Jedno selo u Kambodži imalo je sjajnu ideju; iskoristili su napuštenu železničku prugu kako bi napravili vozilo koje pokreće motor motocikla, pretvarajući zaboravljene šine u turističku atrakciju.
Improvizovani železnički prevoz postao je pravo rešenje za mobilnost i danas privlači turiste u kambodžansko selo, ali istovremeno ponovo otvara raspravu o bezbednosti i autentičnosti.
U ruralnim delovima jugoistočne Azije, neobična scena ponovo se pojavila u novijim video-snimcima sa YouTubeovog kanala Tekniq. Svojevrsni „sto na točkovima“, koji vuče motor motocikla, klizi starim prugama, prevozeći meštane i posetioce kroz gotovo napuštene železničke deonice.
Najpoznatiji primer ovakvog rešenja je takozvani kambodžanski „bambus voz“. Popularan je u provinciji Batambang, gde improvizovane lake platforme koriste železničku prugu kao put. Ovo vozilo poznato je pod imenom „norry“ i godinama je služilo za prevoz ljudi i robe u periodima kada formalna infrastruktura nije bila dovoljna.
Logika ove improvizacije je jednostavna i ubedljiva. Kada železničke pruge već postoje, čak i ako su zapuštene, one postaju gotov koridor za putovanje, povezuju sela, poljoprivredne oblasti i turističke tačke bez oslanjanja na loše puteve.
Istovremeno, povratak projekata obnove železnice u zemlji promenio je situaciju i gurnuo ovo rešenje ka novim rutama i novoj ulozi, sve više povezanoj sa turizmom. Još 2017. godine izveštaji su ukazivali da će modernizacija pruge uticati na tradicionalno funkcionisanje bambus voza, koji je kasnije ponovo pokrenut na drugoj lokaciji, namenjenoj posetiocima.
Bambus voz u Batambangu pokazuje kako su napuštene pruge pretvorene u putanju za mobilnost.
„Norry“ je stekao slavu kao praktično rešenje za problem prevoza, a ne samo kao turistička zanimljivost. Svedočanstva prikupljana tokom godina opisuju nestabilne, ali funkcionalne platforme koje su prevozile sve, od putnika do robe, pa čak i motocikala, uvek na lokalnoj šinskoj mreži.
Prema dostupnim materijalima, poreklo ove kulture vezano je za napuštanje i neredovno funkcionisanje železničkih usluga tokom kriznih perioda, što je nateralo zajednice da preuzmu preostalu infrastrukturu. Pruga, građena u različitim istorijskim fazama, ostala je kao korisni „ožiljak“ na teritoriji i postala osnova za lokalna rešenja.
Sa ponovnim aktiviranjem i renoviranjem železničkih deonica, tradicionalni bambus voz prestao je da saobraća na nekim rutama, a verzija prilagođena turizmu počela je da radi na drugoj lokaciji. Prema listu The Straits Times, rad „novog bambus voza“ započeo je krajem 2017. godine, već sa ciljem da privuče posetioce u oblasti oko hrama Banan.
Princip rada vozila je jednostavan: šasija sa točkovima i platformom, često obloženom bambusovim letvicama, konstruisana da izdrži težinu i vibracije. U verzijama opisanim u putopisima i izveštajima, pogon je evoluirao od ručnog guranja do malih motora, uključujući motociklističke, sa kaišnim ili direktnim prenosom.
Ovaj izbor nije estetski, već logistički. Motori motocikala su rasprostranjeni, laki za održavanje i imaju lako dostupne rezervne delove, što smanjuje troškove i vreme popravki u ruralnim sredinama, a ujedno omogućava nošenje većeg tereta i prelazak dužih razdaljina.
Video-snimak sa kanala Tekniq posebno skreće pažnju na kreativnost korišćenja konstrukcije nalik stolu ili kolicima na šinama, koje vuče motocikl, pokazujući kako meštani i turisti dele isti železnički „koridor“. Ovakav improvizovani format pojavljuje se i u drugim epizodama kanala, što potvrđuje da ovo nije izolovan slučaj.
U nekim kontekstima, ova logika se širi i na specifične namene, poput prevoza povezanog sa poljoprivrednom proizvodnjom. Tekniq je objavio i epizode o železničkim putovanjima povezanim sa lancem snabdevanja šećerne trske, sa scenama koje prikazuju prugu kao rutu za žetvu i transport u delovima Indonezije.
Transformacija bambus voza u turističku atrakciju donela je vidljivost i prihode, ali je istovremeno razotkrila rizike. Istorija „norryija“, opisana u izveštajima i kompilacijama, uključuje upozorenja na improvizaciju, nestabilnost i izostanak formalnih standarda, čak i kada usluga postane popularna.
I dalje postoji rasprava o autentičnosti. Kada se rad pomeri sa izvorne rute i počne da služi turističkom krugu, deo javnosti ovu promenu vidi kao kreativno očuvanje tradicije, dok drugi smatraju da je u pitanju „inscenirana“ verzija potrebe iz koje je ovaj prevoz nastao. Ova napetost se vidi u svedočenjima o preseljenju nakon ponovne aktivacije železnice i u načinu na koji se usluga promoviše.
Priča o bambus vozu ukazuje na ponavljajući obrazac zapostavljene infrastrukture. Napuštene pruge, koje bi inače postale staro gvožđe, pretvaraju se u neformalno javno dobro, ponovo korišćeno od strane onih kojima je kretanje neophodno za život i rad, često bez jeftine i stalne alternative.
Takođe pokazuje kako projekti obnove mogu proizvesti neočekivane posledice. Modernizacija železnice unapređuje povezanost i tehničke standarde, ali može potisnuti lokalna rešenja koja su nastala da popune istorijsku prazninu, primoravajući ih na preseljenje u turističke zone ili njihovo postepeno nestajanje.
Na kraju, ono što je delovalo kao samo zanimljiv video, pretvara se u raspravu o javnim politikama, bezbednosti i lokalnoj ekonomiji. Između domišljatosti improvizacije i obaveze da se obezbedi bezbedan prevoz, bambus voz postao je simbol načina na koji zajednice reaguju na zapostavljenost i povratak države u institucionalni okvir.
Da li biste se odlučili za ovakvo putovanje zato što vam deluje domišljato i autentično, ili smatrate da je previše rizično da bi postalo turistička atrakcija? Napišite šta vam je važnije: kreativnost koja rešava realan problem ili bezbednost koja bi trebalo da bude ispred svake avanture.
AutoRepublika
(65)
