Zanimljivost dana: Kada je Volkswagen postao više od pukog prevoznog sredstva

Narodni Porsche

Volkswagen Karmann-Ghia je jedna od najstrožijih čuvanih tajni u istoriji nemačkog proizvođača vozila. Kada se ovaj automobil pojavio u prodaji, napravio je toliku revoluciju za Volkswagen, koji je u tom momentu sticao slavu ponudom jeftinih i jednostavnih modela Typea 1 (u narodu poznatiji pod imenom Buba), da su se po prvi put reči “Volkswagen“, “stil“ i “zabavna vožnja“ počele primenjivati u istoj rečenici.

Posle devetnaest godina i 445.238 prodatih primeraka, Karmann-Ghia je definitivno zaslužio ime u istoriji kao veoma uspešan automobil za kompaniju koja u to vreme nije bila poznata po stilu i zabavnoj vožnji.

Uspeh je dosta veći kada se zna da je Karmann-Ghia delio bazu i većinu mehanike sa Bubom, ali je imao nešto o čemu je rođak mogao samo da sanja – stil. Istina, Amerikanci su takođe igrali određenu ulogu, nešto što Nemci verovatno nikad neće priznati, ali to i dalje ne menja sliku o uspehu.

Istorija ovog automobila počinje početkom pedesetih godina prošlog veka kada je Volkswagen počeo da stiče slavu na svetskim tržištima zahvaljujući jeftinim, ali i pouzdanim, modelima Buba i Microbus. Sa druge strane, Karmann je bio poznata nezavisna firma za proizvodnju specijalnih automobila koja se već bavila proizvodnjom Bube kabrioleta, dok je Ghia bila poznata italijanska dizajnerska kuća.

Jedni od glavnih ljudi za razvoj modela po imenu Karmann-Ghia su bili Mario Boano i Luiđi Serđ iz Ghije. Ova dva dizajnera su godinama radili na sportskim prototipovima na bazi Bube, koje je Volkswagen uglavnom ignorisao. Sličan posao je uradio i Karmann, ali je dobio identičan odgovor iz Volkswagena koji nije video potrebu za sportskim automobilom koji bi doneo veću cenu.

Đanpolo Boano, sin spomenutog Marija, kupuje Bubu u Parizu početkom pedesetih godina i dovozi ga u Torino gde je skinuo školjku i krenuo sa modifikacijama. Prvi prototip je bio spreman u novembru 1953. godine, a zatim je predstavljen čelnicima Volkswagena. Nemački proizvođač vozila po prvi put pokazuje interesovanje i odlučuje da želi da više sazna o samom automobilu, posebno o njegovom dizajnu.

Do današnjeg dana nije poznato ko je najzaslužnija osoba za dizajn, ali postoji nekoliko teorija. Ghia je na kraju sebi pripisala zaslugu, ali se pretpostavlja da je za dizajn najzaslužniji bio američki stilista Virdžil Eksner. Uspostavio je saradnju sa Ghijom početkom pedesetih godina i to u oblasti proizvodnje prototipova i koncepata, u želji da promeni imidž tada trećeg najvećeg američkog proizvođača vozila.

Italijani su pristali i u kratkom periodu proizveli nekoliko takvih automobila pod vođstvom Eksnera. Jedan od njih je bio Chrysler D`Elegance iz 1952. godine i kasniji model Karmann-Ghia će neviđeno ličiti na njega. Većina se ipak slaže da je slučajnost u pitanju, pošto je Ghia radila na dva slična projeka u isto vreme.

U svakom slučaju, posle detaljnijeg razgledanja prototipa, nemački gigant odobrava serijsku proizvodnju krajem 1953. godine. Automobil je trebalo da počne život u Volkswagenovim fabrikama, gde se šasija sklapala, a zatim bi bio poslat kod Karmanna da se postavi školjka i enterijer automobila, i na kraju da se vrati Volkswagenu pre neko što krene sa prodajom preko izložbeno-prodajnih salona nemačkog konstruktora.

Spomenuta platforma je bila identična za Karmann-Ghiju i za Bubu, ali je sportski dvosed bio nešto duži i širi. Mehaničkih promena gotovo da nije ni bilo, pa je tako Karmann-Ghiju pokretao Volkswagenov motor s vazdušnim hlađenjem i s 36 konjskih snaga, a koji je bio postavljen pozadi.

Najteži zadatak je bio u izboru imena, gde je razmatrano nekoliko opcija kao što su San Remo, Corona i Ascona. Izbor je na kraju pao na dve kuće koje su dizajnirale ovaj automobil, a koje su pride dovele i do popularnosti. Masa vozila je iznosila 788 kilograma ili oko 70 kg više nego Buba zahvaljujući većim dimenzijama, ali je kupac u zamenu dobijao više prostora u enterijeru.

I pored niskog krova, prostora na prednjim sedištima je bilo dovoljno, dok su se mala zadnja sedišta mogla sklopiti čime se otvarao veći prostor prtljažnika. Ostatak enterijera je bio sličan Bubi, ali sa većom dozom stila i s širim izborom opreme.

Zanimljivo je da Karmann-Ghia nije imao oznaku za nivo goriva u rezervaru pre 1958. godine. Većina ljudi će se složiti da je Karmann-Ghia bio urađen dosta bolje od Bube jer Volkswagen nije zahtevao prodaju u velikim brojevima, čime su ove dve dizajnerske kuće imale više vremena da obrate pažnju na završnu obradu.

Prodaja je startovala u Evropi 1955. godine, a u Americi dve godine kasnije. Publika je bila veoma iznenađena takvim proizvodom od strane kompanije koja je uglavnom proizvodila jeftine automobile, a najviše pažnje je svakako privukao prelepi dizajn. Zbog svojih skromnih performansi, Volkswagen je u većoj meri reklamirao kvalitet i luksuz, iako je u pitanju bio sportski automobil.

Sa maksimalnom brzinom kretanja od 115 km/h, Karmann-Ghia je bio za 16 km/h brži od Bube, a ovom nemačkom dvojcu je bilo potrebno čak 36 sekundi da ubrzaju od nule do 100 km/h. I pored boljeg ponašanja u krivinama, na putu Karmann-Ghia nije bio ništa brži od Bube, ali sa cenom od 2.395 američkih dolara (oko 27.560 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) je bio za 900 najmanjih zelenih novčanica (današnji 10.357 dolara) skuplji.

Prodaja je startovala veoma obećavajuće i u prvoj godini je prodato više do deset hiljada primeraka. Potražnja je bila posebno velika u Severnoj Americi gde Karmann nije uspevao da napravi dovoljan broj jedinica, lista čekanja je bila i do dve godine.

Karmann-Ghia dobija prve veće promene 1957. godine kada je evropskim kupcima predstavljen i kabriolet, a na njega su Jenkiji morali da čekaju do 1958. godine. Kabriolet je takođe radio Karmann što je dodalo ukupnu cenu na 2.695 dolara (današnjih 28.760 dolara). Prve dizajnerske promene su usledile 1961. godine u vidu novih farova, a iste godine snaga raste na 40 „grla“ zahvaljujući većoj kompresiji.

Volkswagen publici predstavlja i novi model pod imenom Type 34 u septembru 1961. godine. Zasnovan na platformi novog Volkswagena Typea 3 (poznatiji kao Volkswagen 1500), Type 34 je odlikovao novi dizajn prednjeg i zadnjeg dela urađen od strane Ghije, više prostora u enterijeru i novi 1,5-litarski motor 53 konjske snage.

Do tog momenta, Type 34 je bio najskuplji i najluksuzniji ikada proizveden Volkswagen, a godinu dana kasnije proizvodnja startuje i u Brazilu, i to za države Južne Amerike gde će u narednih trinaest  godina biti proizvedeno 41.689 vozila. Međutim, popularnost ovog automobila počinje da opada krajem šezdesetih godina, a Volkswagen pokušava da privuče pažnju većom snagom i specijalnim verzijama.

Tako je, 1968. godine, Karmann-Ghia po prvi put bio dostupan sa automatskim menjačem, a dve godine kasnije dobija najveći 1,6-litarski motor sa 60 „grla“, čime je ubrzanje do 100 km/h skraćeno na 21 sekundu i maksimalna brzina je bila 144 km/h. Za kraj, Volkswagen je spremio još jednu specijalnu verziju i to TC (Touring Coupe).

Debitovala je 1970. godine. TC je u velikoj meri podsećao na Porsche i pružao komforni sistem sedenja 2+2, 1,6-litarski benzinac sa 65 konjskih snaga i bio dostupan samo u Južnoj Americi. Tokom sedam godina proizvodnje (od 1970. do 1976. godine) je napravljeno 18.119 primeraka.

Bilo kako bilo, kraj ovog automobila je usledeo 1974. godine (iako je proizvodnja nastavljena još dve godine u Južnoj Americi) posle 445.238 prodatih primeraka, kada je stigla zamena u vidu novog modela po imenu Volkswagen-Porsche 914, a kasnije i Volkswagena Scirocca.

Danas je Karmann-Ghia solidno cenjen klasik, a većina očuvanih primeraka se može naći za manje od deset hiljada dolara/evra. Ako je Buba proslavila Volkswagen kao narodni auto, postavlja se pitanje gde Karmann-Ghia pripada u celoj istoriji. Možda bi najbolji zaključak bio da ga nazovemo “Narodni Porsche“…

Zoran Tomasović

(1310)