Zanimljivost dana: Fabulozni Hudson Hornet

Ukoliko ste želeli brži porodični automobil u Sjedinjenim Američkim Državama početkom pedesetih godina prošlog veka, izbor nije padao na Chrysler niti na Oldsmobile. Gazda je u navedenom periodu bio Hudson, koji je predstavio revolucionarni model Hornet 1951. godine, a u narednih nekoliko godina će dominirati na stazama širom Amerike i na taj način će proslaviti brend.

Hudson Motor Company je osnovan 1909. godine i ponudom je uvek ciljao na neku srednju klasu. To znači da su konkurenciju predstavljali spomenuti brendovi kao što su Chrysler i Oldsmobile, dok su mušterije bile stariji porodični ljudi koje sportski imidž nije interesovao u velikoj meri.

Situacija se pomalo promenila krajem tridesetih godina prošlog veka kada je Frenk Spring postao glavni dizajner korporacije. Njega su posebno interesovali evropski aerodinamični četvorotočkaši i to konkretno čuvena Tatra T87.  Spring je radio na sličnom modelu za Hudson, sve dok rat nije zaustavio njegove pokušaje.

Za razliku od T87-a, većina američkih predratnih automobila je posedovala školjku na šasiji, čime su bili visoki i zahtevali stepenicu za ulazak u automobil. Spring je znao da će se svi takmičiti ko će da proizvede prvi posleratni novi automobil i ukoliko Hudson želi deo kolača, moraće da se razlikuje od konkurencije.

On se našao u velikom problemu, posebno zato što nije znao šta rade General Motors, Ford i Chrysler. Ukoliko se odluči za sigurne korake, publika bi mogla da smatra da su takvi automobili zastareli i pre nego što stignu u izložbeno-prodajne salone, kao što se desilo sa Packardom.

S druge strane, ukoliko su proizvodi značajno progresivni, publika se može plašiti da proba nešto neprovereno, kao što je tokom 1947. godine već bio slučaj sa Studebakerom. Dok je Spring vredno radio na novom automobilu, glavni ljudi kompanije su želeli moderniji Buick za kupce sa dubokim dzepom.

Ali niko nije bio više iznenađen nego sam Spring kada je prvi prototip bio gotov. Njegovo delo je bilo visoko svega 1.533 milimetara ili, može se reći da je bio za čak 127 mm niži nego američki automobili iz istog perioda. Sa niskim krovom, ovaj automobil je izgledao kao proizvod neke tjunerske kuće, a testiranje je pokazalo da je za 20% aerodinamičniji u poređenju sa rivalima.

Publika je odlično primila prve posleratne Hudsone, koji su debitovali 1948. godine. Iako su bili za 272 kilograma teži nego što je originalno bilo planirano, i dalje su bili dosta lakši od konkurencije, a kompanija ih je sa ponosom reklamirala kao najsigurnije automobile u Americi. Odlično su se ponašali u krivinama, posebno ako se njihove visoke dimenzije uzmu u obzir. Enterijer je takođe bio jako prostran i zahvaljujući ravnom podu mogao da smesti šest odraslih osoba.

Hudson je po pitanju mehanike predstavio potpuno novi benzinac radne zapremine 262 kubna inča (4,3 litara) sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji i sa 121 konjskom snagom. Zbog svoje male mase, Hudson je mogao da parira Chryslerima s motorima tipa V8, mada razlika u snazi nije bila previše velika (135 „konja“).

Magazin AutoCar je uspeo da izvuče ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h za osamnaest sekundi sekundi uz maksimalnu brzinu od 145 km/h. Hudson nikada nije bio jeftin automobil i to se odrazilo i na ponudu iz 1948. godine, koja je bila za oko 500 američkih dolara (oko 6.438 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) skuplja od prethodnika, što je stavilo u istu teritoriju na kojoj su bili i Buick i Chrysler.

Za kraj, odlučeno je da se ponuda podeli na dva modela – veći Commodore s osam cilindara u rednoj konfiguraciji i manji Super Six sa spomenutim motorom tipa I6. Novi Hudson je postao veliki hit među kupcima. Čak 117.200 primeraka je prodato 1948. godine, a sledeće 160 hiljada, što je bilo dovoljno da kompanija ostvari svoj prvi posleratni profit i investira novac u novitete.

Tokom 1951. godine, u ponudu stiže, možda najpoznatiji ikada proizvedeni Hudson, i to je bio legendarni Hornet. Dok je ovaj automobil koristio istu školjku kao i veći Commodore, ispod haube se krila nova generacija motora I6 radne zapremine 308 kubnih inča (5,1 litra) i donosio je 145 „grla“.

S ubrzanjem od nule do 100 km/h za četrnaest sekundi i s maksimalnom brzinom od 156 km/h, Hornet je postao omiljeni izbor svih onih koji su želeli brz veći automobil. Kompanija je očajnički tražila način za marketing, a onda ga je našla u šampionatu NASCAR-a.

Ovo takmičenje je do početka pedesetih godina raslo velikom brzinom, a u njemu su pravo da se takmiče imali samo serijski automobili bez modifikacija. U februaru 1951. godine, lokalni vozač Maršal Tig je pobedio u glavnoj trci Daytona za volanom Horneta. Iako su mnogi drugi automobili bili brži, Hornet je imao najbolju kontrolu u krivinama. Tig se uputio u Detroit da zatraži finansijsku pomoć u vođenju svog tima, a Hudson mu je ponudio tri nova automobila za svaku trku, kao i mehaničara. Hudson će pobediti na trinaest trka u sezoni voženoj 1951. godine.

Tig je uskoro počeo sa proizvodnjom delova za poboljšanje performansi, koji su povećali snagu na 210 „grla“, a automobil je dobio i novo ime – Fabulous Hudson Hornet. U sezoni voženoj 1952. godine je pobedio na čak 27 trka, a uspeh je nastavljen i u seriji AAA sa pobedama na dodatne 22 pobede.

Uskoro se ova opcija našla i na serijskom modelima, mada je i standardna snaga povećana sa 145 na 170 „grla“. Sportski rezultati nažalost nisu pomogli prodaji drumskih modela, koja je počela naglo da pada. Hudson je poslovao u minisu 1951. i 1952. godine, a prodaja je pala na svega 70 hiljada vozila.

Hudson odlučuje da se posveti i kompaktnoj klasi kada je debitovao model Jet, a u njegov razvoj su investirane poslednje rezerve gotovine. Iako je na papiru izgledao kao pobednik, prodaja je bila značajno lošija nego što se očekivalo, i prve godine svega 21 hiljada primeraka pronašlo kupce.

Veći Hudsoni se takođe nisu prodavali mnogo bolje. I pored Hornetovih uspeha u NASCAR-u, ovaj automobil je preko noći postao zastareo. Publika je u navedenom periodu očekivala novi dizajn svake godine, što konkurenciji i nije bio problem, ali Hudson je zahtevao novu šasiju i samim tim nije imao finansije za veće promene. Većina konkurenata je posedovala veće i modernije motore s osam cilindara do sredine pedesetih godina pa se Hudsonov benzinac s dva cilindra manje činio kao stara vest.

Originalni Hornet će opstati u proizvodnji do kraja 1954. godine, kada će ga zameniti istoimena Hudsonova verzija modela Nash Ambassador. Kompanija je već uveliko bila u pregovorima sa Nashom oko saradnje, koja će se desiti 1956. godine kada je formiran American Motors Corporation (AMC).

Da bi ipak zadovoljio potražnju publike, tokom svoje poslednje dve godine, Hornet je imao Packardov motor sa osam cilindara i automatski menjač, ali je izgubio na sportskom imidžu. Zanimljivo je da su Frenk Spring i Maršal Tig, dve osobe koje su proslavile Hornet, poginule u saobraćajnim nesrećama 1959. godine.

Poslednji Hudson Hornet je sišao s proizvodnih traka 1957. godine, ali će naslednik AMC ponovo koristiti takvu značku tokom sedamdesetih godina. Spomenućemo da je tokom poslednje godine proizvodnje dobio i svoju najmoćniju verziju, onu sa 255 „konja“ iz radne zapremine 327 kubnih inča (5,4 litra).

Danas je Hornet jedan od najpoznatijih američkih automobila iz ranih pedesetih godina godina i prva velika zvezda šampionata NASCAR-a. Njega smo mogli da vidimo i na malim ekranima, posebno u filmu Cars pod imenom Doc Hudson gde je karijera Horneta na trkačkim stazama opisana kroz delo ovog lika. Možda Hudson više nije s nama, ali duh Horneta svakako nastavlja da živi…

Zoran Tomasović

(195)