Zašto se Porsche okrenuo prošlosti?

Zvuk Porschea pri punom gasu jednako je deo njegovog identiteta kao i grb na haubi. Raspukli eho bokser-šestocilindraša koji odjekuje kroz tunel nije samo mehanički događaj — to je izjava o identitetu. U tome je oduvek bila Porscheova posebnost: prenos fizičkog osećaja u doživljaj kontrole i moći. Ali u septembru 2025. godine, kompanija koja je nekada obećavala potpuno električnu budućnost odlučila je da se vrati motorima sa unutrašnjim sagorevanjem.

Posle godina tvrdnji da je struja jedini put napred, Porsche je odložio svoje naredne električne sportske modele, prepravio svoj vodeći SUV tako da ponovo koristi benzinski motor i priznao da je naslednik Taycana na neodređeno vreme odložen. Zvanični izraz za taj zaokret bio je „strateško preusmeravanje“. Pravo značenje bilo je jednostavnije — Porsche je otkrio da ni njegovi kupci, ni njegovi rukovodioci, nisu spremni da se odreknu buke.

Današnji Porscheovi kupci nisu misterija. Prosečan vlasnik je stariji, imućan belac, uglavnom iz Severne Amerike i Evrope, posebno iz Nemačke — čovek koji je odrastao u vreme kada su automobili bili bučni, hiroviti i divno mehanički. Sličnost sa bazom kupaca Harley-Davidsona je zapanjujuća. Obe marke prodaju nostalgiju zamaskiranu kao performanse. Za ovu publiku buka i vibracije nisu nuspojave — one su dokaz statusa.

Ako se njihov statusni simbol ne čuje, ima li uopšte status? Tišina mašine deluje nepouzdano, ili još gore — dosadno. Emocionalna jednačina „zvuk = snaga“ usađivana je decenijama vožnje i reklama. Kada Taycan tiho klizi napred, mnogi od njih imaju osećaj da je nešto suštinsko izgubljeno — njihov simbol moći ostao je bez svog zvučnog zapisa.

Ovi ljudi su odrasli na pričama o starim Porscheima 911, automobilima sa nezgodnim ponašanjem u krivinama koji su zahtevali ozbiljnu veštinu da bi se vozili brže od parking-brzine — i koji veruju da je „heel and toe“ (prsti-peta) tehnika vrhunac vozačke elegancije. Naravno, većina njih nikada ne koristi ni delić potencijala svojih automobila. Nikada nisu bili na stazi, samo zamišljaju kako bi to bilo.

Nikada nisu posetili Nirburgring, samo su gledali snimke. Porsche je marka koja omogućava svojim glavnim kupcima da zamišljaju da su trkači — kao što Nike svojim kupcima dozvoljava da zamišljaju da su profesionalni košarkaši, a Under Armour da maštaju o svlačionicama punim snažnih NFL-igrača.

Ovo je više od puke emocionalne navike. Tako su generacije vozača učile da razumeju mašine. Urlik motora bio je znak napora i nagrade. Vozač bi pritisnuo papučicu jače, automobil bi odgovorio, a svet bi primetio. Trebala je veština da se ručno promeni brzina u pravo vreme i da se auto ispravno izvuče iz krivine. Trebala je veština da se zakoči taman dovoljno i zadrži prijanjanje, naročito kod ranih „elfera“. Ceo taj senzorički krug bio je o validaciji. Električni pogon taj krug prekida. Ubrzanje je trenutno, ali tiho.

Kočenje je pod stalnom kontrolom ABS-a. Elektronika drži stabilnost. Vožnja postaje stvar „usmeri i pusti“. Nema drame, nema kašnjenja, nema gradacije napora. Za mlađe vozače, odrasle uz pametne telefone i video igre, to je prirodno. Za njihove očeve — sterilno. Ista preciznost koja definiše električne performanse potkopava ritual veštine na kome je Porsche izgradio svoj identitet.

Inženjerska pozadina Porscheovog zaokreta manje je dramatična, ali ništa manje značajna. Taycan, lansiran 2019. godine, bio je tehnički trijumf — u jednom trenutku je nadmašio Teslu po upravljanju i kvalitetu izrade. Ali bio je skup za proizvodnju, sa malim maržama i zahtevnom baterijskom platformom. Kompanija je planirala da elektrifikuje Boxster, Cayman i novi vodeći SUV (interno poznat kao K1).

Međutim, kako su troškovi rasli, a potražnja za luksuznim EV slabila, poslovna računica se urušila. Porsche je morao da otpiše 1,8 milijardi evra za restrukturiranje programa. Prognoza profita je pala, a vrednost akcija se spustila za skoro 8%. Iza izraza „realignment“ krilo se povlačenje — Porsche je odlučio da radije prodaje profitabilne benzinske modele lojalnim kupcima nego da rizikuje u neizvesnom svetu električnih vozila.

Razlozi prevazilaze zidove fabrike u Štutgartu. Nemačka ostaje globalna prestonica automobilske nostalgije. Političari i dalje govore o sintetičkim gorivima kao spasu za motore sa unutrašnjim sagorevanjem. Industrijski lobi bori se da ublaži zabranu prodaje novih SUS automobila u EU posle 2035. U SAD je situacija još gora — sadašnja administracija aktivno podržava sve što sagoreva fosilna goriva.

Veliki deo javnosti i dalje vidi električna vozila kao političku, a ne tehnološku odluku. Oba tržišta su idealna za povratak starim vrednostima — nagrađuju brendove koji nude kontinuitet i status, ne promenu. Porsche to dobro razume i računa da će moći da preživi tranziciju nudeći utehu u poznatom i ponos u nacionalnom identitetu.

To bi moglo kratkoročno da funkcioniše. Porscheovi SUV-ovi i dalje se odlično prodaju, a profitne marže ostaju među najvišima u industriji. Ali dugoročno gledano, strategija je teško odbranjiva. Svake godine tržište za automobile sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem se smanjuje, dok propisi postaju stroži, a gradovi ograničavaju pristup. Mlađi kupci, koji su odrasli uz električnu mobilnost, nemaju emotivnu vezu sa benzinom.

Porscheova trenutna demografska prednost s vremenom će postati teret, kao što se već desilo Harley-Davidsonu, čiji vlasnici stariji od 50 godina voze manje od 1.600 kilometara godišnje, često prevozeći svoje blještave mašine do skupova umesto da na njih dođu na dva točka. Ista strategija koja danas štiti profit zapravo zaključava Porsche u segment koji će neizbežno opadati.

Slične dileme imali su i drugi proizvođači. BMW se opredelio za hibride, Mercedes je krenuo napred s električnim modelima, ali sada usporava. Ford i GM su obuzdali planove elektrifikacije nakon što su se sudarili prvi optimizam i realni troškovi. Razlika je u tome što oni i dalje idu napred — sporo, ali sigurno. Porsche, naprotiv, ne balansira između starog i novog — on je izabrao staro, uz nadu da će se kasnije vratiti novom. To je opasna pozicija u industriji u kojoj se tehnologija i politika menjaju iz dana u dan.

Ali dublja priča nije o motorima i baterijama — već o sociologiji inovacija. Tehnološke tranzicije retko propadaju zato što je nova tehnologija lošija. One propadaju zato što korisnici ne mogu da zamisle sebe u novom svetu. Porscheovi kupci automobile doživljavaju kao izraz lične veštine. Električni pogon izjednačava tu hijerarhiju — daje svima jednaku snagu pritiskom na pedalu. Ta demokratizacija moći za one koji vrednost mere retkošću umeća deluje kao gubitak. Kada se identitet i tehnologija sukobe — identitet obično pobedi.

Porsche i dalje ima šansu da pronađe novi put. Mogao bi da redefiniše performanse kroz kontrolu, preciznost i efikasnost umesto kroz buku. Mogao bi da stvori električne automobile koji uzbuđuju pokretom, ne zvukom. Mogao bi da prihvati izazov stvaranja automobila koji oduševljavaju, a ne zagađuju. Ali za to bi bila potrebna nova priča i nova publika — i spremnost da preraste generaciju koja je stvorila njegovu legendu.

Za sada, Porsche ostaje tamo gde se oseća najudobnije. Zvuk njegovih motora još će neko vreme odzvanjati tunelima. Investitori će možda videti stabilne prihode, a sve stariji kupci dobiće potvrdu koju žele. Ali svaki odjek biva sve tiši. Svet ide ka mirnijoj snazi — a tišina, u ovom slučaju, nije slabost.

Ona je evolucija. Porsche može da joj se pridruži kasnije, ali sa svakom godinom čekanja, budućnost postaje sve manje spremna da čeka njega. Pokušaj da se umire akcionari danas mogao bi da znači pad brenda sutra — a pad vrednosti akcija od 8% pokazao je da nisu uspeli ni sada.

Priredio: Milan Grozdanović

Autor: Michael Barnard

Ovaj tekst smo preuzeli sa sajta CleanTechnica. Napomenućemo i to da je ChatGPT generisao panoramsku digitalnu sliku Porschea 911 iz šezdesetih koji se trka na vintidž stazi okružen retro reklamama i toplim tonovima zalaska sunca, simbolizujući Porscheovo povlačenje u nostalgiju.

AutoRepublika

(47)