Električnim automobilima je potreban nikl – ali proizvodnja nanosi nemerljivu štetu ljudima i okolini

Uvodna reč

Ovo je priča o niklu, jednom od najtraženijih metala današnjice. Ovoga puta ne govore stručnjaci, nije reč o niklu kao materijalu i njegovoj primeni – ovde govore ljudi koji žive u sred tog pakla gde se vadi i prerađuje nikl.

Ono što ćete pročitati ovde, nas čeka u Srbiji, u dolini Jadra. Prirodu u bližoj i daljoj okolini rudnika tehnički je nemoguće zaštiti od jalovine i žestokih hemikalija, koje su u stanju da ubiju sve živo sa čime dolaze u dodir. Šta Srbija može da očekuje od eksploatacije litijuma? Ne zna se kakav ugovor je potpisan ili će tek biti potpisan ali ono što je sigurno jeste da sve sto možemo da očekujemo jeste nekoliko stotina mizerno plaćenih radnih mesta u rudniku i preradi. Tu će naši radnici ostaviti svoje zdravlje a mnogi i svoje živote.

Sve to za prosperitet civilizacije? Za prosperitet elektičnog pogona, koji svuda stvara više problema nego koristi? Za električni pogon koji je sve više pod znakom pitanja?

Priča o proizvodnji nikla

Nikl, koji se koristi za baterije, vadi se i prerađuje na indonežanskom ostrvu Sulavesi. Posledice po tamošnje ljude su dramatične.

Sabit (66), koji, u skladu sa tradicijom svoje domovine, nema prezime, bio je sam kod kuće u svom malom domu na istoku indonežanskog ostrva Java kada je vlada prvi put uzela njegovu sudbinu u svoje ruke.

„Nenajavljeno me je posetio uniformisani policajac. Već je bilo kasno tog popodneva u decembru, pre 33 godine. Čovek je rekao da ću dobiti kuću i dva hektara zemlje ako se odselim odavde“, kaže Sabit. „U tom trenutku sam se osećao izabranim od Boga. Zato što sam oduvek žudeo za komadom zemlje“.

Tri dana kasnije, nadničar je bio na brodu sa svojom ženom i tromesečnim sinom koji ih je odveo na skoro nenaseljenu istočnu obalu Sulavesija – tri od ukupno pet miliona žrtava programa preseljenja diktatora Suharta. „Posle godinu dana, skoro svi su otišli ​​jer je život bio tako težak“, kaže Sabit.

„Živim u paklu“

Na terasi svoje kuće u Bahomakmuru, pobožni musliman pušta perle sa brojanice koje je imao sa sobom tokom preseljenja da mu izmiču kroz prste. „Ceo život sam se borio za svoj san. Ali to se pretvorilo u noćnu moru. Živim u paklu“.

Odgajivač pirinča Sabit na terasi svoje kuće

Zato što je Sabit ponovo postao žrtva vladinog programa. Ovoga puta vlada namerava da se Indonezija pretvori u industrijsku naciju – uz pomoć nikla, koji leži ispod tla njegovog novog doma i koji je takođe sveprisutan u električnim automobilima na putevima razvijenih zemalja.

Sa zaraslog pirinča koje je Sabit obrađivao do pre dve godine, izdaleka se vidi šta Sabitov život čini nepodnošljivim. Iza monstruoznih zidova uzdižu se ogromne radionice, dizalice, pokretne trake i dimnjaci, čiji dim zamračuje nebo i ostavlja olovni ukus na nepcu i jeziku. „Moja zrna pirinča su postajala crna i sve manja i manja“, kaže Sabit. „Ovde sam ubrao 20 džakova, ali sam na kraju ubrao samo pet.“

Deca se igraju u zagađenoj vodi dok bager raščišćava kamenje koje sadrži nikl iznad njih

Sabitovo polje nalazi se u epicentru svetske industrije nikla, neposredno pored industrijskog parka Indonezija Morovali (IMIP), prvog i najvećeg industrijskog parka u zemlji, deset puta većeg od Central parka u Njujorku, trenutno ima 97 fabrika, 46 topionica, 150.000 radnika. Zaštićeni od spoljašnjeg sveta i strogo čuvani, oni proizvode naftu modernog doba: katodni materijal napravljen od nikla, osnovni element za baterije u vozilima na električni pogon. Ovo bi trebalo da učini svet manje zavisnim od fosilnih goriva. Energiju za proizvodnju obezbeđuju dve elektrane na ugalj u Kini, čiji je kapacitet veći od kapaciteta najmoćnije nuklearne elektrane u SAD.

Indonezija ima polovinu svetskog nikla. Više od polovine baterija u električnim automobilima na nemačkim putevima već sadrži materijal iz Indonezije, čiji veliki deo takođe dolazi iz Sabitove domovine. Do 2030. 70 odsto bi trebalo da dođe iz Indonezije. Poljoprivrednik je usred jedne od najvećih industrijskih promena u modernoj istoriji. Ali Zeleni dogovor koji je reklamirala Komisija EU, prelazak na električnu mobilnost, takođe može biti pakt sa đavolom.

„Kada smo stigli pre 30 godina, morali smo da se presedamo u kanue na jedno priobalno ostrvo jer ovde nije bilo čak ni pristaništa za čamce“, kaže Sabit. Tada je na obali prekrivenoj mangrovima živelo 30 porodica, nekadašnjih morskih nomada. Tri kilometra u unutrašnjosti, vlada je izgradila drvene kolibe na ničijoj zemlji za Sabita i ostale pridošlice. Priključak struje došao je tek pre deset godina. Sabitova koliba je i dalje tu, broj A 55, blok 122. Vrata i kapci su zaključani. Sagradio je svoju novu kuću u neposrednoj blizini pre dve godine koristeći prihode od pirinčanog polja koje je tada prodao.

Sabit sedi uspravno na svom tremu u košulji i dugačkom kaputu, vuče kozju bradicu i priča kako su se borili za opstanak u divljini. Ali on takođe divi miru i tišini u kojima je u početku uživao. O kristalno čistoj reci na čijim se obalama nekada opuštao.

Kao čeljusti pakla: ogromne peći u kojima se prerađuje nikl

Ali to se završilo 2007. godine, kada je rudarska kompanija Bintang Delapan Group (BDG) počela da vadi rudu nikla u brdima iznad njegovog polja – tačno tamo gde su ranije tražili zaklon tokom upozorenja na cunami. Rečna voda je postala smeđa i zamućena, sistem za navodnjavanje je propao, a prašnjavi vazduh je već delovao na pirinač. U jednom trenutku, Sabit se pridružio probnim protestima. Vojska je ušla i ugušila otpor u korenu. Rudarska kompanija BGD je u vlasništvu generala. Skraćenica znači „mineral sa osam zvezdica“, generalni nikl.

Dok Sabit priča, on trlja podlaktice sa crvenim tačkama o naslon stolice, koju je sam napravio od starih automobilskih guma.  „Osip dolazi od vode i rada u bašti“, kaže on. Od ratarstva mu nije ostalo ništa osim povrća koje je zasadio iza kuće za samoodrživost. „Koze su takođe stalno imale temperaturu“, kaže Sabit. Nekada je imao devet, sada ima još jednu.

Nikl je nafta 21. veka

Od poplave pre deset godina, samo ostaci visećeg mosta preko reke koji je nekada vodio do njegovog polja vise preko bočate „čorbe“. „Vlada već dugo ima druge prioritete“, kaže Sabit. Godine 2014. zabranila je izvoz sirovina kako bi stvorila dodatnu vrednost u sopstvenoj zemlji. Ali dok ih je EU tužila Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) zbog zabrane izvoza neprerađenog nikla, kineska industrija je odavno stvorila zajednička preduzeća sa indonežanskim generalima za preradu sirovog nikla na licu mesta. Samo Tsingshan Holding Group uložila je 30 milijardi dolara u industrijski kompleks IMIP. Otvaranje je najavio lično kineski predsednik Si Đinping.

Od tada, IMIP je nastavio da se širi kao hobotnica. Ogromne pokretne trake prolaze preko belo-plavog ravnog krova škole Labota, pet kilometara od Sabitove kuće. Direktno iza nje, monstruozne cevi vode od luke do industrijskog pogona.  Krov škole prokišnjava jer je korozivna čađ izjela ogromne rupe u valovitom gvožđu. U učionici, u kojoj su čistili pre samo sat vremena, pepeo se već slegao na pod. Zabrana izvoza neprerađenog nikla nije samo ubrzala dominaciju Kine na skoro 90 odsto svetskog tržišta baterija zahvaljujući jeftinoj indonežanskoj radnoj snazi. Takođe omogućava Kini da izvozi zagađenje u zemlju izvora.

Radnici „nikl“ industrije na putu u postrojenje

U bolnici u Sabitovoj zajednici Bahomakmur, velika tabla podseća ljude da nose maske kada izlaze iz kuće. U čekaonici je gužva kod pacijenata. Žale se na osip na koži, kašalj, kratak dah. Abdul Malik, 49, stariji doktor, lista statističke podatke koje je sastavio. „Porast slučajeva je ogroman“, kaže on. „Sada se javlja sve veći broj slučajeva tuberkuloze“.

Sto hiljada mladih Indonežana koji su se do sada prijavili kao radnici u IMIP ne odvraćaju Malikove statistike, ako ih uopšte poznaju. Privlači ih mesečna zarada od nešto manje od 300 evra, što je nešto više nego u ostatku zemlje. Gotovo trećinu svoje zarade moraju da izdvoje za krevet u zajedničkoj sobi u barakama za stanovanje koje niču svuda – a Sabitov dom, nekada žarište biodiverziteta, postepeno se pretvara u ogromnu sirotinjsku četvrt, obavijenu smradom kanalizacije i industrijskih izduvnih gasova.

Na svojim mopedima, radnici vijugaju usko jedan uz drugog preko blatnjavih staza između udarnih rupa. Tutnjava motora se meša sa stalnim trubanjem stvarajući zaglušujuću buku. Radnici ponekad putuju i po dva sata da dođu do svog radnog mesta, iako je udaljenost između stambene barake i sigurnosne kapije IMIP-a obično samo nekoliko kilometara. Ali raspoloženje je dobro, čak i među onima na kiperima: često prave selfije za objave na TikToku ili Instagramu. Poruka bi verovatno trebalo da bude: Ja sam sada jedan od onih koji više zarađuju.

Novac primamljuje – uprkos opasnom poslu

Sabit je takođe voleo da bude deo toga na početku. Novac mu se dopao. Prijavljivao se za posao u IMIP-u od samog početka. Ali nije imao srednju školu. „Majka me je tukla drvenom palicom kada sam hteo da idem u školu umesto u njivu“, kaže on. I dalje žali zbog nedostatka školske kvalifikacije, ali ne i zbog posla koji je izgubio. Nesreće su uobičajene, od kojih se mnoge završavaju smrću. Mere predostrožnosti u IMIP-u se smatraju lošim.

Kazain, 42, šef sindikata SPIS-a, na svom mobilnom telefonu pokazuje fotografije i video zapise radnika, od kojih su neki teško povređeni, koji skaču na sigurno sa velike visine iz zapaljenih objekata, uz uzvike straha i bola. Dešava se da mladići padaju u peći i jadno gore. U decembru 2023. godine, 23 mlada radnika su poginula kada je eksplodirala peć. Morao bi da se hladi tri dana nakon što je deponovana šljaka uklonjena sa zidova. Operateri su ponovo zapalili posle samo dva dana. Pritisak da se proizvodi brzo i jeftino je visok. Automobilska industrija je gladna nikla. Što ga više ima u bateriji, veće udaljenosti možete preći sa njom.

Zaleđe lučkih objekata na Sulavesiju sa deponijama rude nikla – Mesecev pejzaž

U moru Banda, zarđali teretni brodovi čekaju u dugim redovima da istovare rudu u jednoj od dve luke koje rade danonoćno. Kopa se skoro svuda u Sulavesiju.  Poput pohlepnih džinovskih mrava, bageri „jedu“ crvenu zemlju i, deo po deo, pretvaraju nekadašnje tropsko ostrvo u lunarni pejzaž. Samo u 2022. i 2023. godini, 73.000 hektara šumskih površina bilo je žrtva rudarenja. Pošumljavanje? Postoji – ali samo na papiru.

Svuda u blizini rudnika, ribari su u sličnoj situaciji kao i nekadašnji morski nomadi Labote koji su svojevremeno dočekali Sabita i ostale doseljenike. Voda koja je korišćena za hlađenje visokih peći još isparava uzavrela u kanalima u kojima se vodi direktno u more. „More u zalivu ponekad je bilo toliko toplo da nismo mogli ni noge da okvasimo“, kaže ribar Joko (40). On i njegove kolege su takođe protestovali. Od tada su stvari postale malo bolje. Sada je voda u zalivu samo 28 stepeni. Ali rudnici su toliko zamutili pritoke da se nekada kristalno čisto more pretvorilo u crvenkasto-braon čorbu.

„Ovde ste nekada mogli da vidite iglu na zemlji“, kaže Joko. Danas se ne vidi ni koralni greben, koji je samo nekoliko metara ispred njegove kuće na štulama i svakim danom sve više odumire. Nekada je posle sat vremena već imao deset kilograma ribe u mreži, koju je okačio ispod kuće. Danas mora da ide na pecanje najmanje četiri kilometra od obale mora, kaže Joko, koji se upravo vratio sa višesatnog pecanja, što je često slučaj sa oskudnim plenom. U njegovom čamcu ima šest oskudnih riba, sve teške nešto više od kilograma.

Na suprotnoj strani zaliva, okružena poslednjim ostacima tropske prašume, uzdiže se ogromna kružna zgrada. Tsingshan Holding Group je smestila hotel sa pet zvezdica za svoje menadžere u industrijskom kompleksu. Oni lete direktno na IMIP-ov sopstveni aerodrom, izgrađen na poljima koja su ranije pripadala preseljenicima poput Sabita. „Tada se govorilo da će aerodrom jednog dana biti tu za sve“, kaže Sabit. Sada služi isključivo privatnim avionima menadžera IMIP-a.

Kiša spira čađ sa Sabitovog krova. Crnu čorbu skuplja u kantu, iako zna da njome ne bi trebalo da zaliva svoje biljke. Čuje se samo čavrljanje njegovih ljubimaca u kavezima dok grmljavina jednog od aviona iz Kine ne razbije tišinu. Kako to obično biva, ova mašina se ne vidi zbog gustih oblaka na nebu. Baš kao ni sami menadžeri ne kroče van industrijskog kompleksa. Sabit ga nikada nije video. On samo primećuje odluke koje ovde donose kako bi zadovoljili sve veću potražnju za niklom.

Nemačke kompanije oklevaju zbog štete po životnu sredinu, ali kineske ne

Jedan od njih: Već četiri godine se koristi tehnologija koja bi mogla imati daleko veći uticaj na životnu sredinu u budućnosti nego bilo šta ranije: HPAL (High Pressure Acid Leaching). Nikl se ekstrahuje pod ekstremnim pritiskom i toplotom i sa puno kiseline iz nekvalitetnog, tropskog zemljišta koje se skladišti direktno na površini. Ovo omogućava povećanje proizvodnih kapaciteta i osiguranje u decenijama koje dolaze.

BASF je takođe planirao da proizvodi katodni materijal za VW u Volfsburgu sa sopstvenom fabrikom HPAL u Indoneziji. Nemački hemijski gigant inicirao je okrugle stolove sa predstavnicima plemena, vlade i udruženja za zaštitu životne sredine. BASF je sada otkazao investiciju vrednu milijardu dolara. Za svaku ekstrahovanu tonu nikla, HPAL-ov proces proizvodi 1,4 tone toksičnog otpada. Za bateriju automobila srednje klase ima četiri tone opasnih ostataka. Kinezi nisu mnogo marili – izgradili su šest pogona HPAL-a.

Smeđa rupa u kojoj se nekada širila zelena prašuma: rudnik nikla u Morovaliju u centralnom Sulavesiju

Bez obzira da li obilaznim putem iz Kine ili direktno: Nemačka automobilska industrija ne može više da se pretvara da ne zna odakle dolazi nikl za njene baterije. Zakon o lancu snabdevanja ne postavlja samo neprijatna pitanja o tome šta se zapravo dešava sa toksičnim muljem koji se stvara tokom proizvodnog procesa na duži rok. Od sada, korporacije mogu zakonski da budu odgovorne za prekršaje koji utiču na životnu sredinu, radnike ili čak stanovnike njihovih često udaljenih dobavljača.

Sam Sabit bi mogao da tuži nemačke proizvođače automobila čiji električni automobili sadrže nikl iz njegove domovine – verovatno sve. Nevladine organizacije kao što je Globalna mreža pravnih akcija (GLAN) i njihovi iskusni advokati specijalizovali su se za preduzimanje pravnih radnji u ime lokalnih zajednica. Upravo su tužili Londonsku berzu jer trguje mineralima koji se kopaju u Papui Novoj Gvineji u uslovima štetnim po životnu sredinu. „Tamo kriminal postaje posao“, kaže advokat GLAN-a Gearoid O Cuin. Veoma je zainteresovan za Sabitov slučaj.

On se plaši da će korozivna kiselina iz toksičnog otpada u jednom trenutku prodreti u podzemne vode ili da će se otrovni mulj izliti preko njegovog sela jer se brane iz taložnika u području podložnom zemljotresu lome. Dok je lovio ptice u planinama, često je primećivao kako jaka kiša, zemljotresi ili vulkanske erupcije mogu izazvati klizišta.

„Svi se plašimo velike katastrofe“, kaže Sabit. Nakratko odlazi u baštu da pokosi travu za svoju poslednju kozu. Zatim spusti mačetu i ponovo sedne na trem. Danas, kaže, ima još jedan san. „Moj san je da odem odavde. Ali ne znam gde.“

Priredio: Vladimir Matijašević

Autor: Joachim Rienhardt

Fotografije: Garry Lotulung

Izvor

(333)