Mercedes C111 – superautomobil kojem nije bilo suđeno

Pod oznakom C111 napravljeno je nekoliko eksperimentalnih automobila šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ali iz raznih razloga nijedan nije dospeo do serijske proizvodnje.

Postoje dve priče o pozadini razvoja prvog C111. Prva, zvanična, kaže da je rukovodstvo Mercedesa želelo da se oproba u teritoriji rotacionih agregata, te da je razvojno odeljenje rado prihvatilo taj izazov. Druga, nezvanična, tvrdi da je postojao raskorak između rukovodećih ljudi kompanije i razvojnog odeljenja, pre svega oko rotacionog odnosno Wankelovog motora.

Bilo kako bilo, Mercedes je sa razvojem prvog C111 počeo 1967. godine. U to vreme veći deo automobilske industrije verovao je da su rotacioni motori budućnost i nekoliko proizvođača radilo je na eksperimentalnim prototipovima automobila sa ovakvim pogonskim jedinicama.

Mercedes je želeo da razvije superautomobil sa središnje postavljenim Wankel agregatom, koji bi i svojim performansama, ali i dizajnom oduševio automobilski svet. Navodilo se i da bi C111 mogao biti pravi naslednik legendardnog 300SL Gullwing.

Tako je i bilo, nakon nekoliko godina razvoja, 1969. godine, prvi C111 predstavljen je javnosti na Salonu automobila u Frankfurtu. Automobil je momentalno izazvao salvu pozitivnih reakcija. Stručni novinari hvalili su hrabrost Mercedesa da radi na rotacionim motorima, dok je publika mahom bila oduševljena futurističkim dizajnom za koji je bio zadužen Bruno Sako. Nasleđe čuvenog 300 SL bilo je očuvano kroz prisustvo gullwing vrata i na ovom prototipu.

C111-I kako danas stručna literatura naziva ovaj eksperimentalni model,  koristio je agregat sa tri rotora koji je razvijao 280 konjskih snaga. Uz korišćenje laganih materijala poput fiberglasa ovaj automobil mogao je dostići maksimalnu brzinu od 260 km/h.

C111-II

Samo nekoliko meseci nakon što je predstavljen prvi C111, u martu 1970. godine, na Salonu automobila u Ženevi prikazana je i nova verzija C111-II.

Druga iteracija Mercedesovog čuda bila je jednako impresivna. Ovaj put automobil je koristio Wankel motor sa četiri rotora, što je rezultiralo sa većom snagom agregata. Vozaču je na raspolaganju bilo 350 konjskih snaga, a maksimalna brzina C111-II bila je visokih 300 km/h. Sprint do „stotke“ obavlja se za svega 4,9 sekundi.

Ipak, iako je automobilski svet brujao o Mercedesovim eksperimentalnim automobilima, rukovodstvo kompanije nije bilo zadovoljno. Testovi koji su se sprovodili iza zatvorenih vrata, ukazali su da je njihov rotacioni motor bio nepouzdan, kao i da su se delovi agregata previše brzo trošili.

Pored toga, Mercedes nije bio zadovoljan ni pasivnom bezbednošću kod C111. Jednostavno, fiberglas nije pružao dovoljno čvrstine u slučaju sudara. Iz svih ovih razloga, Mercedes će 1971. godine saopštiti javnosti da C111 definitivno neće ući u serijsku proizvodnju.

Koliko su ljubitelji „trokrake zvezde“ bili nezadovoljni odlukom kompanije govori i činjenica da je stiglo više stotina protestnih pisama, kao i da je primljeno više narudžbenica za C111, od kojih su neke imale u prilogu i „blanko“ čekove.

Dizel kao alternativa

Iako se Mercedes i zvanično rastao od rotacionih motora, saga o C111 još uvek nije bila gotova. Zbog pre svega naftne krize, veliki proizvođači počeli su da promovišu dizel agregate kao ekonomičniju alternativu benzincima.

Zarad promotivnih aktivnosti koje su imale za cilj da promene svest o upotrebi dizel motora, Mercedes je postavio novu namenu za eksperimentalni C111.

Tako je nastao C111-II D, opremljen dizel petocilindarskim agregatom zapremine tri litre. Motor je koristio jednu turbinu, a bio je postavljen i interkuler. U ovakvoj konfiguraciji, ova pogonska jedinica razvijala je 190 konjskih snaga. Inače, sam motor je bio iz modela W115, naravno dodatno prerađen za potrebe ovog prototipa.

Mercedes je tako odlučio da pokaže svetu da dizel motori itekako imaju šta da ponude na polju performansi. Tako je C111-II D 1976. godine na stazi Nardo tokom vožnje koja je trajala čak 60 časova uspeo da obori 16 svetskih rekorda, od čega 13 za automobile sa dizel motorom.

Za volanom su se tokom ovog podviga promenila četiri vozača, a prosečna brzina kojom su se kretali tokom 60 sati vožnje bila je 252 km/h!

Era rekorda

Mercedes je prepoznao novu vrednost eksperimentalnih C111 koji su sada bili zaduženi za promociju dizel agregata. Sledeći model bio je C111-III D koji se vizuelno značajno razlikovao u odnosu na prethodnike.

Kako su Mercedesovi inženjeri bili upućeni da će ovaj model biti korišćen isključivo za postavljanje novih rekorda, akcenat je stavljen na što aerodinamičniju karoseriju. Automobil je pokretao redni dizel „petak“ koji je isporučivao 230 konjskih snaga.

C111-III D postavio je 1978. godine, takođe na stazi Nardo, čak 9 svetskih rekorda. Onaj najbitniji bio je za ostvarenu prosečnu brzinu tokom 500 kilometara duge vožnje. Tokom ovog putešestvija, ovaj automobil kretao se prosečnom brzinom od 322 km/h! Ustanovljeno je i da je pri brzini od 313 km/h C111-III D trošio 16 litara dizela na 100 pređenih kilometara.

Novo poglavlje priče o jednom od najimpresivnijih automobila svoga vremena, nastavljeno je sa četvrtom iteracijom modela C111. Ovaj put Mercedes je želeo da postavi još jedan rekord. Konkretno, ciljali su najvišu prosečnu brzinu ostvarenu tokom jednog kruga. C111-IV za razliku od prethodnika bio je opremljen benzinskim agregatom. V8 pogonska jedinica sa zapreminom od 4.820 kubnih centimetara razvijala je uz pomoć dve turbine čak 500 konjskih snaga.

Ponovo se posebno velika pažnja poklonila aerodinamici vozila, te je C111-IV imao koeficijent otpora vazduha od samo 0,195. Sa ovakvom konfiguracijom, 5. maja 1979. godine postavljen je rekord staze Nardo, gde je C111-IV ostvario prosečnu brzinu tokom jednog kruga od 403,978 km/h!

Epilog jedne uspešne priče

Verovatno najveća žal u svim silnim uspesima C111 ostaje što ovaj automobil nikada nije doživeo serijsku proizvodnju.

Sa četvrtom iteracijom i zvanično je došao kraj sage o ovom modelu, koji je čitavu deceniju obeležio raznim dostignućima. Daimler danas navodi da je C111 odigrao ključnu ulogu u daljem razvijanju dizel agregata, ali i Mercedesovih superautomobila.

Ukupno je napravljeno 16 primeraka ovog volšebnog automobila od čega 13 otpada na prvu i drugu verziju sa Wankel motorom, napravljena su 2 primerka C111-III i samo jedan C111-IV sa V8 agregatom.

Mercedes je predvideo da naslednik bude C112. Ovaj model predstavljen je 1991. godine i u tom trenutku, Nemci su tvrdili da je ono najbolje što ta marka može da ponudi. Odnosno, tako su bar govorili.

Iako je stiglo više od 700 narudžbina za C112, Mercedes je ipak odlučio da ovaj model ne uđe u serijsku proizvodnju. Zašto? Pa rukovodstvo je smatralo da sportsko odeljenje beleži i više nego dovoljno uspeha u različitim takmičenjima, te da brendu nije potreban jedan automobil ovakvog tipa.

Ipak, tehnička i tehnološka rešenja koja su bila zastupljena kod C112 i raznih varijanti C111, naći će delimično primenu u drugim serijskim automobilima Mercedesa.

Sa konačnim napuštanjem ideje o serijskoj proizvodnji C112 stavljena je tačka na fantastičnu sagu o nekolicini automobila koji su ostvarili ogromne uspehe.

Đorđe Platiša

(1700)