Zanimljivost dana: Laboratorijski miš

Marka Autobianchi većini nas svakako ne donosi uspomenu na neki lepši period kada su četvorotočkaši imali dušu, ali malo ljudi zna koliko je ova kompanija bila bitna za italijansku automobilski industriju. Autobianchi je dugi niz godina služio Fiatu za testiranje nove tehnologije, ali nije bila retkost da kompanija predstavi i neke uspešne proizvode. Među njima je svakako najpoznatiji A112, koji je ujedno bio poslednji model kompanije, a pritom i svakako najuspešniji.

Svi oni koje interesuju bicikli, svakako poznaju ime Bianchi, kao slavnog italijanskog proizvođača trkačkih modela.

Ova kompanija iz Milana je osnovana 1885. godine od strane Eduarda Bjankija, a do 1901. godine je prešla i na proizvodnju automobila. Bianchi je tokom Prvog svetskog rata proizvodio vojnu opremu za italijansku vojsku, da bi se ponovo vratio automobilima 1918. godine. Međutim, ekonomska kriza iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka je u velikoj meri oštetila tržište i Bianchi je bio primoran da se koncentriše na motocikle i na bicikle.

Kao većina proizvođača na strani fašista, i fabrike Bianchija su često bombardovane tokom Drugog svetskog rata, da bi se jedina fabrika 1945. godine nalazila u rasulu. Kompaniji je trebalo godinu dana da se oporavi i ponovo usredsredi na motocikle i bicikle. Jedan od generalnih menadžera je tokom pedesetih godina počeo da razmatra proizvodnju malog gradskog modela sa skromnom cenom.

Pošto Bjanki nije imao finansijske mogućnosti da samostalno razvije takav proizvod, uspeva da potpiše ugovor s još dve velike kompanije i to s Fiatom i čuvenim proizvođačem pneumatika Pirellijem, čime je osnovan Autobianchi SpA. Prvi automobil kompanije je bio Bianchina, koji je bio zasnovan na Fiatu 500, i debitovao je 1957. godine. Porodica Bijanki je imala vlasništvo nad 33% kompanije, da bi Fiat 1968. godine otkupio sve akcije na berzi i postao novi vlasnik.

Autobianchi je trebalo da igra veliku ulogu u Fiatovoj ponudi i to u smislu prodaje nešto skupljih automobila zahvaljujući jačem imenu. Novi vlasnik je koristio Autobianchi i za testiranje nove tehnologije pre nego što masovna proizvodnja startuje. Primera radi, model Primula iz 1964. godine je iskorišćen da se uklone rane boljke pogona sa prednje točkove koji je kasnije proširen na Fiatov model 128, što se zbilo s pet godina zaostatka.

BMC Mini je samo nekoliko godina ranije ispisao istoriju po pitanju iskorišćenja prostora u kontekstu pogona na prednje točkove i popreko (transferzalno) postavljenim motorom. To je ostavilo dosta prostora da se doda na komforu enterijera, ali se onda postavlja pitanje šta uraditi sa menjačem. U slučaju Minija, bio je postavljen ispod agregata, što svakako nije bila dobra strategija. Naime, motor i menjač koriste različita ulja i njihovo deljenje ume da proizvede mnoge mehaničke probleme.

Fiatovi inženjeri su želeli da iskoriste prednosti prednjeg pogona, ali su postavili menjač pored motora. Novitet je na taj način imao kompaktne dimenzije kao Mini, ali je bio značajno boljeg kvaliteta.

To ne znači da nije imao mane, a najveća je bila ta što je nudio previše nabijen prostor, zbog kog su popravke bile mnogo komplikovane. Dok je Primula u najjačoj verziji verziji razvijala 65 konjskih snaga, Fiatov novitet je trebalo da prelazi cifru i od 100 „grla“. Novi Autobianchi A112 je zvanično predstavljen u oktobru 1969. godine i u velikoj meri je pozajmio mehaniku Primule, ali u značajno manjim dimenzijama.

Na taj način je postao jedan od prvih modernih superminija sa dužinom od samo 3.320 milimetara i sa širinom od 1.480 mm. Ono što je posebno razlikovalo A112 je forma heča, zahvaljujući kojoj je omogućen lak ulaz u prtljažnik, posebno u verziji A112E kojoj su se zadnja sedišta spuštala u pod.

Sa masom od samo 705 kilograma, A112 je bio jako ekonomičan, a u samom početku ga je pokretao maleni motor radne zapremine 903 kubika s 45 konjskih snaga pozajmljen iz Fiata 850. A112 svakako nije bio sportski automobil, ali kao što se Mini mogao dobiti u verzijama Cooper sa visokim performansama, tako je i A112 uskoro dobio svog velikana – Abarth.

Bolonjska firma Abarth je je bila jedna od najuglednijih u Italiji za tjuning automobila, a osnovao je nekadašnji profesionalni vozač Karl Abart. Iako je rođen u Austriji, uzeo je italijansko državljanstvo 1934. godine i promenio ime u Karlo. Postao je direktor u malom proizvođaču sportskih automobila Cisitalia u posleratnom periodu, ali kako je kompanija otišla u stečaj 1949. godine, Karlo je odlučio da osnuje sopstvenu firmu za proizvodnju auspuha.

Biznis je eksplodirao i Abarth je do ranih šezdesetih godina prošlog veka, na godišnjim osnovama prodavao 250 hiljada auspuha širom sveta. Karlo je takođe stekao i veliko prijateljstvo sa mnogim poznatim firmama kao što su Lancia, Fiat, Zagato, Boano i Pininfarina, a do sredine šezdesetih godina, kompanija je nudila svoje verzije mnogih automobila, od manjih kao što je Simca 1300 pa sve do skupocenog Porschea 356B.

Glavna mušterija Abartha je i dalje bio Fiat i gotovo svi modeli najvećeg italijanskog proizvođača vozila su imali njegovu verziju. Iz navedenog razloga niko nije bio iznenađen što se Abarth odlučio pozabaviti i s A112, i to samo nekoliko meseci nakon što je ovaj automobil debitovao.

Međutim, iako je kompanija pobedila na preko hiljadu trka organizovanih na profesionalnim stazama, to nije bilo dovoljno, i Abarth upada u finansijsku krizu. Karlo je smatrao da je previše star da se bavi poslom i Fiat 1971. godine postaje novi vlasnik Abartha. Karlo se zatim vratio u rodni Beč, gde je preminuo osam godina kasnije.

Kada je Fiat zvanično postao vlasnik Abartha, A112 se pokazao kao prvi potpuno novi model kompanije. Abarth je dodao nešto veći motor radne zapremine 982 kubika, sa moćnijim karburatorom, većom kompresijom i auspuhom, a snaga je skočila na 58 „grla“.

Pored mehaničkih promena, A112 Abarth je dobio i modifikovano ogibljenje, veće kočnice, menjač sa kraće odmerenim brzinama i na kraju sportska sedišta. Ova oprema je povećala masu za oko 20 kilograma, ali sa ubrzanjem od nule do 100 km/h za dvanaest sekundi i maksimalnom brzinom od 150 km/h, A112 Abarth je bio jedan od najbržih modela u klasi.

Početna cena je iznosila 1,3 miliona lira, što je bilo za 25% više u poređenju sa standardnim A112-om. Početkom 1976. godine je debitovala i nova opcija sa oznakom Abarth 70, a pružala je veći 1,1-litarski benzinac sa 70 konjskih snaga, dok je standardna verzija sada nosila ime Abarth 58.

To je skratilo vreme nužno za ubrzanje od nule do 100 km/h, na ispod jedanaest sekundi i povećalo maksimalnu brzinu na 160 km/h. Petostepeni manualni menjač je tri godine godine kasnije postao opcija, kada je A112 i zvanično osvežen.

Iako će ovaj automobil biti dobijati minimalne promene čak pet puta kroz svoju istoriju, većina dizajnerskih linija se nije menjala. A112 će takođe imati veoma uspešnu trkačku istoriju, posebno u reliju, a krajem sedamdesetih godina prošlog veka će postojati i takmičenje gde će se nadmetati i konkretno ovaj automobil.

Fiat je kupio i Lanciju 1969. godine, a onda spojio dve kompanije sredinom sedamdesetih godina. Autobianchi je krajem sedamdesetih godina povučen sa većine svetskih tržišta, na kojima se A112 prodavao pod značkom Lancije. A112 je kroz celu svoju istoriju bio veoma popularan automobil i opstao je na tržištu do aprila 1986. godine.

Proizvedeno je preko 1,25 miliona primeraka, od čega su 15% činili Abarthi. Autobianchi je opstao u Italiji i Francuskoj do 1995. godine kada je poslednji model kompanije, Y10 na bazi Fiat Pande, zamenjen Lancijom Ypsilonom. Fiat će kasnije da proda ime Autobianchi zvaničnom klubu kompanije pod imenom Registro Autobianchi.

Fiat će da bude jedan od najmodernijih automobilskih proizvođača u Evropi tokom sedamdesetih godina i činiće se da je daleko ispred rivala iz Nemačke i Francuske. Mnogi će reći da tako nešto ne bi bilo moguće da Autobianchi nije bio „laboratorijski miš“ koji je sve testirao pre nego što stigne u masovnu proizvodnju.

Ako ni zbog čega drugog, onda bismo ovom brendu morali da odamo veliko priznanje, barem zbog toga…

Zoran Tomasović

(136)