Zanimljivost dana: „Teorija zavere“ o propadanju Borgwarda
U istoriji nemačke automobilske industrije, Borgward zauzima veoma posebno mesto. Ne samo što je vlasnik Karl Borgvard osnovao sopstvenu kompaniju, već je uspeo da pripoji i još nekoliko brendova, kao što su niskobudžetni Lloyd i komercijalnu diviziju Goliath.
Proizvođač je takođe uspeo da preživi Drugi svetski sat, a posleratni modeli kao što su Isabella i P100 se i danas smatraju remek delima. Ono gde je Borgward posebno briljirao je kategorija između jeftinih marki kao što su Volkswagen i Opel, odnosno premijum proizvođača kao što su Mercedes i BMW.
A onda iznenada kompanija je bankrotirala 1961. godine, a kao razlozi su navedeni visoki troškovi proizvodnje napredne tehnologije. Karl je preminuo dve godine kasnije i do kraja života tvrdio da je reč o velikoj teoriji zavere da se zaštite veći proizvođači. Pa šta se zaista desilo?
Ako je verovati Karlu, u vreme gašenja Borgward nije imao dugove već se na računu u banci nalazilo 4,5 miliona maraka. Oko šest meseci ranije, čuvene novine Der Spiegel („Ogledalo“) su objavile poduži članak o poslovanju kompanije, a posebnu pažnju je privuklo oko 15.000 neprodatih jedinica koje su bile namenjene američkom tržištu.
U navedenom periodu Amerikanci su polako izlazili iz recesije koja ih je pogodila dve godine ranije pa su se ponovo okretali većim i moćnijim automobilima. Karl se obratio bankama i zatražio zajam od milion maraka, a one su u zamenu očekivale da Borgward garantuje tako što će, u slučaju neuspeha, bankama predati svu svoju imovinu.
U celu teoriju zavere su, navodno, bili umešani i političari kojima je bio cilj da BMW preživi. Kompanija iz Minhena je bila na ivici stečaja 1959. godine i samo investicija Herberta Kuandta (njegova maćeha je ranije bila udata za Hitlerovog ministra propagande Jozefa Gobelsa) ga je održala u životu.
Kuandt je želeo i novi automobil koji bi bio manji od Mercedesa, veći od Volkswagena i atraktivniji od bilo čega šta su Opel i Ford imali da ponude. To se i desilo 1961. godine kada je stigao BMW 1500 i popunio poziciju koju je ranije kontrolisao Borgward. Iz tog razloga, Karl je smatrao da je Kuandt iskoristio svoje političke veze da bi doveo do stečaja njegovu kompaniju i otvorio put za BMW.
Sa druge strane, Der Spiegel se pozabavio i samim načinom na koji je Karl vodio kompaniju. Pred samo gašenje, Borgward je bio primoran da otpusti oko 2.000 radnika zbog slabije potražnje i imao promet od „samo“ 650 miliona maraka – daleko manje nego bilo koji drugi nemački proizvođač.
Veliki problem su bile i česte izmene modela a da uzmemo za primers samo Opel koji je na svakih nekoliko godina predstavljao osvežene i nove verzije. Međutim, rival je iza sebe imao veliki General Motors i mogao je da priušti takve poteze. Treba spomenuti da je Opel imao samo dva modela (Rekord i Kapitan), a Borgward čak pet čiji je razvoj bio izuzetno skup.
U navedenom periodu američki Chrysler je poslao ponudu vrednu 100 miliona maraka za kupovinu, ali je Karl lagano odbio takav predlog. Čak i bez novog BMW-a, Borgwardova budućnost nije delovala pozitivno.
Skoro 50 godina posle skandala, Karlov unuk Kristijan je oživeo kompaniju i trenutno prodaje nekoliko modela na kineskom tržištu.
Zoran Tomasović
(969)
