak 11,1 metar, uz širinu od 4,4 metra i visinu od 2,8 metara.

Možda najzanimljiviji deo ovog tenka je bio onaj da on zapravo i nije bio tenk, već ono šta Amerikanci zovu „self-propelled gun“, odnosno samohodni topovi u slobodnom prevodu. Reč je o proizvodima izuzetno sličnim tehnkovima, ali bez standardne kupole koji su uglavnom korišćeni za uništavanje tenkova. Nemačka i Sovjetski Savez su već uveliko koristili slična vozila kao što su Sturmgeschutz III i Jagdpanther, odnosno Su-85 i Su-100.

Prednost samohodnih topova je uglavnom bila na polju finansija, pa su firme bile u stanju da, bez gubljenja vremena na kupolu, proizvedu primerke mnogo brže i jeftinije. Sa druge strane, bez kupole vozilo ima jako limitirani način ispaljivanja projektila.

T28 je bio u stanju da podigne top pri nagibima u rasponu od -5 do 19,5 stepeni, i da ga pomeri levo i desno pri uglu od samo 11 stepeni. Na taj način, najveću ulogu u ciljanju neprijatelja je morao da vrši vozač, a velike dimenzije ovog „tenka“ su istovremeno označile da je to što radi, radio izuzetno sporo i barem u teoriji omogućio neprijatelju da nestane.

Kada bi T28 pogodio neprijatenja onda bi pravio zaista veliku štetu. Glavni top je posedovao cev čija dimenzija je dimenzija koja se odnosi na prečnik iznosila 105 milimetara i mogao je da pogodi ciljeve udaljene do 20 kilometara. U tenku se nalazilo do 62 projektila, a za svaki od njih je bilo potrebno oko 15 sekundi da se postavi u top. T28 je imao i dobru zaštitu pa je prednji oklop bio debeo 305 milimetara, što je u teoriji bilo dovoljno da zaustavi bilo koji nemački masovno proizvedeni projektil.

Iako je američka vlada naručila pet prototip modela za testiranje, uz planiranu serijsku proizvodnju od 25 jedinica, PCF je isporučio samo dva. Prvi od njih je stigao u vojnu bazu u saveznoj državi Meriland sredinom 1944. godine, a preostali su dospeli u Kentaki, nedugo kasnije.

Tokom testa, kao najveći problem se pokazao Fordov benzinski motor. Iako je razvijao solidnih 500 „konja“, ovaj agregat je omogućavao maksimalnu brzinu od samo 13 km/h što je bilo čak četiri puta sporije od spomenutog Shermana. Tu je bio i problem sa potrošnjom, pa i pored ogromnog rezervoara od preko 1.500 litara, T28 je mogao da pređe svega 160 kilometara između punjenja. Inženjeri su zaključili da većina mostova u Nemačkoj i Japanu ne bi mogli da podnesu njegovu težinu od 95 tona.

Dok je testiranje bilo u toku, Nemačka je kapitulirala dok je planirani kopneni napad na Japan otkazan. To je ostavilo T28 bez svrhe pa je projekat ugašen 1947. godine. Prvi prototip model je tokom testiranja završio u požaru pa je prodat u staro gvožđe.

Sudbina onog drugog nije bila poznata sve do 1974. godine kada je pronađen u vojnoj bazi Fort Belvoar u američkoj saveznoj državi Virdžiniji. Pretpostavlja se da je nekdada tu bilo organizovano testiranje, pa je T28 jednostavno ostavljen na otvorenom u šumi kada je američka vlada odlučila da ne odobri zeleno svetlo za serijsku proizvodnju. Usledila je restauracija, a trenutno se ovaj samohodni top nalazi u muzeju u američkoj saveznoj državi Džordžiji.

Zoran Tomasović

(2488)