Zanimljivost dana: Dve glave su bolje od jedne

U nekim drugim vremenima, Mercedesova A Klasa se verovatno nikada ne bi pojavila u prodaji jer bi ga nemački proizvođač vozila smatrao automobilom koji bi bilo ispod časti marke izraditi. Ali devedesete godine prošlog veka su predstavljale teška vremena, ne samo za nas koji smo odrasli na Balkanu, već i za proizvođače automobila na zapadu. Svet se menjao, konkurenata je bilo sve više, a brendovi za proizvodnju vozila su shvatili da ne mogu više da zavise samo od svog imena.

A da bi promovisao novog mališu, Mercedes je spremio posebno izdanje koje verovatno nikada nećemo videti na ulicama. Ovo je priča o veoma retkom i posebnom Mercedesu s oznakom A38 AMG.

Kao što smo spomenuli, devedesete godine nisu bile baš najbolje za Mercedes. Prodaja na tada najbitnijem američkom tržištu je naglo opala nakon dolaska japanskih rivala, investirane su poveće sume novca bez rezultata u brendove kao što su Smart, Maybach i Fokker, a ni čuveni brak sa Chryslerom nije prošao baš najbolje.

Mercedes je u takvim uslovima odlučio da zanemari „džentlmenski dogovor“ gde su nemački automobilski proizvođači odlučili da se neće mešati jedan drugom u ciljnu grupu kupaca, i fokusira se na onu tržišnu nišu na koju nikada nije ciljao u svojoj istoriji. To se odnosi na relativno male gradske automobile, koji su bili izuzetno popularni na evropskom tržištu, a nada je bila da bi mlađarija radije vozila model sa značkom Mercedesa nego Volkswagena ili Forda.

A Klasa je debitovala na Sajmu automobila u Frankfurtu pod kodnom oznakom W168 kao model za 1997. godinu sa nekoliko iznenađenja. Ne samo što je pogon bio na prednje točkove, što je tada bilo nečuveno za neki Mercedes, već je heč sa petoro vrata bio dugačak 3,6 metara uz izuzetno ogromnu visinu od 1,6 metara.

Za stil se postarao britanski dizajner Stiv Matin, a u početku je bio dostupan samo par benzinskih motora. Bazni A140 je razvijao 80 konjskih snaga iz radne zapremine 1,4 litra, dok je A160 bio za 20 „grla“ moćniji zahvaljujući 1,6-litarskom motoru. U roku od godinu dana će debitovati i par dizela i uskoro će činiti većinu prodaje.

Dok je W168 svakako imao dosta opreme i visok nivo završne izrade, pogotovo za automobil u B segmentu, takođe nije mogao u koš sa većom braćom. Pre svega, njegove performanse su bile loše, čak i za svoju kategoriju, pa je tako i spomenuti A160 mogao da dostigne maksimalnu brzinu od samo 180 km/h. Ali najveći problem je ležao u takozvanom „testu severnog jelena“ (testu izbegavanja prepreke), sprovedenom od strane švedskog magazina „Teknikens Värld“.

Svima nam je sigurno poznat ovaj test koji pokazuje kako se vozilo ponaša u slučaju da naglo mora da skrene, izmeni liniju kretanja zato što je jelen izašao na put. U slučaju W168-ice, automobil se prevrnuo i završio na krovu. Mercedes je originalno demantovao probleme, ali je na kraju pristao da uradi opoziv i da sprovede veliki broj modifikacija.

U želji da popravi imidž noviteta, neko iz odeljenja za marketing se dosetio da bi pomoglo napraviti specijalni W168, a u navedeno vreme Mercedes nije imao veće zvezde od vozača u šampionatu Formule 1.

Mika Hakinen će osvojiti dve vozačke titule za volanom McLaren-Mercedesa, a društvo će mu praviti Dejvid Kultard. Originalno je planirano da takav automobil dobije novi 1,9-litarski benzinac (koji je 1999. godine postao opcija u A Klasi) sa turbo punjačem, ali da bi W168 zaista privukao pažnju svih automobilskih dimenzija, odluka je pala da se iskoriste dva 1,9-litarska motora.

To znači da je za bazu preuzet A190 sa takvim agregatom postavljenim napred, a onda je dodat još jedan 1,9-litarski motor u pod prtljažnika vozila i ispod zadnjih sedišta. Zahvaljujući dizajnu A Klase, takav potez je zapravo bio lakši nego što izgleda na prvi pogled, pa je novitet barem po pitanju mehanike delovao kao da je bez modifikacija.

Dva motora zapravo nisu prošla kroz proces tjuninga i udruženim snagama su razvijali 250 konjskih snaga i maksimalnih 360 Nm obrtnog momenta. Takođe su delili kvačilo i petostepeni manuelni menjač, a vozilo je moglo da funkcioniše tako što radi samo prednji motor ili oba agregata zajedno. Izbor imena je pao na A38 AMG.

Izmene na pogonskom sklopu su bile samo jedne u nizu modifikacija. Vozilo je značajno spušteno, da bi bolje savladalo krivine, ugrađene su i veće kočnice, dok je školjka dobila posebne agresivne branike i 17-inčne felne. Kroz jednako dramatičan proces je prošao enterijer i izgledao je kao nešto što bismo mogli videti u budućim filmovima serijala „The Fast and the Furious“. Testovi iz navedenog perioda kažu da je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo 5,9 sekundi uz maksimalnu brzinu od 230 km/h.

Ne postoje jasni dokazi koliko je tačno vozila napravljeno, ali se većina izvora slaže da je reč o četiri. Jedan je poklonjen Hakinenu, drugi Kultardu, Mercedes je zadržao jedan od A38 AMG za svoj muzej, a onaj poslednji je navodno služio za testove. Serijska proizvodnja nikada nije planirana, pošto je analiza pokazala da bi koštao koliko i značano veći E55 AMG.

Verovatno nije pomogao ni podatak da je od 1997. do 2004. godine napravljeno preko 1,1 milion primeraka modela iz generacije W168, a Mercedes je u proseku izgubio oko 1.440 evra na svakom od njih.

A38 AMG je ipak imao smisao, pošto je pokazao da interesovanje za A Klasom sa višim performansama ipak postoji. Konfiguracija A210 Evolution je debitovala 2002. godine sa 2,1-litarskim motorom sa 140 „grla“ i maksimalnom brzinom od preko 200 km/h. Nemački gigant će iste godine da predstavi još jedan zanimljiv prototip, i to 32K AMG sa 3,2-litarskim benzincem sa čak 354 konjske snage zahvaljujući kompresoru.

A Klasa je i danas deo ponude Mercedesa i možete da dobijete izdanje nazvano A45 S AMG sa čak 420 „konja“, ali kao što možemo da zaključimo iz ove priče, ideja za malim i brzim Mercedesom nije nova. A38 AMG možda nije ušao u serijsku proizvodnju, što ne umanjuje njegov značaj pošto je svima stavio da znanja da moraju da primete A Klasu i da zaborave na prevrtanje zbog „jelena“…

A to svakako i jeste bila osnovna ideja.

Zoran Tomasović

(1508)