Početna Istorija Privatni voz Adolfa Hitlera – Amerika
Privatni voz Adolfa Hitlera – Amerika
1

Privatni voz Adolfa Hitlera – Amerika

5.22K
1

Od samog svog nastanka, vozovi su bili idealno “oružje” za propagandu. Na svim kontinentima predsednici, kraljevi i diktatori su zahtevali svoje sopstvene vozove za putovanje kroz države gde bi promovisali ideje i upoznavali narode.

Tokom 1930-ih godina u nacističkoj Nemačkoj, Adolf Hitler je takođe zaključio da mu je potreban poseban voz po uzoru na njegovu moć. Takav voz bi bio titan kojeg bi vukle dve lokomotive sa najmodernijom opremom i telohraniteljima, spremnim da daju život za Firera. Takav voz je nosio ime Führersonderzug Amerika ili “Firerov specijalni voz Amerika”. Sa težinom od 1.200 tona i dužinom od čak 430 metara, ovaj voz je neko vreme služio kao Hitlerova zvanična kancelarija na točkovima. Za svako putovanje je bilo zaduženo na hiljade specijalaca, čiji je jedini zadatak bio da zaštite prvog čoveka Nemačke. Na njemu su donešene neke od najvećih ratnih odluka, ali i pokušani atentati, pa se danas pitamo zašto je ovaj toliko bitan izum izuzetno slabo dokumentovan.

Nacistički marketing pod imenom “Amerika”

Tokom ranih 1930-ih godina Hitlerova Nacistička partija je počela da osvaja sve veći broj glasova. Hitler se pokazao izuzetno sposobnim tokom javnih govora i narod ga je u većinskoj meri podržavao. On je ubrzo shvatio da ukoliko želi da se za njegove ideje čuje – on ih mora posetiti javnost, što u navedenom periodu nije bilo baš jednostavno. Naime, televizora nije bilo, a radio se još uvek nije nalazio u svakoj kući.

Putovanja javnim prevozom nisu bila jednostavna, pa su se neki od lidera odlučivali na svoje privatne vozove. Dok je koristio javne vozove, Hitlera bi na svakoj stanici dočekala gomila ljudi koja bi pokušala da mu priđe i rukuje se sa njim, pa je samim tim bezbednost bila na izuzetno niskom nivou i telohranitelji su se bojali da bi neko mogao da ga upuca ili baci bombu. Privatni voz bi skratio rizik i u velikoj meri ograničio pristup javnosti.

Među vlasnicima privatnih vozova je bio Hitlerov blizak prijatelj, Benito Musolini, čija je Fašistička partija postala najveća u Italiji 1922. godine, a on će kasnije da preuzme kompletnu kontrolu. To je Hitleru dalo ideju i 1937. godine je naredio Deutsche Reichsbahnu da razvije specijalni voz samo za njega. On je bio gotov u avgustu 1939. godine, a dobio je ime Amerika. Nepoznato je zašto baš taj naziv, ali se navodno odnosio na proterivanja lokalnih Indijanaca od strane doseljenika – nešto što je Hitler želeo da uradi u celoj Evropi. Sam voz je predstavljao epitom moći samom svojom pojavom, sa maksimalnom brzinom od 120 km/h, a svaki vagon je bio težak oko 60 tona. To se dopalo i ostalim visokopozicioniranim ljudima u nacističkoj partiji i do 1943. godine čak 25 njih će imati svoje specijalne vozove, za čiju se proizvodnju postarale tri najveće domaće firme – Henschel, Wegmann i Crede.

Luksuzno kupatilo kao Firerov prioritet

Nasuprot verovanju, vagoni u kojima je Hitler boravio nisu imali neko specijalno naoružanje, pa ni samu zaštitu. Ali svaki od njih je bio težak 65 tona, a razlog leži u podatku da je prvi čovek Nemačke zahtevao specijalno kupatilo sa skupim (i teškim) kamenom i klimu i grejanje, nešto šta nije bilo često tokom 1930-ih godina. Takav vagon bi uglavnom bio treći i sve vreme su ga čuvala dva naoružana vojnika.

Glavna prostorija je imala poveći sto sa stolicama, gde je Hitler vodio dnevne razgovore sa generalima, dok je njegova spavaća soba imala jedan krevet i mali stoćić sa nekoliko stolica. U vagonu se nalazile i još tri manje sobe za goste. Zanimljivo je da ceo vagon nije pružao nikakav poseban luksuz (sem kupatila) i većinu onoga viđenog se moglo naći u tradicionalnoj nemačkoj kući.

Nadgledanje invazije na Poljsku

Septembra 3., 1939. godine “Amerika” je imala svoju prvu javnu avanturu, od Berlina do malog gradića Bad Polzin u Poljskoj. Spomenutog dana Hitler je zvanično započeo Drugi svetski rat napadom na Poljsku pa je želeo da bude što bliže akciji.

U vozu su se nalazili i ostali čelnici nacističke partije, ali i pomoćnici, kuvari i vojska pa se nagađa da je u jednom momentu bilo oko 200 članova. Oni su mogli da uživaju u vili na šinama, kao što je vagon prerađen u veliko kupatilo sa šest kada. U njemu se nalazila cisterna sa 4.000 litara vode pa je ovaj vagon bio ubedljivo najteži (78 tona). Hitler je voleo sam da se brije svako jutro, ali se u vagonu nalazio i lični frizer koji bi ga šišao svake dve sedmice. Posle svega pet sedmica, Poljska je kapitulirala, a “Amerika” se vratila u Berlin gde je bila parkirana na Tempelhof aerodromu.

Naoružanje

Dok je mirovao, voz je čuvala prava mala armija vojnika. Oni su bili specijalno izabrani i morali su dokazati da su pravi Arijevci, bez Jevreja u familiji najmanje od 1750. godine. Jedan od vagona je bio rezervisan specifično za lične Hitlerove telohranitelje, a oko 22-26 njih su bili jedini koji su smeli da budu u blizini Firera sa oružjem u rukama.

Kao što se očekivalo, bezbednost je bila najveća i u blizini pruge bi se nalazio po jedan vojnik na svakih 100 metara. Dva vagona (prvi i poslednji) su bili jedini koji su bili naoružani i to po četiri poveća 20 topa od 20 milimetara koji bi mogli da pucaju u vazduh do 2,5 kilometra visine, čime su bili idealni za obaranje aviona. Međutim, pružali su odličnu zaštitu i na zemlji pa su tako mogli da pogode vojsku ili vozila udaljenih do 4,7 kilometara i da ispale oko 800 metaka u minuti. Između 25 i 30 vojnika je imalo svoje sobe na spomenuta dva vagona. Jedan vagon je bio rezervisan i za Hitlerov lični Mercedes, a sve vreme voz je pratio i njegov privatni avion Focke-Wulf 200 Condor.

Dve lokomotive

Do ranih 1940-ih godina Hitler je planirao da napadne i Francusku, koja je pala posle samo četiri sedmice borbe. Nemački lider je zatim naterao Francuze da potpišu kapitulaciju u istom vagonu gde je Nemačka uradila isto na kraju Prvog svetskog rata, a onda se u “Americi” vratio kao heroj nazad u “Faterland”.

Ameriku su vukle dve BR52 parne lokomotive, tada najpoznatije i najveće koje je Nemačka imala da ponudi. Iako bi i jedna mogla komotno da obavlja posao, druga se nalazila u slučaju da dođe do kvara. Parne lokomotive su takođe mogle da pređu svega 250-300 kilometqra pre nego što su potrebne nove zalihe uglja i vode, pa bi se dve BR52 konstantno smenjivale u poslu. Tokom kasnijih godina rata, nije bilo retko da i strane lokomotive obave deo posla, posebno tokom poseta okupiranim lokacijama.

Najduže putovanje

Početkom 1940. godine, Hitler se uputio u mali francuski gradić, Montoar su le Loar, na sastanak sa španskim diktatorom Franciskom Frankom. Njih dvojica je trebalo da obave razgovor o potencijalnom zajedničkom napadu na Veliku Britaniju, a tokom ovog puta su urađene dodatne bezbednosne mere. Svi drugi vozovi su bili povučeni sa pruga, a francuskim civilima je naređeno da ne napuštaju svoje kuće. Na istim prugama je pušteno još nekoliko sličnih nemačkih vozova, od čega su se neki kretali 20-30 minuta pre Amerike, a neki nakon. Na taj način, nacisti su pokušali zbuniti sve one koji su planirani napad. Put je prošao bez većih problema, ali Hitler nije dobio od Franka odgovor koji je želeo i brzo se vratio u Minhen. Do današnjeg dana ovo je najduži put koji je Amerika prešla.

Napad na Jugoslaviju i Wolfsschanze

Sredinom 1941. godine, “Amerika” se nalazila u Austriji, odakle je Hitler komandovao napadom na Jugoslaviju. Jedan od vagona je imao najmoderniju tehnologiju za komunikaciju, što je dozvoljavalo Fireru da komunicira sa svojim generalima. Mnogi će se složiti da je on verovatno bio i najbitniji, a pored komunikacije ovaj vagon je imao i veliki broj mapa i celu ekipu za proučavanje špijunskih poruka.

Nakon što je Jugoslavija pala posle samo 11 dana, Hitler se uputio nazad u Nemačku da planira napad na Sovjetski Savez. Od tog momenta, Hitler nikada više neće koristiti “Ameriku” kao svoju zvaničnu bazu već samo kao prevoz do određenih lokacija. Dok je napad na Sovjetski Savez uveliko trajao, u Poljskoj je izgrađen novi centar za 2.000 osoba pod imenom Wolfsschanze (“Vučja jazbina”), iz koje je Hitler planirao da komanduje daljim akcijama. Wolfsschanze će biti njegova kuća naredne dve godine i navodno neće mu prijati zbog loših vremenskih uslova (hladne zime i sparna leta). To znači da ni “Amerika” uglavnom nije mrdala, pa je i za nju izgrađen poseban bunker dužine 480 metara i sa zidom debljine dva metra. Hitler je taj bunker posetio samo dva puta tokom rata i to za sastanke sa Musolinijem.

Preimenovanje u “Brandenburg”

Kada je Japan napao američku vojnu bazu Perl Harbor, Hitler je bio primoran da podrži jednog od retkih saveznika i da takođe objavi rat “Jenkijima”. To je označilo da “Amerika” više nije mogla da zadrži svoje ime, pa je ono promenjeno u “Brandenburg” po srcu nekadašnje pokrajine Pruske. U kasnim godinama rata je navodno postojalo preko 30-40 neuspešnih atentata na Hitlera, a britanska operacija “Foxley” je planirala da uništi njegov voz ili da ga bar zaustavi.

Uništenje pruge je bilo nemoguće pošto Britanci nisu imali informaciju kada i gde će se Brandenburg pojaviti, a postavljanje bombe takođe nemoguća misija. Međutim, posle detaljne analize oni su uspeli da pronađu manu i to preko vode. Naime, bezbednost za hranu i flaširana pića je bila velika, ali ne i za vodu za piće i tuširanje.

Agenti su znali da Hitler često pije čaj pa je ideja zahtevala da voda bude otrovana. Hitler je imao osobe koje bi lično probale hranu i piće pre njega, ali planirani otrov bi imao efekte posle tek sedam dana, tako da ovaj potez ne bih bio sumnjiv. Nepoznato je da li je plan bio neuspešan ili su Britanci odustali od njega, pošto do kasne 1944. godine Nemačka je bila na ivici katastrofe, pa se samo ubijanje Hitlera činilo lošim potezom (postojalo je verovanje da bi njegova potencijalna zamena mnogo bolje obavljala posao).

Poslednje putovanje

Početkom 1945. godine Furer se poslednji put put provozao Brandenburgom i ugledao razrušeni Berlin na putu do bunkera. Voz je ostao na lokalnoj stanici i tu se nalazio sve do maja 1945. godine. Tada je vojska zapalila Hitlerov lični vagon, dok su ostatak pronašli Amerikanci nedugo nakon završetka rata. “Plen” je zatim podeljen sa Britancima, a mnogi čelnici su ih koristili sve do ranih 1950-ih godina. Tada su vraćeni Zapadnoj Nemačkoj, a premijer Konrad Adenauer je koristio kombinaciju vagona ostalih nacističkih lidera kao svoje zvanično prevozno sredstvo tokom posete Sovjetskom Savezu 1955. godine. Vagoni su renovirani početkom 1960-ih godina i korišćeni su za dočeke poznatih ljudi, kao što su britanska kraljica Elizabeta i Bitlsi. Neki političari su nastavili da ih koriste sve do 1980. godine. Do današnjeg dana je preživelo samo nekoliko njih i nalaze se u muzeju.

Zoran Tomasović

 

 

 

 

(5224)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar
Renault Terminator
Gost
Malo-malo pa sam u Braunau,Hitlerov Geburtstadt… Kad je Hitler anektirao Austriju i kada je Njemacka vojska “trijumfalno” osvojila Austrija (bez opaljenog metka) 12.03.1938. godine iz Njemackog grada Simbach am Inn Hitler je sa kabriolet otvorenim Mercedesom samo presao most na rijeci Inn i usao u svoj rodni grad Braunau am Inn i tako je isao sve do Linza (skoro 120km) gdje su ga skoro duz cijelog puta Austrijanci obasipali cvijecem. Mislim da tada u tim trenutcima,Austrijanci ne da nisu bili puni srece,nego da je bila opsta histerija. Da..kasnije u Becu ga je docekalo vise od stotinu hiljada ljudi..u istom onom… Pročitaj više »