Otac (Peki) na službenom putu

Šoferska je tuga pregolema

Nakon malo nećkanja i oklevanja da li da za naslov stavim „Šoferska je tuga pregolema“, na kraju prevagnulo je „Otac na službenom putu“, pre svega jer sam nedavno po ko zna koji put video ovaj antologijski film Emira Kusturice. Dakle ova autobiografska priča počinje pre bezmalo tri godine, nakon što je dole potpisani otišao u preranu, ali zasluženu penziju, te ubrzo otkrio da od iste ne može preživeti, osim ukoliko se ne adaptira da pase travu u obližnjem parku, ili da potraži dopunski posao!

E da dragi moji, nakon 30 i kusur godina radnog staža u Francuskoj i još desetak u bivšoj YU, „odrezaše“ mi penziju od jedva 800 evra, iako sam u poslednjih desetak godina imao lične prihode od oko 2 000 evra mesečno, što je ujedno i, manje-više prosečna plata u zemlji Gala!

Ruku na srce nedostajalo mi je dve godine do pune penzije, kada sam mogao očekivati još stotinak evra više, ali na ovaj potez sam bio primoran, ostadoh bez ikakvih prihoda. Naime, firma za koju sam radio dugi niz godina je „pukla“ (iako mi to nije bila kvalifikacija sticajem okolnosti postao sam sam reprograf u jednoj numeričkoj štampariji), te se nakon par godina mrcvarenja na Birou za nezaposlene i raznoraznih poslova za koje nikada ne bih pomislio da ću ih raditi pod stare dane, odlučih penzionisati.

Pre toga, nakon tromesečnog staža dobih licencu za privatnog šofera (na kraju ne postadoh privatni, već javni vozač UBER-a), posao koji sam nakon par meseci batalio, jer sam se uverio da ću brzo ostati bez vozačke dozvole (u Francuskoj vozači imaju samo 12 poena na raspolaganju za kažnjavanje) i ujedno dobiti nervni slom, voziti dnevno 11-12 sati po Parizu, teško je podneti i fizički i psihički!

Nakon toga postadoh šef gradilišta kod jednog drugara koji poseduje svoju građevinsku firmu, posao koji sam kao i mnogi obavljao „na crno“ odmah po doslasku u Francusku, pre nekih 35 godina. Par meseci kasnije nađoh se na recepciji jednog luksuznog hotela sa četiri zvezdice i 280 soba („Jardin da Marais“ u Parizu), ali često i u ulozi konobara i „bagažiste“ (nosač kofera), retko naporan posao koji podrazumeva i noćni rad, na svu sreću veoma dobro plaćen, pre svega zahaljujući napojnici!

Verovali ili ne, minimalac koji mi je uplačivan svakog meseca (oko 1.500 evra) nisam ni pipnuo tokom par godina koliko ostadoh u hotelu, živelo se od napojnice u kešu, koja je iznosila i po stotinak evra dnevno! Da, da ali za to je neophodno imati osmeh oko glave i prirodnu želju za pružanjem svih vrsta usluga, osim seksulanih (mada je i toga bilo).

Veoma interesantan posao, iako sam verovao da poznajem psihu ljudi sve je to bila šala, ovde sam zaista  „doktorirao“ psihologiju, svašta se može videti i naučiti u kontaktu s ljudima iz celog sveta. Elem, ko zna možda bih i završio poslovnu karijeru u ovom hotelu da ne beše te famozne epidemije Kovida, isteraše nas bogami sve do jednog, i zatvoriše ga tokom bezmalo tri godine!

I tu negde počinje „novo doba“, to jest aktivnosti s kojima se i dalje bavim, pa dok traje trajaće… O čemu se radi?

Nazva me pre tri godine jedan dugogodišni prijatelj, Francuz, inače čovek koji se bavi nekretninama i poseduje ih u vrednosti od nekoliko desetina miliona evra, između ostalih i jedan veliki zamak iz 14. veka sa 50 hektara zemljišta, u regionu Dordonj, odakle su ona tri čuvena musketara! U razgovoru reče mi da je jedan naš zajednički prijatelj, izvesni Philipe Beranger, inače vlasnik jedne velike firme za izgradnju i prodaju nekretnina s oko 500 zaposlenih u dvadesetak filijala po celoj Francuskoj, traži čoveka od poverenja.

Navodno nekog polivalentnog (svestranog ukoliko više volite), te da se manje-više u sve razume i da je na raspolaganju kad kod im zatreba! Super, rekoh sam sebi, taj sam, nekada davno pre nego li sam došao u Francusku godinama sam radio u elektronskom servisu u RTV Novi Sad i posedujem opšte znanje visoke i niske struje, te elektronike, kao i praksu na građevini, mada mi nisu strani ni mnogi drugi poslovi i zanati.

Odoh tako na razgovor za posao ali ne s gazdom već njegovom desnom rukom, izvesnom Madame Hedia Bibi, lepom i sposobnom Tunižankom u najboljim godinama (34, danas 37). Bez ikakve predstave šta se od mene očekuje, prihvatih da im pružam usluge, ali pod stare dane niko vas neće u Francuskoj zaposliti, odnosno uzeti u stalni radni odnos, već se dogovorismo da otvorim svoju firmu i da im svakog meseca fakturišem za moje aktivnost!

Eh đe me nađe, sa 63 godine, koliko sam tada imao, da se bakćem s formalnostima i porezima, ali drukčije se nije moglo, te se upustih i u te vode, postadoh mali poduzetnik. Rekoše mi u vezi posla da se ne brinem, ništa posebno, tek da menjaš sijalice i spotove, tu i tamo da odeš u nabavku i da se deplasiraš (stvoriš) gde ti kažemo. „Malo morgen“, ubrzo se uverih da im je ovsetljenje pred raspadom, u dvadesetak velikih biroa nema šta nema, od neona, pa do LED osvetljenja na 12 ili 220 V, a sijalica do tada mi nepoznatog oblika na stotine, samo crkavaju.

Što se tiče tih deplasmana shvatih da se odnose i na gazdu i na firmu, te idi tu i tamo, odnesi i kupi to i to, skokni do drugih biroa iste te firme udaljenih par kilometara… Postah „momak za sve“, što uostalom i stoji u opisu posla moje male firme (homme a tout faire). Za početak na znadoh ni kako da naplatim svoj rad, dogovorismo se po radnom satu, ali po kojoj ceni? Nakon malo raspitavanja rekoh im 20 evra sat, što lepa Tunižanka odmah prihvati, rekavši mi, „odlično nisi skup“!

Tako beše prve godine, no malo po malo, bez da se hvalim, postadoh član ekipe, kao i ostale zaposlene pozvaše me na sve proslave i pojedina službena putovanja, prošle godine provedoh tri dana u Sevilji, na proslavi 50 godina postojanja njihove firme Europen Homes (u prevodu Evropska kuća). Tako nekako odlučiše i da mi daju povišicu, reče Bibi, Piter (tako me zovu u Francuskoj), ti ono beše radiš za 20 evra sat, od sutra te plaćamo 35 evra!

Opa bato, vidim ja da ovo postaje ozbiljno, u startu sam očekivao da uzmem koju sitnu kintu, džeparac uz tu crkavicu od penzije, kad na kraju ispade ta radim gotovo svaki dan i da mesečno zarađujem i po par hiljada evra! Pre nego što nastavim mala napomena, u principu na zapadu se o parama i zaradi ne govori javno, no kako je ova priča rezervisana za domaću publiku, verujem da je neophodno biti konkretan!

Da, samo na zapadu su i porezi visoki, nakon početnih 21 %, koje plaćam državi svakog meseca na prijavljene prihode, sada taj procenat iznosi 24%, dok će dogodine da poraste na 26 %. Radi se o takozvanom Urssaf-u, od kojeg nemam nikakve koristi, jer sam već u penziji i moj radni staž se ne može povećati, ali šta da se radi kada se mora, kontrole su česte i nemilosrdne!

Uz to na kraju godine plaća se i porez na ukupne prihode, tako da od sume koju mi uplate odmah treba odbiti nekih 40 %, Francuska je svetski šampion u porezima. Elem, posao postaje sve svestraniji, jednog dana beše neki problem sa skuterom po imenu BMW C1 (znate onaj s krovom i sigurnosnim pojasevima, zbog čega se sme voziti bez kacige), reče „moja“ Bibi, hajde ga odvezi u servis ako možeš.

Hmmm kao klinac vozio sam one naše „zolje“ (Tomos) i raznorazne lake dvotočkaše, ali ovaj C1 ima 180 kg, no hajde da probam, valjda se neću usput ubiti. Nisam, mada sam jednom tresnuo sa službenog električnog bicikla i uganuo članak. Par dana kasnije upitaše me mogu li da „skoknem“ do sada ne znam više kojeg grada u Francuskoj sa službenim automobilom, te da ga tamo ostavim i vratim se vozom?

Ih da li mogu, pa ima 25 godina kako testiram automobile koje sam provozao čitavom Evropom bezmalo bez ikakvih problema (te aktivnosti nisam odmah spomenuo kako ne bi došlo do sukoba interesa, kao što je bio slučaj 7-8 godina ranije, kada sam počeo da radim za francuski auto časopis Auto Plus), naravno da može, čime postadoh i oficijalni „transporter“ nekih 180 službenih vozila, koliko imaju u firmi na čitavoj teritoriji Francuske.

Uz to mi uvališe i  tehničke preglede, servisiranje i održavanje nekih desetak vozila i tri skutera C1 koje imaju u sedištu firme u Parizu, ma posla preko glave. Pre neki dan odvezoh recimo jedan Mini Clubman i Audi A6 na mali servis, ali pre toga se trebalo organizovati i rezervisati termine, te ih posle pokupiti i vrati na parking firme.

Da, ali za tih par kilometara je potrebno i do sat vremena vožnje, Pariz je postao neprohodan, pa opet u metro da se vratim po drugi, ma prođe ceo dan u vozikanju. Malo po malo, od poslušnog „vojnika“ koji izvršava naređenja bez pogovora, postadoh neko ko razmišlja i odlučuje, što samo po sebi nameće više odgovornosti i naravno posla!

Nema više potrebe da sve ide preko lepe Bibi, od gazde firme pa do raznih direktora sve je više osoba koje mi se diretno obraćaju za određene usluge i probleme, što se, vidim ja, ovoj nikako ne dopada. E tu dolazi do izražaja određeno iskustvo koje stekoh godinama radeći sve i svašta, ne treba potceniti ničiju sujetu, posebno ne osoba s kojima se sarađuje i od kojih se na izvestan način zavisi. Brže bolje opet „kobajagi“ sve svalih na Bibi, ona je ta koja odlučuje, te još se osmeh odmah vratilo na njeno lepo negovano lice (kaže koristi razna mleka i prirodne pomade).

Usput, iako moja supruga Olivera tiho pobesni kada vidi da joj donesem po koji poklončić sa službenih putovanja (iako uvek kupim dva ista, dakle jedan i za suprugu), u stilu buteljka vina iz regiona, džem, čokloladu, suvernir iz mesta gde sam bio, od toga ne odustajem, što daje veoma pozitivne rezultate…

E tu se srećem s još jednim nazovi „problemom“, u sedištu firme na elitnoj Place Vendome, gde su najveći i najskuplji zlatari i najprestižnije marke (nedavno su opljačkali jednu zlataru u sred bela dana, ukradeno je nakita i dijamanata u vrednosi od 9 miliona evra), 90% su osobe ženskog pola, često mlade i zgodne, što mi nameće izbor adekvatne garderobe.

Nema veze što ću se isprljati k’o svinja (nedavno im promenih staru mašinu za sudove, punu smrdljive vode, sav sam se ispolivao), te eventulano demontirati pola firme ili isprazniti podrume, ispeglana košulja i sako se podrazumevaju, kao i patike ili cipele u trendu, uz obilatu upotrebu skupocenih parfema. Opet gospođa Rajković „pizdi“ na sve to, ali šta da joj radim, takav je posao, neću valjda da izgledam k’o klošar. Sve je to nažalost uzaludno, kasno je za „švalerisanje“, čak i da imam na računu isto toliko miliona evra koliko i godina, ne verujem da bi mi to pomoglo…

Od severa do juga, te zapad i istoka

Ove godine došao je kraj lizinga za mnoga vozila u firmi, radi se uglavnom o modelima Peugeota, kao što su 308, 508, 2008, 3008 i 5008! Samim tim trebalo ih je vratiti pravom vlasniku, ali pre toga pokupiti ih po celoj zemlji.  Na stranu kriza nekretnina koja je zahvatila Francusku i Evropu, naime zbog nezapamćene inflacije u predhodnih par godina, kamatna stopa na kredite za kupovinu stanova skočila je s 1-1,5 % i do 5 %, što je usporilo gradnju i pre svega prodaju istih, do te mere da je država morala da reaguje određenim ekonomskim merama.

Ode tako iz firme nekih 15 % efektiva, što dobrovoljno – što prinudno, tako da je sijaset službenih vozila u tih dvadesetak filijala po celoj Francuskoj ostalo na parkinzima, ponekad i javnim. Jednom prilikom mi dadoše parking karticu da odem u podzemnu garažu gde je jedan 2008 ostao više od mesec dana, po izlasku automat mi je tražio da platitim preko 600 evra!

Ostadoh tako blokiran te se obratih zaposlenom radniku, na blef digoh galamu u stilu kako im je sistem nula, nemoguće je da toliko treba da platim jer sam ušao samo dan ranije, ali sam negde zagubio karticu. I gle čuda, reče covek ma da, nešto zajebava u poslednje vreme, nema problema dići ću vam rampu…

Uštedih tako firmi silne novce, bez da od toga stekoh neku korist, ali sam se barem nekako izvukao iz tog parkinga i nastavio put. Pazite sad, radi se o ogromnim sumama novca koje dotična kompanija European Homes troši na službene automobile, u razgovoru s drugarom/patronom Filipom, u njegovom luskuznom stanu u šestom arodismanu Saint-Germaine (Pariz je podeljen na 20 arodismana tj. opština), saznah da godišnji budžet za automobile iznosi 2,5 milona evra, u šta je naravno uračunato gorivo i putarine, skupe da ne mogu biti skuplje (primera radi od Pariza do Marselja košta oko 70 evra).

A kako para više nema za razbacivanje, ukidaju se pojedine privilegije i uzimaju jeftinija vozila, umesto navedinih Peugeota biće tu ubrzo i Renaulta, Dacije, Toyote… Naime prisustvovao sam jednom sastanku kao nazovi nekakav specijalista, umesto Peugeota 2008, koji predstavlja barem 50 % svih službenih vozila uzetih na lizing, posavetovao sam ih da posegnu za znatno jeftinijim novim Dusterom.

Jer mnogi zaposleni stalno su na terenu i na gradilištima te im trebaju nekakvi krosoveri s povećim klirensom. Uz to motor 1.2 PureTech 130, koji pokreće bezmalo sve navedene modele Peugeota, pokazao se nepouzdanim, verujem da ne treba ponavljati probleme sa zupčastim kaišem koji puca pre vremena predviđenog za zamenu, što dovodi do totalne havarije motora.

Upravo se to desilo jednom primerku 2008-ice u Portugaliji, zaposlen u firmi koji je bio na odmoru (imaju pravo na to službenim automobilom) morao ga je tamo ostaviti, te sam par sedmica kasnije otišao da ga pokupim, nakon što su mu zamenili motor. OK, osiguranje je platilo avionsku kartu za Porto (nikada do tada nisam leteo manjim linijskim avionom, samo 85 sedišta) kao i taksi koje me je odvezao do stotinak km udaljene garaže (garaža je u francuskom jeziku izraz za servis tj. opravku automobila, ne za parkiranje), ali se zato namučih k’o siroče, trebalo mi je dva dana da ga dovezem do gradića u Francuskoj u blizini Liona, gde gazda Filip poseduje prelep posed (pogledajte slike na kojima je Mercedes Vito).

Zašto do tamo? E pa zato što je ovaj od nove supruge dobio za šezdeseti rođendan na poklon 28 knjiga, kompletnu francusku enciklopediju iz 18. veka, plaćenu „suvim zlatom“ (oko 60.000 evra). Vidite te silne evre na naslovnoj fotografiji. Reče mi čovek, pazi molim te, vrede duplo više od automobila. Da, ali umesto da prespavam kod njega (ima sigurno desetak spavaćih soba), gde su knjige na sigurnom, rezervisali mi na opasnoj periferiji Liona neki smrdljivi hotel, celu noć nisam spavao od brige hoće li neko obiti automobil i ukrasti ih!

Usput rečeno ovo mi nije bio prvi put da sam na njegovom imanju, prošle godina napisah jedan kraći test u vezi iznajmljenog Mercedesa Vita, s kojim sam iz Pariza prevezao njegovog sina Pjera, nakon što je s drugarom završio put oko sveta biciklom, te ih je trebalo s aeodroma odvesti kući.

Odnesoh mu te knjige sutradan u stan u Parizu koji maločas spomenuh (teške k’o tuč, oko 140 kg ukupno), gde sam godinu dana ranije montirao celu kuhinju i ogroman plakar u spavaćoj sobi. Dakle negde od maja ove godine, pa sve do današnjih dana, ne prestajem da se vozikam po Francuskoj, odvozeći razna službena vozila od tačke A do tačke B, te često od tačke B u istom danu preuzmem neko drugo vozilo koje odvezem do tačke C, i na kraju se vratim kući ili njime ili vozom.

E to zahteva jedno posebno poglavlje o vozovima, koji su u Francuskoj retko brzi i tačni. Nazvani TGV (train grande vitesse, u prevodu voz velike brzine), „piče“ brzinom od preko 300 km/h (pogledajte slike), što mi uveliko olakšava posao i deplasmane. Do te mere su efikasni da su mnoge avionske linije kraće od 1.000 km ukinute, jednostavno vozom je brže, nažalost ne uvek i jeftinije. Jer svi TGV-ovi kreću iz grada, u Parizu recimo ima devet železničkih stanica do koji se stiže lako i brzo metrom ili gradskim busom.

A železničke stanice kao i svugde drugde na svetu, na njima nema šta nema, od klošara, prosjaka, džeporoša, turista… Pa do poslovnih ljudi. Često sam sebi kažem, Bože ima nas k’o mrava, previše, teško je ponekad probiti se kroz masu ljudi. Kao i na aeodromima i ovde je sve preskupo, umesto 1-1,5 evra, koliko košta jedan kroasan u Parizu, na železničkoj stanici je dvostruko skuplji, što se odnosi i na kafu (3-4 evra).

Dakle kada treba da otputujem do recimo juga Francuske, kao što je to prošle sedmice bio dva puta slučaj, nazovem agenciju s kojom firma sarađuje i obično rezervišem prvi voz, oko 6 do 6h30. Potrebno mu je do 900 km udaljenog Aix do Provance (prelep gradić pored Marselja) tačno tri sata, što je brže od aviona.

Jer u voz se može ući samo 2 minuta pre polaska, nema sigurnosne kontrole i dugog čekanje pre poletanja, te se opet ulazi u grad, dok su aeodromi izvan, što nameće muke oko transporta. Osim toga u TGV-u sedišta su carska, široka i udobna, s neuporedivo više prostora za noge nego u bilo kom avionu, ujedno u vozu imate wi-fi i internet, kao i USB i priključke od 220 V (svako sedište), tako da mnogi rade na laptopovima dok putuju.

No karte nisu džaba, na jednoj fotografiji možete videti cenu za jedan pravac od Pariza do Grenoble (grad u Alpima, nekih 700 km od Pariza), 125 evra zaista nije malo. OK, ima i mnogo jeftinijih u zavisnosti od vremena polaska, potražnje i sezone. Kao što rekoh ne plaćam iz mog džepa, karte i hotel idu na račun firme kojoj pružam usluge, moji su troškovi taksija ukoliko ga uzmem (njihove filijale su često izvan grada u industrijskim zonama) i hrana!

Naravno da često posegnem za sendvičima, kupljenim na benzinskim pumpama ili napravljenim kod kuće (nema boljih, odavno sam specijalista za „turbo“ sendviče, pune svega i svačega), no večera je zakon. Svaki put kada spavam u hotelu prošetam se malo po nekom gradu (osim ukoliko stignem jako kasno), te se častim lokalnim specijalitetima i čašom-dve nekog alkohola! Teško mi je da zaspim bez par čaša vina i nekoliko cigareta (cigara), u ovim godinama bez seksa se može (mora), ne i bez vina…

Ukoliko ste pomislili da ću ove troškove staviti na račun moje firme, pogrešili ste, na to nemam pravo kao mali preduzetnik u Francuskoj, prijavljuje se bruto prihod, na koji se naplaćuje spomenutih 24 % za doprinose. Prve godine to nisam znao te sam redovno odbijao realne troškove (benzin, metro karta, hrana, taksi), ako bude kontrole biće „belaja“…

Upravo zbog sve ćešćeg spavanja po hotelima, koji su u principu nikakvi (jedna ili dve zvezdice, u stilu prenoći i zaboravi), dadoh naslon ovom tekstu „Otac na službenom putu“, prošle sedmice samo sam dve noći proveo u svom krevetu. Da sad ne razvezujem priču poslužiću se samo s tih par primera, trebalo je otići do spomenutog gradića Aix-en Provance nadomak mediteranskog mora, te pokupiti čak tri vozila koja im već mesecima stoje na parkingu.

Uzeh prvo jedan Peugeot 308 1.2 PureTech 130 (nova verzija), koga odvezoh na istok u region Alzas, bezmalo 1.000 km dalje. Radi se prelepom gradu Colmar (čita se Kolmar), kao nacrtanom, dalo bi se pomisliti da ga je izmislio Walt Disney, koliko izgleda nestvarno s kućama raznolikih boja.

Dan je dakle počeo rano, uzeh prvi TGV i stigoh oko 10h na jug, nakon provere vozila i desetak urađenih slika (obavezan protokol), krenuh na put. I ukoliko na jugu beše i dalje pravo leto, na granici s Nemačkom gde se nalazi Colmar bezmalo zima, kiša i susnežica, temperatura niža za 20° C. Uh, umesto klime sada radi grejanje, plus jutarnje gužve i saobraćajke, dan nikako da svane.

Naravno da sam spavao u hotelu negde na pola puta, pre svega jer moram respektovati radno vreme u biroima, posle 18 časova ne mogu nikome predati vozilo. Stigoh dakle k’o ispljuvan pre podne na željeno mesto, gde me je čekao jedan Peugeot 3008 1.2 PureTech 130 EAT8, koji sam dovezao u Pariz predveče, nakon još 650 km puta. Tek da se zna, Francuska je velika zemlja, od severa do juga, te istoka i zapada, ima oko 1.200 km, uz ogromnu i veoma dobru mrežu puteva i auto puteva.

Smenjuju se tako pejzaži i klima s pređenim kilometrima, od plodnih ravnica stiže se do planina i mora. Francuska poseduje 2.000 km morske obale sa strane Atlantika i još nekih 1.000 km na Mediteranu, dok su planine poznate po najdužim skijaškim pistama na svetu. Za pohvalu je briga s kojom se čuva tradicija u svim regionima, nama poznatim po određenim pićima, kao što su Bordo, Konjak, Šampanjac…

Pravih auto puteva ima oko 13.000 km, one druge ni ne računam, iako često imaju dve saobraćajne trake i ne naplaćuju se. A na njima nema šta nema, od benzinskih pumpi i električnih stanica za elektromobile, pa do velikih tržišnih centara. Verovali ili ne pojedine ovakve stanice sposobne su prihvatiti na stotine automobila i kamiona, na njima se možete istuširati, oprati prljav veš (na raspolaganju su ogromne veš mašine), podići pare na bankomatima, kupiti lokalne proizvode, prespavati (hoteli su u sastavu) i večerati u nekoliko dobrih restorana, ili na brzaka u McDonaldsu.

Između njih su tkz. „aire de ropos“, radi se o uređenim površinama za odmor putnika, gde često stajem ukoliko ne želim da gubim vreme na velikim benzinskim stanicama. Na njima se ne toči gorivo, ali poseduju toalete, stolove za piknik i uređen prostor za decu s ljuljaškama i toboganima, često je na njima prijatnije jer su u prirodi.

Sve je savršeno čisto i sigurno, predviđen je i video nadzor za svaki slučaj. Želim da kažem da je infrastuktura odlična, upravo kao i sami auto putevi, možda i najbolji u Evropi. Najprometniji auto putevi, kao što je recimo A6 koji povezuje dva najveća grada Pariz i Lion, kao i A7, tj Lion s Marseljem i ostalim gradovima na mediteranu, poseduju najmanje tri kolovozne trake, oni manji samo dve (plus naravno zaustavna), što zna biti opasno.

Naime transport robe kamionima izuzetno je intenzivan u Francuskoj (ima dosta i tranzita), pa kad jedan kamion odluči da pretekne drugi, a ne sme da prebaci 90 km/h kolika im je maksimalna dozvoljena brzina, odjednom se nađe ispred vas kao zid. S nekih 140 km/h, koliko obično vozim kada je put neopterećen, moram snažno zakočiti i usporiti, te pratiti ga kilometrima pre nego li se ovaj vrati u sporiju desnu traku!

Pritom uvek ima budala koja pozadi vas trube i ablenduju, kao da se time nešto može promeniti… Da, da, na auto putevima svašta se može videti i doživeti, od brojnih teških saobraćajki (pogledajte fotografije slupanih kombija kompanije koja održava auto puteve) i specifičnosti kao što su trake za urgentno zaustavljanje kamiona, ukoliko su im otkazale kočnice na nizbrdici.

Jasno su obeležene i ukoliko se kamion ili bilo koje drugo vozilo nađe u takvoj situaciji bukvalno skrene s auto puta za to predviđenom trakom punom peska i zaštitnom ogradom na kraju. Ima i dosta specifičnih nadvožnjaka, kako auto putevi presecaju šume i polja, ovi su namenjeni isključivo za prelaz divljih životinja s jedne na drugu stranu, a kako se ove ne bi plašile prilikom prelaska urađeni su kao šumski prolaz, s mnogo rastinja.

Izuzmemo li turističku sezonu i vikende na njima se lako ostvaruje prosek brzine od stotinak kilometara na sat, u tom cilju na pojedinim auto putevima su prestali s fizičkim naplaćivanjem na naplatnim rampama. Nema dakle nikakvog zaustavljanja, na mestu nekadašnje naplatne rampe su kamere koje vas uslikaju, na vama je da u roku od tri dana odete na zajednički sajt za sve auto puteve, ukucate vašu registarsku tablicu i korišćenje auto puta platite kreditnom karticom.

U firminim vozilima su inače Total kartice kojima se plaća gorivo na istoimenim benzinskim stanicama, ali i ulje ukoliko vam je neophodno i još nekoliko tečnosti, kao što je za pranje vetrobranskog stakla. Pokušah bezuspešno pre par dana da s njom platim 40 evra za kablove za startovanje motora, na kraju ih kupih ličnom Visa karticom, morao sam.

Kao što sam gore naveo odoh prvim vozom do grada Grenoble u Alpima gde me je čekao jedan Renault Clio, koji sam trebao odvesti na jug Francuske. No u Cliju akumulator beše prazan, pokrenusmo ga na guranje, rekoh sam sebi napuniće se usput. Prevalih tako stotinak kilometara do benzinske pumpe gde nehotice ugasih motor, muko moja baterija je izgleda baš bila „mrtva“, nije se uspela napuniti. Neće Clio ni da mrdne, nakon što sam pola sata moljakao ljude za kablove bio sam prinuđen kupiti ih, te nastaviti još 300 km puta bez zaustavljanja, da izvinite piškilo se pored kola!

Nije ovo jedini problem s kojim sam se do sada sreo, daleko od toga, nedomaćinsko postupanje sa službenim automobilima poznata je stvar, u pojedinim signalne lampice svetlele su kao božićna jelka. Mrzelo je bivše vozače da ih odvezu na obavezni servis ili da dosipaju ulje i ostale tečnosti, o čistoći pojedinih vozila i oštečenjima da ni ne pričam.

Šta ću do se zaustavim na prvoj benziskoj stanici i uradim šta mogu, napumpam gume, sipam gorivo, često na rezervi, i dodam neophodne tečnosti, kako bih, koliko-toliko spokojno nastavio put. Inače svi navedeni automobili su relativno novi, par godina maksimalno i nikada više od 100.000 pređenih kilometara, te iako se radi o relativno slabim agregatima, ne strahuju da upute na duži put.

Dovoljno su i udobni, svi navedeni Peugeoti uglavnom poseduju automatski menjač EAT8, dok se potrošnja, u zavisnosti od modela kreće od 6,5 do 8,5 lit. Zbog forme vozila najmanje troši 308 a najviše 5008, ujedno prvi navedeni je najskučeniji a drugi najprostraniji. No, nema u firmi samo ovih „sirotinjskih“ modela, za ozbiljnije „face“ (regionalne direktore) predviđeni su Audiji Q3 i Q5, te Volvo XC40, XC60, XC90, DS7, o kojim sam svojevremeno napisao zapažanja (testovi u arhivi).

No kako su vremena teška mnogi su na prodaju ili su već prodati, i tu je bilo posla za mene pre nego li sam ih se oslobodio (dubinsko pranje, servisi, tehnički pregledi). O raznoraznim dogadovštinama s kojima se srećem verujem da bih mogao napisati roman (neko ce ironično reči ovaj se uzima za Charlesa Bukowskog…), no ne želim vas više zamarati (ukoliko već nisam), tako da priču polako privodim kraju.

Do kada će trajati ne znam, zavisi od više puta spomenute Bibi i vlasnika firme Filipa, kome za par dana odnosim Peugeotom 3008 silnu odeću za venčanje njegove ćerke, koje će se održati u više puta spomenutom posedu, udaljenom 550 km od Pariza. Da, ali treba prvo skoknuti do jednog ekskluzivnog butika u Parizu te preuzeti venčanicu i frak za tatu, u šali mi reče, pazi kako voziš jer venčanja bez venčanice neće biti!

Dakle sve dok je dobre volje i zdravlja nastavljam, važna stavka jer se godine ne mogu sakriti i ignorisati. Uprkos relativno dobro očuvanoj „šasiji“ (mislim na izgled), „motor“ mi polako popušta, ima u njemu previše pritiska, holesterola, šečera, stresa, prostatu da ni ne spominjem. Neko će možda reči pa dobro Peki, radi još par godina i uštedi malo para za još starije dane (ako ih dočekam), nažalost neće moći, život u Francuskoj je preskup i poreza je sve više, da izvinete na stranu mogu da stavim samo ono što mi je u gaćama.

Upravo nam stigoše još nekoliko „jakih“ faktura, godišnji porez za naš trosoban stan na periferiji Pariza iznosi bezmalo 1.000 evra, koliko je potrebno i za jedan manji koji smo ustupili jednoj ćerki, dok dvomesečna faktura za gas i struju retko siđe ispod 500 evra! A šta reći za radove u zgradi staroj 130 godina, faktura iznosi preko 300.000 evra, od čega je moj deo bezmalo 23.000 evra!

Nemojte se zato čuditi što privatno vozim Nissan Micru iz 2008. godine, i što su se testovi automobila za AR proredili. Ne stiže se, volje i snage i dalje imam za predstavljanjem noviteta, nažalost ne i vremena. Kada odem po test vozilo izgubim pola dana (isto toliko i kada ga vraćam), osim toga trebalo bi ih rezervisati više sedmica unapred, dok ja ne znam ni da li ću sutra biti pozvan za neku intervenciju. No idemo dalje, u oktobru ću vam ipak preneti zapažanja sa Salona automobila u Parizu, a i potvrđeno mi je nekoliko rezervacija…

Tekst i slike: Perica Rajković

(159)