Sudar dva titana iznad Koreje
„Zakačio si se sa pogrešnim kučkinim sinom“ (Nikita Hruščov)
Početkom 1950-ih godina, svet je zahvatila prva veća kriza od završetka Drugog svetskog rata, kada je sukob između dve Koreje podelio strane u velikoj meri kao desetak godina ranije. Do navedenog momenta u svetu su se izdvojile dve supersile i to Sjedinjene Američke Države (SAD) i Sovjetski Savez, a obe strane su želele da u Koreji pokažu svoju silu. U ovoj priči mi ćemo se koncentrisati na dva legendarna aviona koja su vodila veliku bitku u vazduhu. North American F-86 Sabre i MiG-15 su napisali istoriju za obe države, kako samom borbom u vazduhu tako i sa načinom na koji je neprijatelj pokušao da sazna tehničke detalje rivala.
North American F-86 Sabre
North American Aviation je jedan od najpoznatijih američkih proizvođača aviona. Još tokom Drugog svetskog rata, kompanija je proizvela nekoliko legendarnih modela, kao što su P-51 Mustang lovac i B-25 Mitchell bombarder, a početkom 1940-tih godina je počeo rad i na novom lovcu na mlazni pogon. Prvi takav model za North American je stigao 1947. godine i nosio je FJ-1 Fury oznaku. Iako je Fury dobio zadovoljavajuće ocene, on je imao jednu veliku manu, a to je dizajn krila koja nisu bila pod uglom i preuzeta su direktno sa ranijeg Mustanga. Nedugo nakon Drugog svetskog rata, američka vlada je raspisala konkurs za novog lovca sa maksimalnom brzinom od 600 mph (970 km/h). North American je za inspiraciju uzeo legendarni nemački Messerschmitt Me 262 avion i modifikovao krila u aerodinamičnom stilu. Kada je novi F-86 Sabre debitovao u oktobru 1947. godine, on je mogao da dostigne brzinu od 1.106 km/h, što ga je učinilo najbržim serijskim avionom na svetu (mada će neki piloti da kažu da je Sabre ustvari bio za 85 km/h brži). Sa druge strane, njegov ključni Sovjetski rival, MiG-9, se mogao pohvaliti sa maksimalnom brzinom od „samo“ 915 km/h.
MiG-15
Mikoyan-Gurevich je osnovan od strane dva sovjetska inženjera (Artem Mikojan i Mihail Gurevič) u ranim mesecima Drugog svetskog rata kada je sovjetska vlada raspisala konkurs sa novim lovcem. Dok rani avioni kompanije nisu privlačili veću pažnju, MiG je napisao istoriju 1946. godine, kada je predstavio prvi sovjetski avion na mlazni pogon, MiG-9. MiG-9 se pokazao solidno, ali ipak nije mogao da parira američkim lovcima kao što su North American FJ-1 Fury, Lockheed P-80 Shooting Star i Republic F-84 Thunderjet. Samo dve godine posle njega MiG je unapredio mehaniku i aerodinamičnost i svetlost dana je ugledao možda najslavniji lovac ranih 1950-ih godina – MiG-15. On je mogao da dostigne maksimalnih 1.059 km/h, što ga je učinilo nešto sporijim nego Sabrea, ali je takođe imao bolje ubrzanje, mogao da dostigne veću visinu i da ponese više naoružanja. S druge strane, američki predstavnik je bio stabilniji pri svim brzinama i pružao je bolju pokretljivost.
Razlozi rata
Tokom Drugog svetskog rata, odluka je pala da će Koreja postati samostalna država, ali u tom periodu ona se još uvek nalazila pod okupacijom Japana. U leto 1945. godine, Sovjeti su objavili rat Japancima i uspeli da osvoje severnu polovinu Koreje, dok se južni deo automatski našao pod komandom Amerikanaca nakon kapitulacije Japana. Iako je i dalje postojala jasna ideja da se Koreja ujedini i postane samostalna država, dve strane nisu mogle da se dogovore i u leto 1948. godine, Koreja je podeljena u dve države.
Sovjeti su postavili Kim Il-Sunga kao lidera severnog komunističkog dela dok se na jugu izdvojio Singman Ri. Međutim, već početkom 1949. godine Sung je želeo da započne novi rat i uputio se u Rusiju da razgovara sa Staljinom oko pomoći. Njemu je u korist išao i podatak da su komunisti pobedili u građanskom ratu u Kini, čime je dobio dodatnu podršku. Staljin se u početku nije slagao (posebno zato što se američka vojska nalazila u Južnoj Koreji sve do juna 1949. godine), ali se situacija naglo promenila godinu dana kasnije. Sovjeti su testirali svoje prvo nuklearno oružje, Amerikanci nisu reagovali na pobedu komunista u Kini, a pored Sovjeta pomoć komunistima su obećali i Kinezi.
Početak rata
Rat je zvanično počeo juna 25., 1950. godine, napadom komunista na Južnu Koreju i do septembra iste godine su se nalazili na pragu da kompletno preuzmu kontrolu. Amerikanci se u početku nisu mešali, ali su ubrzo shvatili da bi Japan mogao da postane sledeća meta. To bi u velikoj meri oštetilo same Amerikance, koji su videli svoju kontrolu moćnog Japana kao poslednju nadu da cela Azija ne padne pod komunističke ruke. Ali počev od kasnih meseci 1950. godine Amerikanci su se zvanično umešali, ne samo preko vojne opreme već i slanjem svojih vojnika. Pre navedenog momenta, komunisti su imali veliku prednost u vidu sovjetskog T-34 tenka i velikog broja aviona iz Drugog svetskog rata. Dolaskom Amerikanca situacija je polako počela da se menja …
Avioni
Rat u Koreji će se pokazati prvim u kome su moderni avioni sa mlaznim pogonom igrali veliku ulogu. Severna Koreja je dočekala početak rata sa nekoliko sovjetskih aviona iz Drugog svetskog rata kao što su Yakovlev Yak-9 i Lavochkin La-9 i u samom početku imala prednost, ali ulaskom Amerikanaca u rat protivnik je dobio modernije avione kao što su Lockheed P-80 Shooting Star, Grumman F9F Panther i Gloster Meteor.
U svega mesec dana, Južna Koreja je potisla komuniste nazad na svoju teritoriju i čak je uspela i da osvoji dodatni deo, pa je protivnik počeo da paniči. Iako Sovjetski Savez nikada zvanično nije učestvovao u ratu, oni su počeli da isporučuju svojim saveznicima novi MiG-15, koji je dugo godina bio enigma za Amerikance. Naime, MiG-15 je bio brži od bilo kog zapadnog aviona i počeo da ruši sve više teških bombardera kao što je Boeing B-29 Superfortress do te mere da su Amerikanci počeli da ga koriste samo u noćnim satima i sa velikim brojem lovaca oko njega. To je takođe nateralo Amerikance da penzionišu sve starije i sporije avione i da se koncentrišu specifično na Sabre – tada najbrži avion koji je zapad mogao da ponudi.
Duel počinje
Amerikanci su verovali da se u MiG-15 nalaze iskusni sovjetski piloti (iako su oni nosili uniforme Severne Koreje), pa je prva serija Sabrea stigla u Južnu Koreju u septembru 1950. godine. MiG-15 je razvijen specifično kao presretač teških bombardera, pa je tako mogao da dostigne visinu od 15.000 metara, što je bilo za 2.000 metara više nego američki konkurent. MiG-15 je imao bolje naoružanje, a dva aviona će se prvi put sresti 1. novembra 1950. godine na lokaciji poznatoj kao „MiG-ova ulica“ (koja je dobila ime po velikom broju sovjetskih aviona na toj lokaciji). Ranije tog dana osam MiG-ova je napalo 15 zastarelih P-51 Mustanga i uspeli da obore jednog od njih, a američki pilot Aaron Abercrombie je postao prva žrtva novog MiG-a. Tog istog dana MiG je imao i svoj prvi duel sa avionom sa mlaznim pogonom (Lockheed P-80 Shooting Star), a iako su Amerikanci imali veliku brojčanu prednost (deset prema tri), Sovjeti su odneli pobedu i pilot Frank Van Sickle je postao nova žrtva. Osam dana kasnije je srušen prvi MiG i u njemu je poginuo Mihail Gračov.
Crni četvrtak
Dve strane su konstantno razmenjivale vatru narednih meseci, a prvi veći sukob se desio 12. aprila, 1951. godine, poznat kao „crni četvrtak“ u zapadnim medijima. Naime, 36 teških bombardera B-29 je prevozilo oružje u Južnu Koreju, a pratilo ih je 100 manjih lovaca (među kojima nije bio Sabre). MiG je bio dovoljno brz da uspe da sruši tri B-29 i pritom značajno ošteti još desetak aviona, i u isto vreme ne pretrpi nikakvu štetu. Nakon tog incidenta, Amerikanci su odustali od dnevnih letova puna tri meseca, a zatim krenuli da lete samo noću. U prvih pet meseci Amerikanci su tvrdili da su srušili 22 MiG-a bez ijednog izgubljenog Sabrea. S druge strane, Sovjeti nikada nisu voleli da se hvale preko medija pa se tako nikada nije saznalo da li je ovaj podatak istinit.
Amerikanci se polako povlače
Iako su i dalje ostali veoma aktivni, do sredine 1951. godine, Amerikanci su polako počeli da povlače svoje pilote iz rata. Južna Koreja je vratila svoj deo teritorije, a zatim su dve strane počele da rade na primirju. Tada je ulogu lovca zapada preuzeo britanski Gloster Meteor, ali i pored brojčane nadmoći on je srušen tri puta prve sedmice. U decembru 1951. godine se desio još jedan veliki duel u kome je 20 MiG-ova napalo 14 Meteora, kada su uspeli da sruše još tri. Do sredine 1952. godine, Sabre je počeo da koristi svoju nadmoć zahvaljujući novoj F-86F verziji. Ona je pružala moćniji motor, bolje naoružanje i bolju upravljivost, pa su tako Sovjeti izgubili čak 63 aviona do avgusta 1952. godine uz samo devet američkih. Dve strane će nastaviti sa duelima sve do jula 1953. godine, kada je primirje stupilo na snagu.
Ko je na kraju pobednik?
Sudeći prema zapadnim brojkama, američki piloti su tvrdili da su srušili 792 MiG-a, uz „samo“ 78 izgubljenih Sabrea. Najviše oborenih aviona je imao sovjetski pilot Nikolaj Sutjagin (21), dok je sa druge strane najbolji bio Joseph McConnell (16, uključujući tri u istom danu). Međutim, prethodnih godina mnogi su dovodili u pitanje veoma visokih 10:1. Naime, Amerikanci su izgubili 224 Sabrea u Korejskom ratu, od čega navodno oko 100 u direktnoj borbi (ostali su izgubljeni zbog mehaničkih kvarova ili su pogođeni sa zemlje). S druge strane, nagađa se da je „samo“ 566 MiG-ova srušeno, ali u većini njih su se nalazili neiskusni korejski i kineski piloti. Kada se pogleda broj srušenih MiG-ova sa kojima su upravljali sovjetski piloti, broj pada na podnošljivih 1,4:1 u korist Amerikanaca.
Kako srušiti Sabre bez da ga uništiš?
Tokom rata, obe strane su očajnički tražile način kako da dobiju protivnički avion i na taj način ga prouče i pronađu način kako da ga nadmaše. Američki piloti su imali jasnu strategiju da unište svaki Sabre pre nego što ga puste da padne u sovjetske ruke, ali to će se promeniti 6. oktobra 1951. godine. Posle kraće borbe između MiG-a i Sabrea, američki pilot Bill Garret je odlučio da se vrati u vojnu bazu posle kraćeg kvara. Njega su zatim presrela četiri MiG-a, a jedan od njih je uspeo da ga dodatno ošteti. Garret je očajnički pokušavao da se vrati u Južnu Koreju, ali nedugo pre same granice on je izgubio kompletnu kontrolu nad avionom i srušio se na plažu. Komunistički vojnici su se brzo pojavili i uspeli da prevezu Sabre na sigurnu lokaciju, a iako su Sovjeti izgubili čak sedam MiG-ova taj dan, oni su dobili ono šta su očajnički želeli – gotovo kompletan američki avion. Samo dan kasnije, Sovjeti su pronašli još jedan gotovo neoštećen Sabre i poslali ga nazad u SSSR na testiranje.
Ako ih ne možeš pobediti – potplati ih
Amerikanci su takođe očajnički želeli novi MiG, posebno nakon ranog perioda rata kada je postalo jasno da će da nadmaši njihov novitet, ali sovjetski piloti nisu ulazili u teritoriju Južne Koreje nakon dolaska Amerikanaca, pa samim tim, svaki srušeni MiG bi i dalje ostajao na protivničkoj teritoriji. Iz tog razloga, početkom 1950-ih godina Amerikanci su počeli da nude 100.000 dolara i američko državljanstvo svakom pilotu koji dostavi novi MiG-15. Nepoznato je kada je ovaj plan, poznat kao Operation Moolah, nastao, ali ono šta jeste sigurno je podatak da pre 1953. godine nijedan sovjetski, kineski ili severnokorejski pilot nije bio uspešan. Pored novog MiG aviona, Operation Moolah je imao još jedan plan, a to je propaganda. Naime, ukoliko bi neki takav pilot prebegao, Amerikanci bi mogli svetu da potvrde da se Sovjeti zaista bore na strani Severne Koreje, a pritom takođe u medijima da tvrdi kako komunisti loše tretiraju svoje pilote.
Prvi zvanični detalj Operation Moolah je stigao 27. februara, 1953. godine, kada su radio stanice u Japanu i Južnoj Koreji uspostavile vezu sa Kinom i Severnom Korejom i spomenule navedeni plan. Samo dan kasnije Amerikanci su iz aviona bacili 1,2 miliona papira sa natpisima na ruskom, kineskom i korejskom jezilu, a koliko je protivnik ozbiljno shvatio ovaj potez najbolje pokazuje podatak da nijedan MiG nije viđen narednih osam dana. Kada su se oni ponovo pojavili, sve sovjetske oznake (crvena zvezda) su zamenjene korejskim i kineskim. Upravo u navedenom periodu je i počela velika dominacija Sabrea, pa se pretpostavlja da su Sovjeti povukli svoje pilote nedugo nakon smrti Staljina u martu 1953. godine. Rat je zvanično završio u julu 1953. godine, ali nijedan pilot nije prebegao u Južnu Koreju.
Francišek Jarecki
Nedugo nakon što je Operation Moolah postala javna stvar, Amerikanci su dobili ono šta su želeli, ali tek sa druge strane sveta. Poljski pilot Francišek Jarecki je 5. marta 1953. godine (isti dan kada je Staljin umro) odlučio da se oproba. Ovaj potez je bio veoma riskantan i armije Poljske i Istočne Nemačke su oborile nekoliko aviona prethodnih godina, koji su pokušali da prebegnu. Jarecki je poleteo iz grada Slupsk na severu Poljske i par minuta kasnije se spustio u Danskoj. Nakon što su američki avioni proučili MiG-15, on je nekoliko sedmica kasnije vraćen Sovjetima. Prema obećanju, Jarecki je dobio finansijsku nadoknadu i američko državljanstvo, a ostatak života je proveo u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji.
No Kum-sok
Operation Moolah je imala zadatak da privuče komunističke pilote iz Azije tokom rata, ali je severnokorejski pilot, No Kum-sok, to uradio u septembru 1953. godine – nekoliko sedmica nakon završetka rata. Njegov let je trajao 17 minuta i pritom nijedan drugi MiG ga nije pratio, a američki radari ga nisu primetili, jer u to vreme nisu radili.
Kum-sokov život je spasio podatak da je on sleteo sa pogrešne strane piste i pritom se umalo sudario sa Sabreom koji je poletao. Amerikanci će kasnije reći da je kojim slučajem krenuo da sleće na pravi deo piste – bio bi gotovo sigurno oboren. Interesantno je da je Kum-sok kasnije tvrdio da uopšte nije znao za finansijsku nadoknadu i američko državljanstvo, jer pilotima nije bilo dozvoljeno da slušaju radio, a pritom nije video mnogobrojne papire koje su Amerikanci bacili iz aviona.
On će kasnije priznati da sama finansijska nadoknada nije imala nikakvu vrednost u Severnoj Koreji i da bi ga više privuklo da su mu Amerikanci obećali posao. On je kasnije diplomirao kao inženjer i dobio posao u nekoliko avionskih kompanija kao što su Grumman i Boeing. Za razliku od ranijeg MiG-a, ovaj put Amerikanci su zadržali avion (on je navodno ponuđen da bude vraćen Severnoj Koreji, ali odgovora nije bilo) i danas se nalazi u muzeju u Američkoj saveznoj državi Ohajo.
Zoran Tomasović
(5051)
Volim ove interesantne teme koje nisu striktno automobilske mada tako „AutoRepublika“ postaje sve više „AvioRepublika“. Kako ste krenuli, satraćete „Tangosix“. 😀