Najstrmija žičara na svetu (VIDEO)

U srcu švajcarskih Alpa, na jednom od najnepristupačnijih terena u Evropi, izgrađena je najstrmija žičara na svetu, impresivno inženjersko dostignuće koje bukvalno prkosi gravitaciji. Sa nagibom koji dostiže neverovatnih 159 odsto (71 stepen i 33 minuta) i kabinama koje vise gotovo 800 metara iznad provalije, ovaj projekat predstavlja jedan od najsmelijih poduhvata savremenog građevinarstva.

Na mestu gde se stene gotovo vertikalno uzdižu ka ledenom nebu, moderni inženjeri morali su da prevaziđu klasična pravila gradnje kako bi omogućili funkcionisanje sistema koji se kreće skoro uspravno uz planinsku padinu. Sama pomisao da žičara može da funkcioniše na ovakvom nagibu deluje neverovatno, ali sve je oslonjeno na nekoliko čeličnih sajli razapetih iznad dubokog ponora. Kabine se gotovo vertikalno vuku uz liticu, oslanjajući se na konstrukciju koja testira ne samo zakone fizike, već i hrabrost ljudi koji su učestvovali u gradnji.

Iza elegantnog i tihog rada sistema krije se izuzetno opasno gradilište. Tokom montaže, radnici su visili stotinama metara iznad tla, gde bi i najmanja greška mogla imati fatalne posledice. Svaki vijak, svaka remenica i svaki zategnuti kabl predstavljali su realan rizik. Preciznost je bila od presudnog značaja, timovi su radili u vazduhu, na vetru i ekstremnoj hladnoći, sa tolerancijama u milimetrima. Ono što na papiru izgleda kao standardan industrijski postupak, u praksi je predstavljalo jednu od najopasnijih inženjerskih operacija u Evropi.

Linija Štekelberg–Miren, koja se nalazi na jugu Švajcarske, ima maksimalni nagib od čak 159 odsto (71,55 stepeni), što je rekord u komercijalnim sistemima žičara. Trasa je duga oko jednog kilometra, a savladava visinsku razliku od skoro 800 metara. Dve kabine, svaka kapaciteta do 85 putnika, neprekidno se kreću po sajlama, zadržavajući stabilnost čak i pri snažnim vetrovima i velikim količinama snega.

Na prvi pogled, žičara deluje kao još jedno prevozno sredstvo u Alpima, ali u stvarnosti ona redefiniše granice gradnje u ekstremnim uslovima. Inženjeri su morali da projektuju svaki deo sistema tako da funkcioniše u okruženju gde nema prostora za tehničke greške. Pravi posao počeo je daleko od same padine, u projektnim kancelarijama, gde su stručnjaci izračunavali tačno zatezanje sajli, otpornost na bočne udare vetra i mikrovibracije kabina.

Jedan od ključnih izazova bio je nestabilan teren. Da bi se obezbedila čvrsta osnova za stanicu, bilo je neophodno koristiti kontrolisane eksplozije. Hidraulične bušilice probile su desetine rupa u granitnoj steni, u koje su postavljene precizno dozirane eksplozivne punjenja. Detonacije su izvedene u milisekundama kako bi se stena razdvojila bez narušavanja stabilnosti planine.

Pošto teška vozila ne mogu da dopru do takvih visina, inženjeri su morali da uspostave vazdušnu logistiku. Privremena žičara korišćena je za transport greda, cementa i opreme, dok su tereti visili iznad ambisa i njihali se na jakom vetru i po 40 minuta tokom transporta.

Temelji glavne stanice ukopani su direktno u stenu, a čelične sidrene šipke vezale su konstrukciju za planinu. Beton je izliven pod strogo kontrolisanim temperaturnim uslovima, jer ekstremna hladnoća može ugroziti proces očvršćavanja.

Sledeća faza bila je postavljanje masivnih čeličnih sajli, koje su proizvedene u specijalizovanim fabrikama. Svaka sajla prolazila je rigorozna testiranja istezanja kako bi se osigurala otpornost na ogromna opterećenja i vremenske uslove. Transport ovih kolosalnih koturova zahtevao je izuzetnu logističku preciznost.

Stubovi žičare sastavljani su iz modularnih delova, a pošto kranovi nisu mogli da dopru do lokacije, korišćeni su teretni helikopteri. Piloti su morali da lebde gotovo nepomično dok su radnici usmeravali delove na svoje mesto. Svaki zavrtanj zatezan je po strogo definisanom redosledu, a poravnanje remenica zahtevalo je savršenu preciznost.

Najdelikatniji deo projekta bilo je razvlačenje glavne sajle. Proces je počeo laganim vodičem, a zatim su postepeno uvlačeni deblji kablovi dok nije postavljena glavna čelična sajla. Spajanje krajeva obavljeno je ručno na visećim platformama, uz složeno pletenje žica koje obezbeđuje maksimalnu čvrstoću.

Kabine, izrađene od aluminijuma i sigurnosnog stakla, opremljene su sistemima amortizacije kako bi putnici imali stabilnu vožnju i pri snažnim udarima vetra. Pogonski sistem koristi snažne elektromotore i softver sa trostrukom rezervom, koji kontroliše ubrzanje, brzinu i hitna zaustavljanja.

Pre puštanja u rad, žičara je testirana nedeljama bez putnika. Korišćeni su džakovi peska i betonski tegovi kako bi se simuliralo maksimalno opterećenje. Senzori su neprestano pratili vibracije, temperature i stabilnost konstrukcije.

Danas, najstrmija žičara na svetu funkcioniše bezbedno i predstavlja simbol ljudske sposobnosti da nemoguće pretvori u realnost. U terenu gde se činilo da gravitacija postavlja nepremostive granice, inženjering je pronašao rešenja. Ovaj projekat nije samo svetski rekord, on je dokaz da hrabrost, znanje i tehnologija mogu savladati i najnepristupačnije litice.

AutoRepublika

(14)