Zanimljivost dana: Drugačija vremena Buicka

Buick je uvek imao veoma specijalno mesto u ponudi General Motorsa. Smatrao se poslednjom stepenicom svakog Amerikanca pre nego što ispuni životni san i postane vlasnik Cadillaca, pa su tako kupci bili uglavnom pedesetim godinama i želeli su tiho i udobno krstarenje na duže relacije.

Znajući sve to, zanimljivo je videti modele Buicka tokom osamdesetih godina prošlog veka, pošto se definitivno nisu uklapali u takvu strategiju, a u današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo analizirati jedan od njih.

Buick je osnovan još 1899. godine i zapravo je postao prvi brend novonastalog General Motorsa devet godina kasnije. Nije trebalo da prođe puno vremena pre nego što je izgrađen spomenuti imidž, i Buick će da bude jedan od najbitnijih brendova za najvećeg američkog automobilskog proizvođača. Obim isporuka je uvek bio iskazan velikim brojevima, što je General Motorsu donosilo izuzetno veliki profit, pošto Buick svakako nije bio pristupačni automobil.

Za našu priču je najbitniji period ranih osamdesetih godina prošlog veka, kada su Sjedinjene Američke Države prolazile kroz jednu veliku kulturnu revoluciju.

Mlađarija je u sve većoj meri pohađala fakultete, što je otkrivalo da su imali novca za trošenje već u svojim ranim dvadesetim godinama. Oni su voleli sve što je novo i moderno, a to se pre svega odnosi na visoku tehnologiju. Kada je reč o automobilskom svetu, spomenuta grupa mlađarije nije želela da potroši novac na Cadillac ili Lincoln, kao što su to činili njihovi očevi (ili pak dede), već na skupocene sportske četvorotočkaše sa značkom Porschea ili BMW-a.

Buick je u spomenuto vreme predvodio brilijantni Lojd Rojs i bio je jedan od prvih ljudi koji su uvideli spomenuti brend. Njegovo rešenje je bilo da od Buicka napravi „američki BMW“, gde su bile spojene karakteristike kao što su luksuz i performanse, pa je tako odobrio razvoj turbo motora, o čemu smo ranije i pisali.

Kompanija je i dalje zadržala svoje tradicionalne modele za starije kupce, ali je Buick sredinom osamdesetih godina bio jedini brend na svetu koji je nudio turbobenzinac na čak četiri različita modela. Ovaj potez se pokazao kao pun pogodak pošto je firma po prvi (i jedini) put u svojoj istoriji pronašla više od milion mušterija 1985. godine (uspeh će kasnije biti ponovoljen, ali ne u Americi već u Kini).

Paralelno sa takvom situacijom, Rojs je takođe odobrio razvoj prvog Buickovog dvoseda u posleratnom periodu. Rana ideja je bila ona da se pozajmi platforma nazvana J-Body, na kojoj je Buick već proizvodio model Skyhawk, ali je originalno razvijena za jeftinije gradske modele dok je Rojs imao značajno veći apetit.

Zatim je izabrana nova platforma nazvana E-Body na kojoj su se proizvodili modeli Oldsmobile Toronado, Buick Riviera i Cadillac Eldorado. Projekat je onda preuzeo Cadillac i predstavio luksuzni model Allante, koga ćemo analizirati neki drugi put, ali je Buick već uradio dovoljno posla da nastavi i sa razvojom sopstvenog modela.

Organizovano je nekoliko različitih timova gde se eksperimentisalo sa nekoliko ideja, od sportskih do tradicionalnih, a u izboru je pobedio stilista Dejv Mekintoš. Rojsu se dopao njegov aerodinamični dizajn u poređenju sa kockastim linijama Allantea i novitet je dobio zeleno svetlo za serijsku proizvodnju u avgustu 1984. godine.

Pošto je planirani dvosed delio dosta toga sa braćom unutar General Motorsa, Buicku je bila potrebna godišnja isporuka od samo 22 hiljada primeraka da bude na „pozitivnoj nuli“. Međutim, tim je od prvog dana imao dosta problema. Teška finansijska situacija General Motorsa je odlagala prototipove nekoliko puta, a zahvaljujući podatku da bi prodaja bila limitirana, veliki problem je predstavljao i gde će se sam automobil proizvoditi.

Uskoro je izabrana lokacija u nekadašnjoj Oldsmobileovoj fabrici u američkoj saveznoj državi Mičigenu, a automobil je dobio i ime – Reatta, po španskoj reči za ogrlicu.

Reatta je delila platformu i većinu mehanike sa modelom Riviera, iako je bila za 241 milimetar kraća. Ali sa ukupno dužinom od 4.661 mm, ovaj automobil je bio dosta veliki za svoju klasu, a sa masom od 1.540 kilograma je takođe bio jako težak. Oba automobila su takođe delila i 3,8-litarski motor sa šest cilindara sa 165 konjskih snaga, što je bilo dovoljno za ubrzanje od nule do 100 km/h za ispod deset sekundi i maksimalnu brzinu od 201 km/h.

Ali kao i mnogo puta pre toga, Buick se našao u problemima i pre nego što je Reatta debitovala. Rojs je postao „žrtva“ sopstvenog uspeha i promovisan je da vodi Chevroletovu diviziju u Kanadi, a na čelu Buicka ga je zamenio Ed Merc.

I novi predsednik General Motorsa Rodžer Smit je imao neke druge planove. On je smatrao da Buick ne bi trebalo da napada BMW ili Mercedes, pošto je to bio posao Cadillaca, a ne bi trebalo ni da pruža modele visokih performansi, pošto je to bila uloga Pontiaca. Iz navedenog razloga je odluka pala da se Buick vrati svojim korenima i da pravi „dosadne“ modele za tradicionalne kupce, a to će igrati veliku ulogu za budućnost vozila iz ove priče.

Reatta je zvanično predstavljena medijima u novembru 1987. godine. Na pitanje kako se takav model uklapa u strategiju Buicka, Merc je odgovorio da je u pitanju praktičan sportski automobil koji mogu da voze slobodni muškarci ili automobil koji oženjeni muškarci mogu da poklone svojim lepšim polovinama.

Iako ovaj odgovor nije ulivao preveliku nadu za uspeh, Buick se nadao privući iste kupce kao i originalni Ford Thunderbird, koji su želeli sportski dvosed urađen za sporije krstarenje i nikako za brzu vožnju. Početna cena od 25 hiljada američkih dolara (oko 66.708 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) se takođe nije činila previše visokom pa su šanse za uspeh bile solidne.

Prodaja je zvanično startovala u januaru 1988. godine i pored velikog interesovanja, nikada nije eksplodirala u meri u kojoj se Buick nadao. Navedene godine je prodato samo 4.708 primeraka, a naredne 7.009 jedinica.

Dve godine nakon što je Reatta debitovala kao kupe, na tržište je stigao i dugo očekivani roudster, a nešto kasnije i kabriolet. Buick se nadao da će interesovanje publike da se javi i pored rasta cena. Godina 1990. će se pokazati najbolja u Reattinoj istoriji sa 8.515 prodatih primeraka od čega je kabriolet igrao ulogu sa 2.312 jedinica.

Rojs je u avgustu 1990. godine promovisan za prvog čoveka General Motorsa i brzo najavio gašenje Reatte, automobila za koji se toliko borio da uđe u serijsku proizvodnju. Tokom četiri godine proizvodnje je prodat 21.751 primerak, što je manje nego od godišnjeg obima prodaje koji je bio nužan da bi se ostvario profit.

Kakva bi sudbina Reatte bila da je nastavljena proizvodnja turbo motora? Po nekim pričama, Buick je 1989. godine proizveo takav model, koji na žalost nije otišao dalje od prototip faze. Nedostatak turbo motora je oštetio Buickovu prodaju u velikoj meri, pa je tako isporuka od milion primeraka sredinom osamdesetih godina, pala na samo 376 hiljada vozila šest godina kasnije.

Brend je imao sve uslove da postane „američki BMW“, ali je sama politika unutar korporacije odigrala veliku ulogu da do toga ne dođe. Reatta je otišla u zaborav kao još jedan promašaj Detroita, a nije tako moralo biti…

Zoran Tomasović

(12)