Zanimljivost dana: Luksuz na Fiatov način

Italijanska automobilska industrija obično budi nekoliko različitih emocija. Nekima će prvo da padnu na pamet egzotični modeli sa značkama Ferrarija ili Lamborghinija. Postoje i oni koji vole i cene revolucionarne gradske četvorotočkaše, posebno one sa oznakom Fiata, a teško da neko može demantovati da su modeli Alfe Romeo uvek bili sinonim za lepotu.

Ali kako to obično biva, uvek će postojati i buntovnici koji će kršiti takva „pravila“.

Fiat je recimo tokom svoje istorije često znao da uđe u premijum teritoriju. Najbolji primer takve tvrdnje je čuveni model 130, o kome smo ranije i pisali, ali daleko od toga da je bio jedini. Ako bismo se vratili dovoljno daleko u istoriji, videli bismo da je automobilski proizvođač iz Torina imao slične četvorotočkaše praktično od svog nastanka, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na nekoliko njih. To su modeli 1800/2100 i 2300, a koji se smatraju prethodnicima spomenute limuzine 130.

Kako smo ušli u sredinu pedesetih godina prošlog veka, tako se nekada razrušena Evropa polako oporavljala i sve veći broj kupaca je tražio veće, moćnije i generalno bolje automobile. Modeli kao što su Volkswagen Type 2 „Buba“ i Citroen 2CV „Spaček“ su i dalje bili najčešći na evropskim putevima, ali su postojale i mušterije koje su htele nešto više od toga. Fiat je uglavnom zavisio od jeftinih gradskih četvorotočkaša kao što su 500 i 600, ali je vremenom u ponudu dodao i veće modele kao što su 1100 i 1400/1900.

Istorijske knjige kažu da su Italijani odobrili razvoj premijum modela 1955. godine, odnosno nedugo nakon što je Citroen predstavio revolucionarni DS (Ajkula), pa je postalo jasno da čak i oni proizvođači u „radničkoj klasi“ imaju veće ambicije. Međutim, dok je spomenuti DS izgledao kao da nije sa ovog sveta, Fiatov novitet je morao da bude manje dramatičan i bez mnogo eksperimentisanja.

Fiat bi u prošlosti za takve poslove koristio neke od samostalnih dizajnerskih kuća, ali je ovaj put posao poveren stilisti Danteu Đijakosi koji je radio baš za firmu. Premijera je zakazana za Salon automobila u Ženevi 1959. godini, a debitovali su modeli 1800 i 2100 u limuzinskom izdanju. Karavan pod imenom Familiare je stigao nekoliko meseci kasnije i biće to jedan od prvih slučajeva u Evropi da premijum automobil postoji u takvoj konfiguraciji.

S dužinom od 4,4 metra, 1800/2100 nije bio preterano veliki automobil čak i u spomenuto vreme, ali je svakako izgledao veoma poželjno. Nije bila retkost da evropski proizvođači često kopiraju američke modele u navedenom periodu, ali su 1800/2100 bili čistokrivni Italijani.

Kao što imena kažu, ponuda je startovala sa 1,8-litarskim benzincem sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji. Mogao se pohvaliti sa 75 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog manuelnog menjača što je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu kretanja od 142 km/h.

Za one koji su hteli nešto više, tu je bio i veći 2,1-litarski benzinac sa 82 konjske snage. Nekoliko meseci nakon premijere modela 2100, Fiat će da predstavi i izdanje Special sa međuosovinskim rastojanjem dužim za 80 milimetara, odnosno s ukupnom dužinom od 4.750 mm (za 285 mm duži od standardnog 2100).

Iako je pružao identičnu mehaniku kao 2100, Speciale se razlikovao po izmenjenoj rešetki hladnjaka i po četiri fara umesto standardna dva. Za proizvodnju se postarala firma Carrozzeria Francis Lombardi, a Speciale je bio posebno popularan među političarima i taksistima.

1800/2100 se nije mnogo menjao sve do 1961. godine. Tada je u ponudu uvršćen novi model 1800B, čija je najveća izmena se ticala uvođenja moćnijeg 1,8-litarskog motora s 85 „konja“. Takođe je dobio i disk kočnice na sva četiri točka, a mogao je da dostigne maksimalnu brzinu od 146 km/h.

Model 2100 je izbačen iz ponude i zamenjen novim adutom po imenu 2300. Dok je standardna limuzina izgledala gotovo identično, 2300 je bio za oko 20 mm duži i takođe je mogao da se naruči i kao kupe.

Za njega se postarala čuvena italijanska kuća Ghia i dugi niz godina će biti jedan od najpoželjnijih italijanskih pristupačnijih automobila sa dvoje vrata. Model 2300 je i doneo i novi 2,3-litarski benzinac, s takođe šest cilindara u rednoj konfiguraciji. Originalno je razvijao 115 konjskih snaga, ali će legendarni tjuner Abarth da poveća snagu na 148 „grla“ 1963. godine u novoj konfiguraciji 2300S.

Ovaj automobil će postati prvi Fiat sa automatskim menjačem, u trenutku koji je usledio tri godine kasnije, odnosno onda kada je kupljena licenca od američke firme BorgWarner. Iako opcioni trostepeni „automatik“ nije bio preterano popularan u Evropi, ipak je ispisao novo poglavlje u istoriji Fiata.

Spomenućemo još nekoliko zanimljivih detalja. Španski proizvođač vozila SEAT je tada proizvodio automobile Fiata pod licencom, da bi tokom 1963. godine predstavio model 1500. Reč je o limuzini 2300 sa manjim 1,5-litarskim benzincem ispod haube.

Fiat će takođe predstaviti model 1500L tokom te iste godine i mogao se pohvaliti sa stilom 1800-ice, ali sa 1,5-litarskim benzincem sa 72 konjske snage. Slovo „L“ („Lunga“ – Duži) je dodato u ime da bi se razlikovao od modela 1300/1500 (kod nas poznatiji pod imenom Tristać). Italijani će ponuditi i verziju sa 60 „grla“ za potrebe taksista.

Definitivan kraj je stigao 1968. godine, a veruje se da je napravljeno oko 150 hiljada jedinica verzija 1800/2100/1500L i još oko 55 hiljada primeraka 2300-ice. Seat će da proizvodi sopstvenu verziju ovog vozila sve do 1972. godine, i takva će biti najpopularnija, pošto je pronašla više od 200 hiljada mušterija.

Trio ovih vozila je zamenio spomenuti 130 i biće to poslednji pravi premijum Fiat. Možda modeli Fiata iz ove priče nisu najslavniji u istoriji italijanske automobilske industrije, ali su barem na kratko podigli imidž firme na više od jeftinog prevoznog sredstva. A zbog toga zaslužuju specijalno mesto…

Zoran Tomasović

(103)