Poseta automobilskom skupu „Masterpiece“ u Milvokiju (MEGAGALERIJA)
Američka savezna država Viskonsin je retko kome omiljena lokacija. Sa zimama koje traju i do devet meseci i kratkim i sparnim letima, teško da može privući neku posebnu pažnju na svetskoj mapi. Ali najveći grad u saveznoj državi Milvoki ima svoje vrline. Udaljen je svega sat vremena vožnje od Čikaga i poznat je po velikom broju pivara, proizvodnji sira i po najvećem muzičkom festivalu na svetu „Summerfest“, koji se održava svake godine krajem juna i traje desetak dana.
Za nas kojima su vozila na dva i četiri točka u krvi, Milvoki je sedište Harley Davidsona i u njemu se nalazi najveći muzej ovog legendarnog proizvođača motocikala. Kada se autor konačno nakani da ga poseti, na AutoRepublici će vas dočekati i ekskluzivan izveštaj, ali dok se to ne desi, donosimo vam utiske sa još jednog velikog skupa poznatog kao „Masterpiece“ („Remek-delo“).
Masterpiece je osnovan pre 15 godina od strane grupe ljubitelja klasičnih automobila sa ciljem da sav prikupljeni novac bude doniran u dobrotvorne svrhe. U međuvremenu, skup je proširen i na moderne automobile, a svake godine je u centru pažnje specifična tema. Kao neko ko posećuje ovaj skup od samog nastanka, najviše mi je u sećanju Masterpiece iz 2010. godine kada je proslavljena stogodišnjica marke Alfa Romeo i tada sam imao prilike da uživo vidim retke prototip primerke ove kompanije.
Ovaj put u centru pažnje je bio Porsche s velikim brojem klasičnih modela kao što su 911, 356, 914, 924, 928, Cayman i drugi. Štaviše, ponovo sa zatekao najstariji preživeli Porsche 901 o kojem ste ranije imali prilike da čitate na našem sajtu.
Pogledajmo neke od zanimljivih modela sa skupa.
Nagađa se da u svetu još uvek postoji svega 250 automobila proizvedenih pre Prvog svetskog rata, a na Masterpieceu je viđeno pet. Najstariji od njih je Holsman Model 3 iz 1905. godine, a reč je zapravo o kočiji sa benzinskim dvocilindarskim agregatom koji je razvijao šest konjskih snaga. Ova mala kompanija iz Čikaga je postojala samo osam godina (1902-1910.), a prodato je 110 automobila njihove proizvodnje.
Tu je i Badger B Touring iz 1910. godine, a ova kompanija iz Viskonsina je poslovala samo 1910. i 1911. godine. Proizvedeno je 237 jedinica, a u Milvokiju je viđen jedini preživeli. Jednako redak je i Franklin G Runabout iz 1907. godine, a vlasnik Majk Grunvald je prešao preko 16.000 kilometara sa njim u poslednje 22 godine putujući po raznim skupovima i događajima sa kojih je pisano bezbroj reportaža.
Zatim dolazimo do mog omiljenog perioda automobilske industrije, a to je period dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Najveću pažnju mi je privukao Cadillac Phaeton iz 1931. godine, koji je u svoje vreme bio jedan od retkih automobila sa ogromnim motorom od čak 16 cilindara.
Zapremina je iznosila 7,4 litre, a snaga 185 „konja“. Tu su bila i dva Lincolna sa V12 motorima (jedan iz 1933. godine, a drugi iz 1936. godine), a za ljubitelje evropske škole Bugatti T-57 trkač (1937.) i Rolls-Royce Phantom All-Weather (1927.) proizveden u „tiražu“ od samo tri primerka.
Kada je reč o sportistima, najveću pažnju mi je privukao Kaiser Darrin iz 1954. godine, ali je posebna zanimljivost usledela u vidu Italijana. Reč je o vozilima kao što su Lancia Scorpio (1977.), Lancia Delta Integral (1992.) i Alfa Romeo GTV (1986.). Samo je GTV kupljen nov u Americi dok se dve Lancije nikada nisu zvanično prodavale na ovom kontinentu. Međutim, one su danas preko 20 godina stare pa se mogu zakonito uvoziti kao klasici.
Za ljubitelje američkih „muscle cars“, ponuda je bila više nego bogata. Ford Mustang Boss 429 iz 1969. godine je jedan od samo 859 proizvedenih te godine radi homoligacije za NASCAR, a doživljaj su kompletirali Dodge Charger, Oldsmobile 442, Ford Torino Talladega, Pontiac Trans Am i mnogi drugi.
Svoje momente slave su imali i Britanci, a posebnu pažnju je privukao Sunbeam Harrington LeMans iz 1962. godine. Među gostima se našao i voditelj poznate televizijske emisije „My Classic Car“ Denis Gejdž. On je na Masterpieceu snimao najnoviju epizodu svoje serije gde je intervjuisao i vlasnika spomenutog Sunbeama.
I za kraj sam ostavio model za koga sam najmanje očekivao da ću ga videti u Americi, a to je naš Fića. On je kompletno restauriran u Srbiji pre nego što je završio „preko bare“, a zbunjeni Amerikanci su ga razgledali i pokušavali da nagađaju o čemu je reč. Većina njih je zapravo bila blizu, uz priču to jest njihovo ubeđenje da liči na Italijana.
Uživajte u megagaleriji.
Zoran Tomasović
(411)
Najviše fićinih fotografija. Korektno.
Onaj branik, da bi bio LE, bi trebalo da celom dužinom po sredini ima crnu traku.
A ni točkovi nisu original, kao ni sama colaza, iako ovi jesu lepši.
Vise vremena sam proveo sa Ficom nego sa svim ostalim autima zajedno. Vlasnik je nas covek koji je ovde pokusao da napravi biznis sa autima iz istocne Evrope, ali jako slabo ide, nema mnogo zainteresovanih. Bio je uvezao 3 Fice sa ciljem da ih preproda, a na kraju je zadrzao ovog i ostala 2 donirao crkvi (koji su ih kasnije dodelili kao nagrade na nekom dobrotvornom skupu). Isti tip ima i Stojadina, ali nazalost nije bio na ovom skupu.
P.s. za razliku od Iole, kapiram da ovde prepoznas vecinu auta?
Evropejce i japance prepoznajem. Muscle cars nisam nikad nešto pratio.
Lepe slikice u svakom slučaju.
Što se fićka tiče, ni kad je bio nov nije bio dobar automobil, ne razumem taj hajp. Isto kao i buba (koja je bila pouzdana ali izuzetno zastarela tehnologijom).