Kolin Šif, neurohirurg u penziji Britanske nacionalne zdravstvene zaštite nema dobre vesti kada je u pitanju stanje Mihaela Šumahera.
Više od četiri godine nakon incidenta na skijanju, kada je zadobio gotovo smrtonosne povrede mozga, malo je poznato o stanju sedmostrukog F1 šampiona. On je smešten u domu Šumaherovih u Švajcarskoj, gde se njegov tretman i stanje drže pod velom tajne.
Poslednje javno saopštenje od pre 16 meseci nije donelo bilo kakve nove informacije.
Mada nije lečio Šumahera niti razgovarao sa doktorima koji se brinu o njemu, britanski neurohirurg se u praksi susretao sa sličnim slučajevima, kako u smislu neposredne medicinske pomoći, tako i dugoročnog lečenja.
Šif je proveo dugi niz godina radeći sa ljudima koji su imali povrede i traume mozga, uključujući i NATO poljske bolnice u Avganistanu i Iraku. On je za Associated Press odgovorio na neka pitanja, vezano za stanje Mihaela Šumahera.
Po Vašem mišljenju kakva je najrealnija prognoza u ovoj fazi?
K.Š: Priroda njegove povrede i mali broj dostupnih informacija, sugerišu da je on doživeo trajnu i veoma ozbiljnu štetu na mozgu. Posledica toga je da njegov mozak ne funkcioniše na način kao Vaš ili moj. Što duže nema poboljšanja nakon povređivanja, to su manje šanse da do napretka može doći. Njegova situacija, gotovo sigurno, nije se promenila u međuvremenu.
Kakav medicinski tretman on prolazi?
K.Š.: On će pre svega imati negu u vidu davanja tečnosti i ishrane. Verovatno je da mu se putem cevčice hrana i tečnost sprovode u probavni sistem, kroz nos ili kroz usta, a veće su šanse da ima cevčicu u prednjem zidu stomaka. On će imati terapiju koja podrazumeva sedenje, što znači da neko mora da ga podigne, jer on neće moći da ustane iz kreveta i sedne na stolicu. On će biti tretiran na način koji će osigurati da se njegovi udovi kreću, da ne ostanu ukočeni.
Da li neko ko je u njegovom stanju dobija dvadeset četvoročasovni tretman?
K.Š.: On će imati period odmaranja, spavanja i opuštanja i biće mu obezbeđen odgovarajući ambijent. Ja sam potpuno uveren da će on biti u okruženju, koje će, bez obzira na medicinske aparate i osoblje, imitirati topao, prijatan, društveno stimulativan ambijent.
Da li će on biti sposoban da oseti da je u takvom okruženju?
K.Š.: Ne znam. Uvek postoje tehnički, medicinski i neurološki aspekti u definisanju kome. Gotovo je sigurno da on ne može da verbalno komunicira. Moguće je da može da ukazuje ili daje signale, kao i da oni oko njega nauče da prepoznaju kada se oseća loše ili nesrećno. Moguće je da oseća zadovoljstvo kada vidi svoju decu, sluša muziku koju je uvek voleo ili kada ga neko mazi po ruci.
Da li su pacijenti u ovoj situaciji svesni dodira i glasova članova porodice?
K.Š.: Apsolutno. Čak i u ranim fazima, pa i intenzivnoj nezi, kada se daju lekovi, neke osobe mogu da razaznaju i daju odziv nekome koga poznaju, posebno članovima porodice.
Da li postoji šansa da se on potpuno oporavi ili makar delimično oporavi?
K.Š.: Što se potpunog oporavka tiče, tu ne postoji nikakva šansa. Pod broj jedan statistički, pod broj dva neurološki, a treći faktor je što je on u ovom stanju veoma dugo. Izgubio je najveći deo mišićne mase. Čak i da otvori oči i počne da govori, imao bi veliki gubitak pamćenja, uz izražene uticaje na ponašanje i kognitivne funkcije. On ne bi bio ista osoba. Što se delimičnog oporavka tiče, čak i najmanja stvar koja se poboljša je na neki način oporavak. Međutim, to zavisi u odnosu na to da li se oporavak odnosi na funkcionalni napredak u smislu da može da se izražava, ne računajući isključivo „da“ i „ne“. Samim tim, ako bi bio sposoban da koristi dvosložne reči, da aktivira dugme na daljinskom upravljaču televizora, to bi bilo sjajno. Sa elektronskim uređajima se mogu uraditi fantastične stvari, mogu da se upare sa očima i pokretima usta. Nekada sa osobom koja je u situaciji koju nazivamo „zaključana“ ili „duboko neurološki sadržana“, što je u suštini paraliza ali sa postojećim intelektualnim funkcijama, mogu biti pronađeni načini da se komunicira s takvim ljudima. Ukoliko bi to bio slučaj sa Mihaelom Šumaherom, siguran sam da bismo znali za to do sada, tako da ne verujem da je on u stanju da komunicira na bilo koji način.
Ovo je duboko lična odluka za porodicu. Ipak, koliko dugo nega može da traje?
K.Š.: U našem zdravstvenom sistemu, primera radi, nemamo taj luksuz da intervenciju držimo maksimalno dugo u bolničkom okruženju. Što se tiče porodice Mihaela Šumahera, mislim da ima dovoljnu finansijsku podršku za tako nešto. Samim tim, on će živeti duže, ali to ne znači i da će doći do unapređenja u kvalitetu njegovog života.
Po nekim izveštajima, troškovi nege su iznad 200.000 evra nedeljno. Da li je to realno?
K.Š.: Ja lično mislim da je to preterano u smislu šta bi moglo da mu donese. On će imati bolničarku, terapeuta i doktora u viziti. Tu će još biti dodatni par ruku kada nešto fizički treba da se uradi, kada on treba da se premesti i slično. Sve to ne košta 150 ili 200.000 evra. Njemu je u suštini potreban neko kvalifikovan za pružanje odgovarajuće nege i terapije sve vreme. Dakle, potreban je tim ljudi koji će da se rotira 24/7. Tu govorimo verovatno o osam osoba, koje mogu da pruže taj nivo nege, konstantno u okviru godinu dana. To je broj osoblja za krevet u intenzivnoj nezi.
#KeepFightingMichael
Izvor: Associated Press
Fotografije: Michel Comte & http://www.matrixmediagroup.co.uk/
(8884)
Jednostavno moram da kažem. Šumaher nema nikakvih izgleda da živi život dostojan čoveka, po svemu što čitamo i čujemo. Stoga, #keepfighting i ostale poruke, samo su povređivanje njegove porodice. Kao kada bi se molili Bogu da u ponoć zasija Sunce… Mislim da ne postoji niko ko mu ne želi oporavak, ali, nažalost to je nemoguće. Vreme je da to razumemo i da ostavimo porodicu Šumaher na miru već jednom.