Velika nemačka trojka E segmenta – Audi A6 (I deo)

Trijumvirat je drevni latinski naziv za vladavinu tri moćnika, koji potiče iz burnog perioda tranzicije rimske republike u imperiju. Istorija nam je, međutim, pokazala da su u oba najpoznatija slučaja ovog oblika političkog upravljanja, pre oko dve hiljade godina, članovi i prvog i drugog trijumvirata zapravo intenzivno radili na tome da ostvare apsolutnu vlast i neograničenu moć, da bi se u oba slučaja na kraju sukobili i u otvorenom ratu. Naslov za ovu seriju od tri članka, da smo svećom tražili, ne bismo bolje smislili.

Nakon pet nastavaka Trijumvirata, i osvrta na nastanak, istoriju i pomalo na moguće buduće pravce razvoja Mercedes-Benz E klase i BMW serije 5, na red nam je došao i njihov glavni rival (barem kada je naš kontinent u pitanju). Pred nama je, „njegovo veličanstvo“, Audi A6.

Ako se gleda istorija marke Audi, može se reći da se radi o jednom od najstarijih nemačkih i evropskih proizvođača automobila, gotovo rame uz rame sa imenima kakva su Daimler-Benz ili Opel. Samo ime vuče korene od latinskog „prevoda“ prezimena njegovog osnivača, i zapravo je bio mali poslovni manevar na koji je August Horh bio prinuđen nakon razilaska sa svojim prvobitnim partnerima i sudskih odluka kojima mu je, iako zvuči paradoksalno, praktično oduzeto pravo da zadrži vlasništvo nad sopstvenim prezimenom kao trgovinskom markom. Međutim, „ljudi odlučuju, a nebesa se grohotom smeju“, pa je smešna mala firma njegovih bivših partnera sada pokrivena debelim slojem prašine istorije, a ime Audi danas, možda više nego ikada ranije, vedri i oblači evropskom i donekle i globalnom automobilskom scenom.

Audi 100 C1 (model F104, 1968-1976.)

Rodonačelnikom Audijevog „E segmenta“, u modernom smislu te reči, možemo smatrati Audi 100 prve generacije, odnosno model 100 C1. Pod oznakom 100, ova limuzina generalno se proizvodila od 1968. do 1994. godine, kada započinje njeno označavanje na način na koji nam je i danas uobičajen, kao Audi A6. Tokom tih 26 godina, Audi 100 doživeo je četiri izdanja, označena kao C1, C2, C3 i C4.

Interesantno je da je, slično kao i kod BMW-a serije 5, do ovog imena došlo relativno slučajno, ili rutinski. Model Audi 100 razvila je Volkswagenova filijala Auto Union iz Ingolštata, a ime 100 označavalo je prosto snagu motora, merenu u konjskim snagama (100 ks, odnosno 74 kW). Ovde je zanimljivo pomenuti da se na zajedničkoj platformi Audi 100 C1 proizvodio kao trovolumenska limuzina sa četvoro, ali i sa dvoje vrata, i takođe u formi prelepog kupea Audi 100 Coupé S sa 115 ks, koji je bio u ponudi od 1970. godine i stilski podsećao – ni manje ni više – na Aston Martin DBS iz toga vremena, i koji bi se s punim pravom mogao smatrati plemenitim pretkom modernih Audi A5, S5 i RS5 kupea. Iz naše perspektive to zvuči neobično, barem kada gledamo moćne R8, SQ7, A8, S8, RS7 i slične automobile, od kojih neki imaju i više od petsto konjskih snaga, ali u to vreme Audi 100 bio je najveći i najsnažniji Audi model, od kada je Volkswagen oživeo ime Audi 1965. godine.

E segment bio je i ostao izuzetno bitan kako za Audi, tako i za njegove moćne rivale, i o tome smo već govorili. Već do 1976. godine „oživljeni“ Audi proizveo je dva miliona automobila, od čega je lavovskih 800.000 bilo sa oznakom 100! A blistava budućnost je tek bila pred njim.

Godina 1976. interesantna je za Audi po još par činjenica. Te godine, znatno pre quattro pogona, nastao je prototip Audija 100 sa pogonom na sve točkove, bez koga danas teško da realno možemo da zamislimo jedan „pravi“ A6. Pomenimo još i da je od naredne 1977. godine Audi uveo oznaku 5000 (umesto 100) za tržište Severne Amerike i pod tim imenom prodavao se do uvođenja jedinstvenog globanog imena A6 1994. godine.

Audi 100 C2 (tip 43, 1976-1982.)

Ipak, pravi tržišni uspeh najavljuje dolazak nove generacije, modela Audi 100 C2, iste 1976. godine. To je već Audi kojeg se pisac ovih redova bledo seća kao debeljuškasti dečkić, koji je možda tek naučio prva slova, ali je već umeo da razlikuje Mercedes od svih drugih automobila, ali i Opel Commodore od običnog Opela Rekord ili moćnog Senatora. Ili Corvettu, kad smo već kod toga, koju je razlikovao od svega ostalog, kao nešto najlepše što je tih davnih dalmatinskih večeri video (jer su mu tada i curice i romantični zalasci sunca iznad Jadrana još uvek bili dosadni). Iako ni kod naših gastarbajtera, a ni kod državnih funkcionera i direktora u Jugoslaviji toga vremena, nije bio ni blizu omiljen kao Mercedes, ili donekle Opel (koji se delimično smatrao i domaćim proizvodom, jer je u ta srećnija vremena IDA iz Kikinde bila Opelov kooperant), priličan broj limuzina sa četiri prstena, upravo modela 100 C2, mogao se tokom tih bezbrižnih leta, poznih 1970-ih i ranih 1980-ih, sresti prilikom invazije pretežno nemačkih turista na dalmatinsku obalu, i upravo odatle sežu moja prva sećanja na ovaj moj danas omiljeni brend. Da ne bih i zvučao kao Bane Bumbar iz „Grlom u jagode“, kad već pomalo ličim na njega, idemo dalje sa suvim činjenicama.

Audi 100 C2 najpre se pojavio sa rednim petocilindarskim motorom i 100 ks, koji je kasnije pojačan na 100 kW (136 ks). Iako, nažalost, proizvodnja pomenutog lepog kupea nije nastavljena, Audi je 1977. godine kupcima željnim dinamičnije forme ponudio alternativu u vidu „hedžbeka“, za ono vreme vrlo svežeg i modernog dizajna, sa petoro vrata, a pod nama dobro poznatom oznakom Avant (koja u savremenoj Audi nomenklaturi označava „sportske karavane“). Vrh Audijeve ponude, od 1979. godine, predstavljao je Audi 200, koji na izvestan način predstavlja preteču današnjeg Audija A8 i time prevazilazi okvire naše priče o ovom segmentu.

Početkom jeseni 1977. godine prodaja Audija 100 dostigla je magičnu cifru od milion prodatih vozila. Tokom generacije Audi 100 C2 ukupno je proizvedeno nekih 850.000 automobila. Ponuda motora obuhvatala je redne četvorocilindarske i petocilindarske benzinske mašine, radne zapremine od 1588 do 2144 cm³, sa rasponom snaga od 85 do 136 ks, a od 1978. godine i dvolitarski dizel od 1986 cm³ i 70 ks. Menjači su bili petostepeni manuelni i ređe trostepeni automatski menjači. Dakle, još dalek put je Audiju E segmenta predstojao do A6 3.0 TDI ili na primer RS6 modela kakve danas, četiri decenije kasnije, vozimo i poznajemo.

Audi 100 C3 (tip 44, 1982-1991.)

U jesen 1982. godine, svetlost dana ugledao je novi Audi 100 C3. Sa koeficijentom otpora od svega 0,30, u to vreme važio je za vrlo napredan i aerodinamičan dizajn. Mi sa Balkana i iz Panonske nizije verovatno ga bolje pamtimo po njegovoj trajnosti i izdržljivosti, koju bogati Nemci nikada nisu imali potrebe da ispituju do krajnjih granica, ali mi smo silom prilika istestirali. Po toj izdržljivosti i dugovečnosti mislim da Audi „stotka“ u izdanju C3 nije mnogo zaostajala čak ni za našim lokalnim šampionima u ovoj kategoriji, Mercedesovom „sto dvaes’ trojkom“, VW Pasatima i naravno nepobedivim Golfom II. Kada bi u Ingolštatu imali ikakve predstave koliko su se miliona tona cigala ovi Audiji u našim krajevima navukli do vikendica ili kuća u izgradnji, koliko mešalica su prevezli ili koliko miliona tona voća i povrća, a kakva je bljuzga u njih sipana svih tih teških godina, umesto pravog goriva i maziva, mislim da bi priča o tome stajala negde u okviru naslovne internet stranice nemačkog proizvođača.

Elem, Audi je proizveo (ne računajući model 200) blizu milion automobila u svim verzijama generacije C3, u limuzinskoj i karavan varijanti karoserije. Paleta motora sada je bila dosta bogatija i obuhvatala je bazne četvorocilindarske i širi spektar rednih petocilindarskih motora. Benzinski motori proizvodili su se u verzijama od 1781 cm³ (od 75 do 90 ks), pa sve do „petaka“ od 2309 cm³ (136 ks) i 2226 cm³ (138 do čak 165 ks). Boje dizela tokom ove generacije branili su modeli sa radnom zapreminom od 1986 do 2460 cm³ i rasponom snaga od 70 do 120 ks.

Ostaće zapamćeno i da je Audi 100 C3 ujedno i prvi automobil koji je poneo legendarnu oznaku TDI: 2,5-litarski model (2460 cm³) sa 120 ks, u januaru 1990. godine. Generalno, svi snažniji modeli u ovoj generaciji bili su u ponudi i sa quattro pogonom na sve točkove.

Audi 100 C4 (tip 4A, 1990-1994.)

Iskreno govoreći, autor ovog teksta baš nikada nije imao priliku da vozi nijednu od prve tri generacije Audija 100. Štaviše, nije ih posedovao niko koga poznajem i uopšte se ne sećam ni da sam se ikada vozio kao putnik u nekom od njih. Izuzetak možda, ali samo možda, predstavlja ako sam se nekada vozio u taksiju u Audiju 100 C3 (devedesetih ih je bio priličan broj u Beogradu), ali da sam to zaboravio.

Međutim, u Audiju 100 C4 kao da sam pokušavao da nadoknadim sve propušteno. Jedan od mojih stričeva dugo je bio vlasnik jednog elegantnog metalik sivkasto-smeđeg Audija 100 2.3E. Službeno sam prilično vremena proveo u jednom lepom krem-belom Audiju 100 2.0. Moj blizak prijatelj dugi niz godina vozio je jedan drugi, tamnozeleni Audi 100 2.6E i ja bih se ponekad njime poslužio. Napokon sam i sam sebi izabrao jedan 23 godine star „zift crni“ Audi 100 2.3E i divno se družimo. Toliko zadovoljstva i prijatnog iskustva sa toliko starim automobilom mislim da može da vam priušti samo istinski premijum brend. Možda je previše lično to što ga spominjem, ali ne pomenuti ga dok pišem o modelu Audi 100 C4 bila bi svojevrsna nepravda prema tom vranom ždrepcu od 133 ks koji u ovom momentu verno čeka dok pišem ove redove.

Kao i kod konkurentskih marki, i Audijeva paleta motora nastavila je da se razvija i u ovoj generaciji. Novinu je predstavljao proširenje ponude i na V6 i V8 benzinske motore. Opcije transmisije sada su obuhvatale manuelne menjače sa pet ili šest brzina i ZF automatski menjač sa četiri stepena prenosa. Verzije karoserije i dalje su uključivale limuzinsko ili karavan izdanje, a kupci su, baš kao što je i danas slučaj, kod većine snažnijih verzija mogli da izaberu i quattro pogon (na sva četiri točka).

*          verzije sa quattro pogonom

**         dizel motori

Ovde nije zgoreg napomenuti da ne treba mešati performantne modele Audija 100 C4 sa oznakom S4 ili S4 4.2 sa kasnijim generacijama modela Audi S4, jer u ovoj generaciji radilo se zapravo o automobilu koji je preteča budućih S6 (i RS6) modela, a ne prethodnica Audija S4 i RS4. Radi se o pukoj koincidenciji u označavanju, a ne o nekom dubljem smislu.

Godine 1994. na scenu stupa buduća perjanica marke Audi, potpuno novi Audi A8, i od naredne 1995. godine kompletno označavanje Audi modela dobija obrise svog današnjeg oblika. U ovoj konstelaciji, Audijev igrač u E segmentu i naslednik modela Audi 100 C4 dobija ime Audi A6. Međutim, iako već u to vreme pojam kvaliteta nemačke automobilske industrije, još mnogo će vode Dunavom i Rajnom proteći dok A6 ne postano ovakav dragulj moderne tehnologije i industrije, simbol snage i performansi, kakvog ga mi danas poznajemo. O tom uzbudljivom periodu istorije ovog modela čitaćete u narednoj epizodi.

Jovan Đurić

(8180)