Peugeot Traveller – VIP transport

Od kako je 2014. godine prestala proizvodnja Peugeota 807, proizvođač nema u ponudi nijedan porodični monovolumen. „Rupa“ se želi popuniti modelom Traveller, koji je u koncepcijskom smislu veoma sličan jednom VW Multivanu i Mercedes-Benzu V klase.

Uff luksuz, kakav je to od lukuz, reći će neko, pa Traveller nije ništa drugo do putnička izvedba dostavnog vozila, poznatom pod imenom Expert! Tačno, upravo kao i u naslovu, navedeni nemački konkurenti, odnosno manji Rifter, toliko blizak svom duhovnom bratu Partneru. No takva je tendencija, proizvođači pokušavaju da uštede sredstva neophodna za razvoj, što je posve izvodljivo, jer su svi navedeni postavljeni na modernim i pre svega polivalentnim plaformama, sposobnim da se adaptiraju različitim segmentima. Znači, u zavisnosti od namene, ovo „kamionče“ može savršeno da posluži vodoinstalaterima ili građevincima, kao i brojnoj familiji, odnosno za profesionalni transport putnika.

A kada se radi o voženom Traveller Business VIP, reč je o najluksuznijoj izvedbi, za bogate biznismene i ministre. Za neupućene, Traveller nije „jedinac“ razvijen je zajedničkim ulaganjima grupacije PSA i Toyote, kao što je to bio slučaj s mini trojkom C1, 108 i Aygo. Poseduje dakle još dva brata blizanca, Citroen Spacetourer i Toyotu Proace Verso, isto tako postavljene na savremenoj EMP2 platformi (pronalazimo je i kod Citroena Grand Picasso, C5 Aircross, Peugeota 3008/5008…).

Citroen Spacetourer

Svi su ponuđeni u tri dužine: kratki XS ima skromnih 4,6 metra, srednji M 4,95 metara, a najduži XL čitavih 5,3 metra. Najkraći je ponuđen s 5 sedišta, odnosno, kada se radi o luksuznoj verziji, sa 4 nezavisne fotelje pozadi. Druga dva u serijskoj opremi imaju 8, odnosno 9 sedišta, kada je pored vozača klupa za dve osobe. Visina je uvek ista i ograničena na 1,9 metara, kako bi se mogao bez problema parkirati u podzemnim garažama.

Inače, sva tri modela proizvode se na severu Francuske, u fabrici Sevel Nord, specijalizovanoj za proizvodnju lakih transportnih vozila (Jumpy, Expert…), odnosno nekadašnjih minivanova Citroen C8, Peugeot 807 i Fiat Ulysse. Spolja gledano, svaki proizvođač personalizovao je svoje čedo po vlastitom ukusu. Lično, nalazim da je Traveller za nijansu atraktivniji od Citroena Space Tourer, dok je lice Proace Verso verna kopija ostalih Toyota. Iz profila svi su identični, četvrtasti s velikim bočnim zatamnjenima staklima, koja se ne mogu otvoriti. Viši završni nivoi poseduju klizna vrata s obe strane, dok je kod osnovne samo sa desne. Zadnji deo je potpuno vertikalno isečen, s ogromnim vratima koja zahtevaju barem jedan metar prostora kako bi se otvorila. Iz tog razloga predviđeno je da se može otvoriti samo zadnje staklo (doplata za jeftinije završne nivoe), kako bi se na brzinu ubacili manji predmeti.

Kotrljajući salon

„Hej komšija, opet si počeo da radiš kao UBER šofer“, reče šaljivo moj mesar Michel, uvek spreman da prokomentariše test vozila koja često parkiram ispred njegove radnje, jer u Gradu svetlosti vozila ovakvog tipa odavno su se odomaćila kao simbol transporta za manje grupe, pre svega zahvaljujući navedenoj američkoj kompaniji, zaslužnoj za demokratizaciju privatnog prevoza.

Naravno da ih poseduju i taksisti, posebno ukoliko se poruči vozilo za više od 4 putnika. No kao veliki „fan“ automobila, Michel je ipak pomerio svoju debelu stražnjicu kako bi se izbliza uverio o čemu se radi. Ironičan u startu, bukvalno je zinuo od iznenađenja, ugledavši luksuzni kožni salon, koji se ukazao po otvaranju bočnih kliznih vrata, podrazumeva se s električnom asistencijom (daljinska komanda na kontakt ključu).

Kao po običaju, proizvođači često ustupaju novinarima najluksuznije verzije kako bi ih impresionirali, tako da je i meni zapao najviši završni nivo Business VIP. Podrazumeva samo četiri kožne fotelje, koje se po želji mogu okrenuti jedna naspram druge. Njihova udobnost je za svaku pohvalu, osim toga, smeštene su na šinama i podešavaju se u svim pravcima (sigurnosni pojasevi su integrisani u naslon). Između njih uglavljen je elegantan preklapajući sto, za rad ili degustiranje šampanjca…

Krov je podeljen na dva velika uzdužna prozora (ne otvaraju se), između kojih su otvori i komande za ventilaciju. Voženi Traveller Business VIP bio je dakle u standardnoj dužini od 4,95 metara, što znači da za 4 putnika pozadi prostora ima u izobilju. Odmah mi na pamet pade jedan naš internet drugar, kako sam voli da kaže „neproporcionalnih“, ali izdašnih dimenzija, koji bi se u ovom luksuznom kombiju osećao prijatnije nego u bilo kojem vanu ili SUV-u.

Kao retko kada, sa zadovoljstvom sam ustupio upravljač jednom prijatelju, ne bi li se s gospođom Rajković rasbaškario na zadnjim sedištima, naravno uz buteljku šampanjca! Primerno udoban na auto-putu, naš Traveller nije mogao sakriti svoje kombijevske gene po lošim drugorazrednim, da ne kažem seoskim putevima. Bez obzira na svo iskustvo i reputaciju Peugeota, kao i „mesnate“ fotelje, ogibljenje previše „suvo“ prenosi udare na kičmeni stub (razmaženih) putnika.

U ovakvoj konfiguraciji, podređenoj isključivo njima, za prtljag ne ostaje previše prostora. Peugeot navodi nekih 640 litara, no i to zavisi od pozicije sedišta, smeštenih na šinama. Pre nego što sam se otisnuo na  „pučinu“ s ovde predstavljenim primerkom, bio sam u prilici provozati i najdužu karoseriju od 5,3 metra i 8 sedišta (2+3+3), gde prostora za kolena i kofere, zaista ne nedostaje (povećano međuosovinsko rastojanje sa 2.925 na 3.275 milimetra). Naravno da ovde enerijer nema ni blizu toliko šarma kao kod vožene verzije (ista se kod Citroena naziva Business Lounge), no ova je pre svega predviđena za transport znatno manje značajnih „trupa“.

Dve stepenice i u sedlo

U principu vozilo ovakvoga tipa podređeno je pre svega putnicima, no kako profesionalni vozači u njemu provode po deset i više sati dnevno, neophodno im je obezbediti dobre uslove za rad. I jesu, nakon što se popne na svoje radno mesto (dve stepenice), ovaj lako pronalazi željenu poziciju, bez obzira što je upravljač horizontalnije postavljen nego u jednoj limuzini. Podešava se po dve ose, kao i sedište, koje je u našoj priči s električnim komandama, grejačima i masažom. Naslon za desni lakat je integrisan u sedište, dok se levi lakat oslanja na širok obod prozora, gde su ustalom smeštene komande za podizače prozora.

Veliki i pregledni klasični instrumenti prijaju oku, no tu je i numerički „head up“ displej, na kome se mogu očitati precizni podaci vezani za brzinu kretanja, ograničenje brzine, GPS… Ručica automatskog, kao i manuelnog menjača, postavljena je na donjem delu centralne konzole, no kada se radi o „profesionalcima“ prvonavedeni se apsolutno podrazumeva. Tada je u obliku točkića, ne preterano atraktivnog izgleda. S istim sam se imao priliku sresti i ranije za upravljačem novog Citroena Berlingo i Peugeot Riftera, te iako sam se navikao na njega, nalazim da ovakvo reenje nije najpraktičnije. U svakom slučaju tu su i ručice pored upravljača, s kojima se uvek može korigovati izbor prenosa, iako za tim zaista nema potrebe, jer EAT8, koji je početkom ove godine zamenio šestostepeni EAT6, funkcioniše savršeno: osim što su nežni, prenosi su uvek pravovremeni.

Što se tiče kvaliteta izrade i upotrebljenog materijala, može se reći da su na nivou očekivanja, barem kada se radi o voženom primerku. Iznenađuje jedino tvrda plastika na centralnoj konzoli, tek da se zna s kim imamo posla… Ako bi ga trebalo porediti sa konkurentima, rekao bih da je znatno kvalitetniji od jednog Renault Traffica, recimo na nivou VW Multivana, ali i dalje ubedljivo ispod famoznog Mercedesa V klase. Oba sam ne tako davno vozio, ne testiranja radi, već kao  privatni šofer. U životnom vrtlogu i na to je došao red pod stare dane, nažalost od dopisničkoga rada ne mogu se poplaćati računi niti napuniti frižider…

Šta je tu je, nego da nastavimo sa praktičnim aspektom. Vozač može odložiti mobilni telefon u udubljenje pored ručice menjača, ili u omanju policu pri gornjem delu vrata. Na njima postoji još jedna ogromna pri dnu, no da bi se dohvatila flaša vode ili nešto drugo, treba imati ruke dugačke kao orangutan. Sva sreća, udubljenje pri gornjem delu komandne table predviđeno je za flašice do 0,5 litara. Zgodni su za svakodnevnu upotrebu i zatvoreni boksovi ispred suvozača, zajedno s još jednim ispod vetrobranskog stakla. Između dva prednja sedišta je neupotrebljen prostor širine četrdesetak santimetara, koji omogućuje odlaganje poveće torbe. Štaviše, suvozač se može lako i provući u vožnji, odnosno zameniti sedišta sa putnicima pozadi.

Dugoprugaš

Par sedmica pre preuzimanja vozila, znao sam da mi je za test vožnju rezervisana najsnažnija verzija pokretana dobro poznatim 2.0 BlueHDi/180, obavezno u sprezi s EAT8 menjačem. Tim bolje, jer prošle godine bio sam u prilici upoznati se s Citroenom Spacetourer 2.0 BlueHDi/150 (crne boje na fotografijama), u paru s ručnim šestostepenim menjačem. Tako sam se mogao uveriti da je i 150 ks „puna kapa“, no uz jedno ovakvo vozilo i težinu od bezmalo dve tone (s vozačem i punim rezervoarom), nije naodmet još tridesetak „konja“ i 30 Nm (400 umesto 370 Nm). Pored toga, dobro se sećam da mi je tvrdo kvačilo kod Citroena previše zamaralo levo stopalo.

Na putu ka Normandiji, gde smo proveli vikend kod prijatelja, pokazao se i primerno diskretnim. U PSA kažu kako putničke izvedbe imaju znatno bolju akustičnu izolaciju, što uz snažan egregat obezbeđuje udobnu i pre svega sigurnu vožnju na duge staze. Vozač može da računa na svu najnoviju tehnologiju za pomoć u vožnji, kao što je aktivni regulator brzine, sposoban da održava distancu s vozilom ispred. Lako i sigurno pogurali smo ga do 160 km/h (maksimalna iznosi 185 km/h), uz više nego dobra ubrzanja iz mesta (8,8 sekundi do 100 km/h). Vozna dinamika je dobra, no ovde ne treba očekivati agilnost jednog vana ili modernog SUV-a, tipa Grand Picasso ili Peugeot 5008.

Uostalom, ni putnici neće biti oduševljeni ukoliko u krivine ulazite kao Sebastien Loeb, mekano ogibljenje i snažno ljuljanje karoserije, brzo izaziva „morsku bolest“. S druge strane, prazan i pri nižim brzinama Traveller nervozno odskoči ukoliko se prebrzo pređe preko „ležećih policajaca“.

Voženi Peuget nije bio je opremljen sistemom Grip Control i specifičnim gumama M+S, kao što je to bio slučaj s Citroenom Spacetourer. Vožnja po gradu je relativno jednostavna, uzdignuta pozicija omogućuje dobru vidljivost, a tu su i sva moguća pomagala, kao što su senzori za parkiranje napred i pozadi, kamera, sistem „Active Safety Brake“ (u slučaju opasnosti samostalno koči vozilo do brzine od 30 km/h)…

Jedino mi je zasmetala nedovoljno snažna asistencija na upravljaču, koji je prilično težak prilikom parkiranja. Drugo, sa bezmalo 5 metara dužine treba se i izboriti, odnosno pronaći dovoljno veliki prostor za parkiranje u gradu tipa Pariz. Uz to, 13. septembar bio je „crni“ petak za većinu Parižana, usled generalnog štrajka vozača buseva, metroa i prigradske železnice. Teško zamisliv haos uz stotine kilometara potpuno zakrčenih gradskih i prigradskih puteva, gde vozilo ovakvog tipa nije u svom elementu.

U datim okolnostima, bez obzira na svestranu pomoć odličnog Stop&Start sistema, potrošnja se popela i na 12 litara. Znatno je niža na otvorenom putu gde sam ostvario prosek od nepunih 7 litara, da bi ukupna zabeležena iznosila 8,7 litara. Ukoliko vam se čini previsokom, znajte da može biti i manja, izborom osnovnog 1.5 BlueHDi, od 100 i 120 ks (130 ks kod ostali modela kuće). Ostaje nam još cena, koja, u zavisnosti od agregata i završnog nivoa, varira između 25.500 evra i 38.900 evra (poslednja se odnosi na ovde predstavljeni). Nije malo, no ukoliko je za utehu poseduje retko bogatu i luksuznu opremu, na nivou najluskuznijih limuzina. Osim toga, Traveller je znatno jeftiniji kod nas nego u Francuskoj, gde za testirani model treba tačno 52.000 evra!

Tekst i fotografije: Perica Rajković

Uredio: Pavle Barta

	Dobre strane:
	Opšta udobnost, unutrašnji prostor, agregat i performanse, automatski EAT8, tri dužine karoserije, nivo sofisticirane opreme.
	Loše strane:
	Cena, kvalitet i izgled pojedine plastike, bočni prozori se ne otvaraju, prtljažnik u kombinaciji 4+2 sedišta.

(1557)