Poput glumaca u Kabuki japanskom pozorištu, članovi administracije Emanuela Makrona prolaze kroz svojevrsni igrokaz, ne bi li oblikovali budućnost Renault-Nissan alijanse.
Francuski predsednik želi da zaštiti radna mesta u Francuskoj (čitaj „novac poreskih obveznika“), kao i kredibilnost ove zemlje kao industrijskog investitora. Sada bez problema možemo reći da im je „predstava“ očajna.
Država Francuska kontroliše 30 odsto glasačkih prava u Renaultu, a ono čemu stremi je da privoli Nissan na pripajanje, što bi trebalo da ispravi narušene odnose prouzrokovane padom Karlosa Gona, arhitekte francusko-japanske ili japansko-francuske alijanse, kako hoćete.
Nissan, što je sasvim evidentno iz potonjih dešavanja, nije nimalo oduševljen namerama Francuza. Japanci su odbacili njihove ideje još u aprilu i u međuvremenu su ostali pri svom stavu. Nissanovi argumenti možda izgledaju neubedljivi u smislu sopstvene finansijske logike, ali nisu nimalo iznenađujući. San Pariza da Renult i Nissan pretvori u jednu kompaniju je zapravo bio okidač za pokretanje krize prouzrokovane hapšenjem Karlosa Gona, koje je na kraju krajeva bilo samo povod.
S obzirom na raspodelu moći koja evidentno (neprirodno) ide u korist Renaulta, koji poseduje 43 odsto Nissana (dok s druge strane Nissan poseduje samo 15 odsto francuskog partnera), takođe ne treba da čudi to što su Japanci nakostrešeni i iziritirani Gonovom hegemonijom. Nissan bi mnogo više voleo da vidi smanjenje Renaultovog udela u posedovanju njegovih akcija nego što bi ušao u potencijalno opasan sporazum o spajanju.
Iz svega navedenog, takođe iznenađuje što Pariz konstantno pokušava da utera tako nepopularnu ideju Tokiju. Gonov zamenik na mestu predsednika Renaulta, Žan-Dominik Senard, sin je diplomate i ima iskustva u pregovorima s partnerima teškim za saradnju, kao što su primera radi sindikati, još iz vremena dok je radio za Michelin. Međutim, on bi trebalo da je do sada uvideo da uporno pokušava da otvori zaključana vrata.
U istom stilu, Makron i njegov ministar finansija, Bruno Le Mer, mogli su u poslednje vreme da iskuse posledice prevelikog mešanja države u poslove multinacionalnih korporativnih partnera. Nespretno mešanje Francuske u alijansu avio kompanija, Air Francea i holandskog KLM-a, dovelo je do toga da je Holandija kreirala sopstveni vladin udeo kao mehanizam odbrane.
Sve se više čini da Makron, bivši Rotšildov bankar, ima poprilično pogrešnu predstavu o tome kako bi razgovor o spajanju mogao ponuditi neku vrstu teoretske podrške klonuloj vrednosti Renaultovih akcija, koja je pala za oko 38 odsto u toku prethodnih godinu dana. Analitičar iz Bloomberg Intelligencea, Majkl Din, procenjuje da jezgro Renaultovog poslovanja, isključujući udeo u Nissanu i neto gotovinu, ima tržišnu vrednost ispod nule.
Senard i Makron bi eventualno mogli da idu na to da im Nissanovi finansijski problemi daju za pravo da izvrše veći pritisak u okviru pregovora. U februaru, japanski proizvođač je prijavio pad profita od 45 odsto tokom devetomesečnog perioda, navodeći strateške probleme u SAD i Kini kao glavni razlog. Ovo nisu najsrećnija vremena za šefa Nissana, Hirotoa Saikavu, kojem je Gon signalizirao da je blizu otkaza, neposredno pre nego što će biti uhapšen.
Ipak, u ovoj politički osetljivoj drami, opšti utisak je da se previše toga desilo u suviše kratkom vremenskom periodu, a uz to se očigledno sve desilo u pogrešnim trenucima. Najsrećniji potencijalni epilog kontinuiranog pritiska Francuske bi bio da ona shvati da potpuno spajanje ne dolazi u obzir, ali da bi mogla eventualno dobiti povoljnije restruktuiranje deoničarske raspodele, ukoliko nastavi da traži nešto više.
Bez obzira na sve, za Makrona i Senarda bi bilo mnogo mudrije da smire tenzije unutar alijanse, koja je toliko važna za Francusku, a ne da ih pogoršavaju. Ukoliko to podrazumeva smanjenje uticaja Pariza prodajom njegovih akcija u Renaultu, utoliko bolje, da ne bi ispalo kao što su konstatovali čitaoci jednog renomiranog evropskog lista, da „je od Makronove arogancije jedino veća njegova glupost.“
Priredio: Pavle Barta
(380)
