Kroz celu svoju pedesetčetvorogodišnju istoriju Ford Mustang je imao identične karakteristike koje su krasile svaku generaciju, kao što su V8 motor, agresivan dizajn i pogon na zadnje točkove. Preko 9,5 miliona Mustanga je napustilo fabriku od 1964. godine, a ako je ikada postojala šansa da on bude ugašen, to se desilo tokom sredine 1980-ih godina.
Tokom kasnih 1970-ih godina mnogo toga se promenilo u američkoj auto industriji. Treća generacija ovog popularnog automobila je debitovala 1979. godine i već prve godine privukla 370.000 kupaca. Međutim, do 1983. godine taj broj će da padne na oko 120.000 jedinica iako je spomenute godine debitovao potpuno novi V8 motor zapremine 5,0 litara koji je dobio mnogo pohvala u medijima.
U isto vreme, Fordova evropska divizija je postala vlasnik čuvene italijanske dizajnerske kuće Ghia i predstavila nekoliko aerodinamičnih koncepata pod Ghia oznakom. Ford je takođe povećao udeo u Mazdi na 25% i odlučio da ga iskoristi do maksimuma. Tokom 1983. godine dizajneru Tošiju Saitu je dodeljen posao da razvije potpuno novi Mustang na bazi Mazdine platforme sa pogonom na prednje točkove.
Tradicionalni model sa pogonom na zadnje točkove je trebao da opstane na tržištu još nekoliko godina pod Mustang Classic imenom, ali model sa pogonom na prednje točkove je vremenom trebao da predstavlja jedinu verziju. Na taj način Ford se nadao konkurisati japanskim automobilima kao što su Toyota Celica i Honda Prelude, koje su u to vreme počele da kradu sve veći broj kupaca. Uz sve to, naftna kriza iz 1979. godine ja naterala mnoge da pomisle da je vreme V8 mašina prošlo i da je turbo tehnologija budućnosti.
Tokom 1985. godine Mazda je renovirala Fordovu fabriku u gradu Flet Rok (savezna država Mičigen) i u njoj planirala da proizvodi modele 626 i MX-6. Na istu platformu, Ford je želeo da doda i novi Mustang za 1987. godinu. Na nama nepoznati način novinar AutoWeek magazina Kristofer Sojer je došao do takvih informacija i objavio ih. Malo je reći da je automobilska javnost bila šokirana.
Dok su mnogi i uspeli preći preko aerodinamičnog dizajna, ostale karakteristike kao što su japanska mehanika i platforma, pogon na prednje točkove i nedostatak V8 motora su bile nešto neoprostivo. U narednih nekoliko sedmica Ford je dobio veliki broj pisama, a kasnije će potvrditi da su uglavnom počinjala sa “Dear Asshole“ (“Dragi Seronjo“). U njima javnost je kritikovala takvu odluku i čak predlagala da je bolje da se Mustang ugasi nego tako osramoti.
Na veliku sreću ljubitelja ovog automobila, tokom 1987. godine Aleks Trotman je postao Fordov direktor programa za razvoj novih automobila za američko tržište. On je uspeo da nagovori čelnike kompanije da Mustang ipak treba da nastavi sa svojom tradicijom, a pored spomenute reakcije publike njemu je u korist išla i iznenadna popularnost ovog automobila.
Naime, u strahu da Mustang neće biti više dostupan posle 1986. godine, mnogi su požureli sa kupovinom što je rezultiralo prodajom od 224.000 primeraka. Ford je na kraju odobrio ovu molbu, ali kako su sve finansije otišle u razvoj novog Taurusa tako i finansijska situacija nije bila baš najbolja. Kompanija je odobrila minimalni budzet i najavila da tek početkom 1990-ih godina može početi sa radom na nasledniku.
Mustang je 1987. godine dobio minimalne promene i tako nastavio sve do 1994. godine, kada je posle 14 godina stigao naslednik. A šta je bilo sa planiranim modelom sa pogonom na prednje točkove? Pošto je on već bio u završnim fazama razvoja, Ford ga je ipak pustio u prodaju 1988. godine i nazvao ga Probe. Iako je Mazdin Ford imao svoje momente slave (1989. godine je prodato rekordnih 133.000 vozila), on je opstao na tržištu svega deset godina pre nego što je ugašen.
Zoran Tomasović
(674)
