Tužbe protiv Volkswagen grupe i njenih divizija nisu strane na američkom tržištu. Od trenutnog dizelgejta pa do skandala sa naglim ubrzanjima Audija tokom 1980-ih godina, nemački proizvođač vozila bi se često nalazio u središtu većih skandala. Ali prvi od njih se nije desio sve do kasnih 1970-ih godina i ponovo se odnosio na Audi.
Kada je Ford izgubio tužbu zbog nebezbednih rezervoara na modelu Pinto krajem 1970-ih godina, po prvi put u istoriji automobilske industrije jedan proizvođač je direktno odgovarao za propuste na svojim modelima. Nije trebalo proći mnogo vremena da se slučaj ponovi i kod drugih proizvođača, a 1978. godine na optuženičkoj klupi se našao Audi.
Heri i Kej Robinson iz savezne države Njujork su kupili novi Audi 100 LS 1977. godine, a godinu dana kasnije familija je odlučila da se preseli u saveznu državu Arizonu. Tokom vožnje kroz saveznu državu Oklahoma, u njihov automobil je na naplatnoj rampi udario Ford Torino iz 1971. godine.
Za volanom se nalazio Lojd Hal u pijanom stanju i njegov značajno veći Torino se “zabio“ u zadnji deo Audija. Dok sudar pri brzini od 50 km/h nije zadao Robinsonima veće povrede, nijedna od vrata Audija se nisu mogla otvoriti, a sudar je oštetio i rezervoar i automobil je planuo. Nijedan od članova familije nije preminuo, ali su Kej i njena deca Eva i Sem prošli sa većim opekotinama.
Robinsoni su zatim tužili matičnu kompaniju (Volkswagen of America), lokalnog uvoznika (World Wide Volkswagen Corp.), salon koji je prodao 100 LS (Seaway Volkswagen) i samu kompaniju Audi, za namerno postavljen rezervoar odmah iza zadnjeg branika čime su šanse za požar u drektnom sudaru bile velike. Ovo je bila i identična tužba podneta protiv Forda zbog koje je američki proizvođač vozila platio rekordne kazne.
Ceo slučaj je ostao najpoznatiji po tome što je otišao do samog vrha (Supreme Court), ali ne po pitanju povreda već po pitanju u kojoj državi je tužba podneta. Kako se nesreća dogodila u Oklahomi Robinsonovi su u njoj i podneli tužbu, ali se kompanija, uvoznik i salon bunili da oni ne posluju u ovoj saveznoj državi pa samim tim tužba protiv njih je proglašena neosonovanom.
Sud je doneo odluku da automobil služi kao prevozno sredstvo, što je značilo da kompanija može da odgovara za nesreće na bilo kojim lokacijama ako se dokaže da je postojao neki nedostatak.
Na sreću Volkswagen grupe i samog Audija, porota je donela odluku da je brzina Torina glavni razlog požara i što se vrata nisu mogla otvoriti, a ne greška nemačkog giganta. Ipak, posle još jednog slučaja postalo je jasno da propusti u bezbednosti postaju krivično delo.
Zoran Tomasović
(3020)
Istorija auto industrije je na neki način istorija „poluproizvoda“. Proizvodjači, hteli to ili ne, prave „greške“, one „serijske“ i/ili „fabričke“, samo je pitanje šta urade nakon što se „greška“ otkrije. A čak i kada zbog naknadno uočenih promašaja rade „opozive“, pobude za to teško da su „altruizam“ ili „griža savesti“. Bez straha proizvodjača od potpuno izvesne sankcije ili drugog materijalnog gubitka značajnih razmera, nema ništa od njihove dobrote prema kupcima. A za takvo „stanje straha“ su nužne ovakve tužbe. Što ih bolje ošamare za nešto što se već desilo, to je bolje i za sve ostale kupce u budućnosti.
Сваки ауто или средство када се производили је било подложно усавршавању, није могуће да произвођач предвиди све проблеме који ће се десити временом, него су ствари морале да се десе да би производ усавршавао….