AR putopisni test: Škoda Fabia 1.0 MPI 80 Ambition (MEGAGALERIJA)

Draga Andaluzija

35 godina nakon što smo po prvi put posetili Andaluziju, autonomnu oblast na krajnjem jugu Španije, i ovog leta opet smo bili opčinjeni njenim lepotama. Podsetimo se zato ovog magičnog regiona za volanom iznajmljene Škode Fabije 1.0 MPI…

Kako dole potpisani ne spada u privilegovane koji se mogu pohvaliti kućom ili stanom negde na moru, svake godine nađem se pred dilemom gde otputovati na letovanje?

Naravno da u Francuskoj, gde eto provedoh veći deo života, ne nedostaje mora i okeana, upravo kao i jezera i naravno planina, ali zemlja Gala, osim što je (pre)skupa i mnogima nedostupna u sezoni, ne može se pohvaliti velikom količinom sunčanih dana u godini, izuzmemo li naravno sam jug zemlje. Upravo zbog toga mnogi Francuzi provode letnji godisnji odmor u Španiji i Portugaliji, odnosno još niže, u zemljama Magreba, kao što su Maroko i Tunis.

Nama, balkanskim „strendžerima“, domovina je prilično daleko, u sezoni nam je potrebno dva dana kolima uz jedno noćenje, a i kada se jednom stigne gde dalje, najbliže more je u Crnoj Gori ili Grčkoj, što zahteva još dan putovanja. Naravno da smo se svojevremeno, zajedno s decom, često upuštali u ovakvu avanturu od 6 do 7 hiljada kilometara, kao što je to bio slučaj prošle godine. „Pregazismo“ tada Francusku, Nemačku, Austriju, Sloveniju i Hrvatsku, da bi najzad stigli do Risna u Crnoj Gori, odnosno po povratku prođosmo kroz Srbiju, Mađarsku, Austriju i Nemačku, pre nego li stigosmo kući u Pariz.

Mnogo „brate“ vožnje, rizika i umora, a i godine su tu, zgadilo mi se da u putu provedem dobar deo odmora. Ove godine rekosmo uzećemo avion „k’o gospoda“ i otići kod prijatelja u Marbeju, mondensko letovalište na jugu Španije. Kao što sam to naveo u prethodnim reportažama, naši prijatelji su pre 5 – 6 godina rasprodali sve što su imali od nekretnina u Francuskoj, te kupili omanju kuću u „selu“ nadomak Marbeje, poznatom pod imeno Ojen (čita se Ohen).

Osim što je kvalitet života neuporedivo superiorniji od onog u Parizu, region se može pohvaliti sa, u proseku 300 sunčanih dana godišnje, argument od neprocenjive važnosti reumatičnim penzionerima. Elem, iako sam potajno poželeo da pošaljem par mejlova pojedinim atašeima za štampu i potražim neki novitet na „super test“, nakon odlučnog ne od strane moje supruge, kupih dve avionske karte za Malagu, po ceni od nekih 600 evra (povratne karte s prtljagom od 20 kg).

Naravno bez automobila se ne može, te na aeodromu iznajmih jedan u B segmentu na 17 dana. Cena povoljna, platih ga nepunih 500 evra zajedno s dopunskim osiguranjem, važna stavka jer ga obično ne uzimam, što se ovoga puta pokazalo kao veoma mudra odluka… O tome malo kasnije, sada samo lako poređenje cena jednog ovakvog transporta (avionske karte + Rent-a-car) s putovanja automobilom.

Iako volim da vozim, avionom se ne namučim k’o siroče, ujedno se tako uštedi više dana odmora. Naime, za nekih 2.000 km, koliko ima od Pariza do Marbeje, potrebno mi je kao i za Srbiju, dva dana vožnje i jedno noćenje u hotelu, dok se avionom stiže za nekih 7 – 8 časova (od kuće do kuće, uz uračunato čekanje na aeodromu i sam let).

Ukoliko pretpostavimo da automobil u proseku troši oko 7 lit, ispada da mi treba bezmalo 300 lit goriva u oba pravca, plus putarine i dva noćenja, kao i hrana za četiri dana. U Francuskoj cena benzina na auto putu kreće se oko 2 evra (u Španiji je benzin je jeftiniji, košta između 1,6 i 1,7 evra), tako da mi je za gorivo potrebno manje – više 500 evra, a za putarine nekih 200 evra. Dva noćenja u hotelu isto tako koštaju oko 200 evra, na šta bi trebalo dodati berem još stotinak evra za večere u restoranu po dolasku, tako da putovanje kolima za dve osobe nije ništa jeftinje od aviona i iznajmljenog vozila!

Avantura počinje

Da bi se avionske karte dobile po navedenoj ceni neophodno je dosta „žongliranja“ po internetu, nakon par sati provedenih tražeći najpovoljnije cene, morao sam se zadovoljiti noćnim letom, odnosno u povratku ranim jutarnjim. U Španiji vam nakon 22 h naplaćuju 50-60 evra zato što je isteklo redovno radno vreme za iznajmljivanje vozila (i to sam uračunao u navedenih 500 evra), sva sreća ne i kada ga vratite u 4 h ujutru, jer se ključevi samo ubace u, za to predviđenu kutiju.

Dadoše mi tako Škodu Fabiu poslednje generacije, gotovo novo vozilo sa samo 7.000 pređenih kilometara. Praktično bez ikakvog oštećenja karoserije, što je prava retkost u Španiji, prethodnih godina često sam dobijao krševe izudarane sa svih strana. U jednu ruku tim bolje, jer po koji novi ožiljak tako ostaje neprimetan, što ne beše slučaj s Fabijom, koju za tih 17 dana dva puta nađoh na parkingu oštećenu.

Prvi put praktično pred mojim očima, neka klinka za koju ni ne znam da li je posedovala vozačku dozvolu (otac je bio pored), zakačila je s Fiatom 500 moj zadnji branik sa leve strane, ali uprkos tome ništa nisam mogao uraditi!? Osim što je bilo nemoguće komunicirati (Španci bez poznavanja francuskog i engleskog jezika), trebalo je pozvati policiju kako bi se uradio zapisnik, no za ovakva laka oštećenja ili ne dolaze ili ih treba čekati satima.

Rekoh sebi hajde nije važno, i onako si uzeo dopunsko osiguranje, daleko je jednostavnije samo reći da sam Fabiju takvu zatekao na parkingu, kao što je to bio slučaj par dana ranije, kada ju je po svemu sudeći ogrebao jedan metuzalem iz navedenog sela, s isto tako matorim i rasturenim Peugeotom 106. Iako je i slepcu bilo jasno da je kriv (par dana ranije sam ga primetio jer je oštetio jedno drugo vozilo), niti je hteo da prizna niti je želeo da popunimo zapisnik.

Izem ti sreću, rekoh sam sebi, verovatno će mi agencija zadržati kauciju od 1.000 evra za opravke, bez obzira što sam uplatio navedeno osiguranje (dobro poznajem Rent-a-car u Španiji), te brže bolje nazvah moju banku u Francuskoj i izvrših opoziv VISA kreditne kartice, koja je poslužila za depozit. Iskreno rečeno to sam i planirao da uradim i ranije, nezavisno od štete na vozilu, jer sam imao dva pokušaja kupovine ko zna čega na Amazonu, u iznosu od nekih 1.200 i 1.600 evra.

Pretpostavljam da se neko na meni nepoznat način dočepao broja moje kreditne VISA kartice, no zahvaljujući dopunskoj zaštiti svaki put kada se s njom poželi nešto platiti na internetu, banka mi odmah pošalje SMS poruku s pitanjem da li zaista želim izvršiti kupovinu za navedenu sumu, te ukoliko je to slučaj pošalju mi šifru koju je potrebno da ukucam na mom mobilnom telefonu.

Kada se tako nešto desi obično se odmah izvrši opoziv kreditne karice, te mi nakon jedne sedmice banka pošalje na kućnu adresu novu karticu. Dakle kako će se završiti priča s depozitom od 1.000 evra i dopunskim osiguranjem za sada ne znam, ali znam da mi takve, da izvinite na izrazu zajebancije, zaista nisu bile neophodne na godišnjem odmoru, kao da nemam dovoljno problema s oštećenim test automobilima u Francuskoj!

Pokušah zato da sve to ostavim po strani i da uživam u retko toplom moru, što je ovde prava retkost, a sve zbog blizine Gibraltara, gde kroz prolaz ulaze hladne vode (struje) Atlantika. Globalno zagrevanje ili nešto drugo, vrag će ga znati, beše dakle ove godine toplo kao i prošle u Boki Kotorskoj, tako da smo većinu vremena proveli kupajući se, ujedno se skrivajući od žestokog Sunca.

Reče jedan meštanin kako kišu nisu videli od januara, čime se objašnjava ukidanje tuševa na plaži i zabranjuje zalivanje zelenila. Zbog suše strahuje se i za proizvodnju maslinovog ulja, rod je ove godine slab, što će opet dovesti do povećanja cena istog na svetskom tržištu. Verovatno znate da je Španija najveći proizvođač maslinovog ulja na svetu (proizvede ga više nego li sve ostale zemlje zajedno), tako da se ni u Španiji više ne možete pronaći po ceni ispod 9 – 10 evra po litri, statistaka kaže da je za par godina poskupelo za 77 %.

Naprotiv, cene praktično svih prehrambrenih proizvoda i usluga su ubedljivo niže nego li u Francuskoj, na opšte zadovoljstvo turista iz znatno razvijenih evropskih zemalja. Zapravo više ih ni ne možemo nazivati turistima, poput mojih prijatelja stotine hiljada Engleza, Holanđana, Nemaca i Francuza nastanili su se u Andaluziji, gde provode barem pola godine, ukoliko ne i više vremena.

Ovo je naravno podiglo cene nekretnina i nezadovoljstvo lokalnog stanovništa, te se tako u navedenom selu cena kvadratnog metra kreće oko 2.000 evra, što je dvostruko više nego li pre nekoliko godina, kada su naši prijatelji kupili omanju kuću (oko 100 m2) za „tepsiju baklava“. Mi nismo jer sam naivno verovao da ću se jednoga dana opet nastaniti u Novom Sadu, negde pored Dunava, no verujte mi da kada se ostari tražite naravno mir, i pre svega dobro socijalno osiguranje…

Elem, osim u suncu mnogi izvalače korist i od niskih cena, časa piva ovde recimo košta 1 – 2 evra, odnosno vina 2 – 3 evra, što je višestruko jeftinije nego li u većim evropskim gradovima. Naš poznanik Majkl iz Škotske, inače lokalni alkoholičar, odmah poruči dva piva ili dve čaše viskija (ponekad i jedno i drugo), što bi čovek čekao da mu donesu drugu turu, kad prvu iskapi za par minuta!

Ovakvo društvo retko ili nikad ne silazi do mora udaljenog 8 – 9 kilometara od sela, bogami ni naši prijatelji, kojima je sve to dosadilo. Zapravo silaze ali tamo negde početkom sezone, u aprilu ili maju, odnosno po završetku sezone. Temperature su i dalje prijatne (često između 25 i 30° C) a plaže prazne, upravo kao i restorani.

A kad spominjem „selo“, možda bi se pre trebalo reći gradić, jer s nekih 4.000 duša, kao i desetak restorana, banaka, pošte, apoteke…, To više ni nije. Uostalom pogledajte fotografije, smešteno u brdima, s isključivo belim kućama (takva sela zato i nazivu bela sela), deluje čarobno! U njemu smo bili prvi put pre tačno 35 godina, od tada stanovništo se udvostručilo, kako lokalno, tako i zahvaljujući gore navedenim strancima, te se u selu često komunicira na engleskom jeziku.

Za razliku od naših prijatelja mi smo svako poslepodne silazili do plaža u Marbeji, gde znamo da ostanemo sve do zalaska Sunca, da bi potom prošetali gradom i večerali, pre nego li se posle ponoći vratimo kući na spavanje. Jer Marbeja je zaista prelepo mesto, posebno stari grad, gde se namerno „izgubimo“ po malim ulicama prepunim butika i barova, gde se jedu famozni „tapasi“.

Radi se o malim porcijama razno razne hrane, nešto kao meze, tako da nije neophodno potrošiti kamaru para i smestiti se u „pravi“ restoran, već sve to „smazati“ s nogu, odnosno za šankom na barskoj stolici. A u samom gradu i na plažama nema jezika koji se ne može čuti, popričah tako s nekoliko naših ljudi (Beograđani), koje posavetovah šta bi treba posetiti u regionu i gde mogu videti eksluzivnu vilu Novaka Đokovića, vrednu nekih 11 do 12 miliona evra.

Prava sitnica u poređenju s vilama milijardera iz celog sveta, posebno iz arapskih zemalja (Emirati), dok za milionere postoje fantastični hoteli, kao što je nesvakidašnji Puente Romano, gde u sezoni jedna sedmica košta i do 20.000 evra. Ne radi se o klasičnom hotelu već apartmanima i kućicama raštrkanim po ogromnoj botaničkoj bašti, s ne znam koliko bazena, restorana i butika „razbacanih“ na više hektara.

Radi se dakle o ekskluzivnom hotelskom kompleksu (pogledajte slike) s plažom (nije privatna jer u Španije more pripada svima), gde često spustimo naše peškire i suncobran, u nemogućnosti da platimo ležaljku po ceni od, pazite sad, 250 evra (po osobi naravno)! A tamo, „svega ima to istina, čak i žene piju vina…“, od golotinje do potpuno pokrivenih arapkinja koje se brčkaju u moru. Sva sreća te tolerancija vlada, toliko različiti svetovi ukrštaju se eto na par metara razdaljine, bez da to nekome smeta.

„Voziš besna Škoda“

Pre nekih 40 i kusur godina, po poseti nekadašnje Čehoslovačke, sprdali smo se s ovom frazom za upravljačem „stojadina“, u tehnološkom smislu superiornijem od nekadašnjih Škoda s motorom pozadi, koje su u krivinama po klizavom putu često završavale u jarku. Nekada bilo sada se pripoveda, Fabia četvrte generacije jedan je od najsavremenijih modela u B segmentu, upravo kao i bratski VW Polo i Seat Ibiza.

Ako ćemo iskreno nema na čemu pozavideti francuskim zvezdama kao što su Renault Clio i Peugeot 208, čak i kada je stil u pitanju. OK, Fabia je oduvek bila prilično diskretna na ovom polju, no opšte forme su dopadljive i moderne, a s 4,11 m dužine, spada i među najkrupnije bebe u segemntu.

Nova Fabia model je koji osvaja svojom ozbiljnošću, nudi sve što je neophodno, pa i još malo više. Ovim rečima mogla bi se opisati četvrta generacija koja nastavlja uspeh prethodnih tokom četvrt veka. Nova Fabia po prvi put se temelji na modularnoj platformi MQB-A0 iz Volkswagenovog koncerna, a upravo joj to donosi brojne kvalitete.

Podsećanja radi, Škoda Fabia se prodala u više od 4,5 miliona primeraka u prve tri generacije. Ove su osvojile najviše poena zahvaljujući veoma dobrom odnosu uloženo/dobiveno, niskim troškovima korišćenja vozila i solidnom ponudom unutrašnjeg prostora. Nova Fabia može se isto tako pohvaliti svime time i još pride, kao nikada do sada, modernom dizajnu.

Novi stil brenda precrtan je i na Fabiju, pa s pravom možemo reći kako je ova Octavia u malom. U odnosu na prethodnu generaciju nadmašuje je svim dimenzijama, dok je težina ostala gotovo nepromenjena. Dužina je porasla za 111 milimetara, na 4.108 milimetara, time je postala prva Fabia koja je premašila granicu od četiri metra.

Međuosovinski razmak produžen je za 94 milimetra na 2.564 milimetra, dok je širina porasla za 48 milimetara na 1.780 milimetara, što se evidentno oseća u unutrašnjosti. Škoda je marka koja je odavano postavila merila po pitanju prostranosti, tako da ni ovoga puta nije razočarala.

Fabia je dobila za 50 lit veći prtljažnik (ukupno 380 litara), četiri odrasle osobe mogu putovati s neophodnim prtljagom. Mi smo u njemu svakodnevno transportovali „rekvizite“ za plažu, kao što su dve preklopive stolice za plažu sa suncobranom, koje „ladno“ staju, za razliku od prtljažnika VW-a Pola naših prijatelja, ruku na srce prethodne generacije (slika iznad).

Da je Fabia stvarno model koji je napredovao u svakom pogledu otkrivaju i detalji poput ostvarene još veće torzione krutosti. Karoserija ove Škode sadrži gotovo 80 posto komponenti izrađenih od čelika visoke čvrstoće. Svakako pohvalno zbog sigurnosti, a dobrim delom to se da osetiti i u vožnji po nebrojenim krivudavim putevima koje krase Andaluziju.

Fabia zaista pruža veoma dobar odnos udobnost/vozna dinamika, naravno uzevši u obzir segment u kom se nalazi. Osim što deluje čvrsto, čim se smesti za upravljač vozač se može uveriti i u ozbiljnost enterijera. Poznata forma i detalji iz većih Škoda, sada su preslikani i u Fabiju.

Vožena verzija beše po svemu sudeći u višem završnom nivou Selection (za domaće tržište predviđena su samo dva), te je dojam bio još izraženiji. Od izgleda i udobnosti sedišta, koje poseduje i podešavanje za lumbalni deo leđa, do velikog centralnog ekrana od 9,2 inča (6,5 inča za osnovnu verziju Essence), sa svim neophodnim aplikacijama.

U mojoj Fabiji, čak su i instrumenti numerički, radi se zapravo o ekranu veličine 10,25 inča, s promenjivom grafikom, što možete videti na priloženim fotografijama. Dopao mi se i dvokraki volan sa „mesnatim“ obodom i prijatnim metalnim komandama na njemu. U voženom klima uređaj je ipak bio manuelni, no uz doplatu se može dobiti dvozonski automatski.

Opšti utisak je dakle veoma pozitivan, iako u Fabiji ne bi trebalo očekivati mekanu plastiku. Ljubitelje novog doba sigurno će razveseliti i saznanje kako Fabia ima i LED ambijentalno osvjetljenje, koje takođe osvjetljava središnju konzolu i prednje ručice vrata. Praktični aspekt enterijera isto je za pohvalu, nakon 17 dana vožnje uverih se da praktičnih pregrada, boksova i polica ima svugde po unutrašnjosti.

Trebalo bi naglasiti i da sa čak devet vazdušnih jastuka nova Fabia ubraja među najsigurnije automobile u svojoj klasi (osvojila je pet zvezdica prilikom testova sudara). Zahvaljujući prelasku na modularnu „poprečnu platformu“ MQB-A0 dodatno je optimizirana aktivna i pasivna sigurnost modela.

OK, toliko o opštoj prezentaciji, pređimo na agregate. Ukoliko se ne varam do prošle godine, Fabiju je pokretao samo jedan troclindarski blok 1.0, kada je uveden i 1.5 TSI od 150 KS. Prvi navedeni razvija 65 i 80 KS, odnosno kada je opremljen turbo punjačem 95 i 115 KS. Kao što se moglo i očekivati, iznajmljena vozila obično su s osnovnom motorizacijom, već po polasku s parkinga na aerodromu u Malagi shvatih da sam dobio jedan od dva slabija.

Koji tačno ne mogu da vam tvrdim jer su oba šuplja k’o šupalj zub, i snaga i obrtni moment izražena su dvocifrenim podacima. Dakle i jedan i drugi razvijaju maksimalnih 93 Nm obrtnog momenta, između visokih 3.700 i 3.900 o/min. Slično je i s performansama, fabrika navodi da je slabijoj verziji potrebno do 100 km/h 15,9 sec (15, 5 snažnijoj od 80 KS), uz maskimalnu brzinu od 172 km/h (snažnija navodno razvija 179 km/h).

Upravo zato rekoh da nisam siguran koja se verzija nalazila ispod haube (verujem da je ipak snažnija), ali sam naprotiv posve siguran da navedene performanse nisu realne, to jest da su inferiornije od navedenih cifri, posebno ukoliko se u vozilu nalazi 2-3 osobe i nešto prtljaga. Prvi utisak i ne beše tako negativan, put između Marbeje i Malage je ravan, bez uspona, s maksimalnom brzinom na auto putu ograničenom na 120 km/h, kao što je to slučaj u čitavoj Španiji.

Iako prilično diskretan agregat ispušta prepoznatljiv grlat zvuk kakav odlikuje trocilindarski blok, posebno kada se pogura u više obrtaje, što je apsolutno neophodno! Verujte mi na reč, ukoliko prerano ubacite petostepeni menjač u viši prenos, odmah će te morati „prešaltovati“ u niži, jer je pod stopalom velika „rupa“.

Ne primetih to prvog dana, no čim smo sutradan po povratku s plaže u Marbeji krenuli ka našem selu, na nadmorskoj visini višoj za nekih 500 metara, shvatih da ću se napatiti s ovom Fabiom. Pokušah na lakoj uzbrdici da ubacim u četvrti stepen prenosa, ali se odmah uverih da moram nazad u treći, bogami po krivinama i u drugi prenosni odnos.

Motorče se muči, u ovakvim okolnostima mora se „navlačiti“ na 4-5 hiljada obrtaja, želi li se održati željena brzina, da ne kažem ubrzati. Sva sreća te je menjač precizan i dovoljno prijatan za rukovanje, jer će se vlasnici bez prestanka „igrati“ njime. Tek da povučem par paralela s četvorocilindarskim agregatom 1.2/65 KS koji se nalazi u mom matorom Nissanu Micri, ovaj je u nižim prenosima znatno elastičniji, mnogo bolje povlači iz nižih obrtaja.

Pouka koja se može izvući je da ova Fabia zadovoljava u gradskoj vožnji, posebno u gradovima tipa Novi Sad koji je ravan k’o tepsija, ali u brdsko-planinskim predelima, mudrije je doplatiti bagatelnih 640 evra i posegnuti za snažnijom verzijom od 95 KS, gde turbo punjač omogućava znatno ubedljivije performanse.

Verujem da je tada čak i potrošnja niža, jer sam iz voženog ponekad izvlačio i poslednji atom snage, da bih nakon nekih 1 200 pređenih kilometara zabeležio prosečnu potrošnju od prihvatljivih 6,5 lit. Na putnom računaru videh još bolji podatak, prethodni vozači su nakon 3.800 km ostvarili prosek od samo 5,7 lit.

Izvukla ga je vožnja na otvorenom putu gde se lako zadovoljava s manje od 5 lit, dok na auto putu treba računati na isto tako nekih 6,5 lit. Paradoksalno u ovakvim oklonostima nisam se osećao preterano iskompleksirano, bez obzira što se i na blagoj uzbrdici odmah mora prebaciti u četvrti prenos.

Pri 130 km/h motor se „vrti“ na visokih 4 000 o/min, dobro bi mu došao menjač s još jednim stepenom prenosa više, nažalost ovaj je rezervisan za najsnažniju verziju 1.0 TSI od 115 KS.

Par ekskurzija

Kao i svaki put kada se nađemo u regionu, obavezno posetimo nekoliko veoma atraktivnih mesta, kao što su Porto Banus, Gibraltar, Tarifa, Ronda… Prvo navedeno je zapravo mondenska luka, rekao bih španski Saint-Tropez. Takvu koncentraciju luksuza, teško je pronaći negde drugde u Španiji, počevši od ekskluzivnih butika s markama kao što su Chanel, Gucci, Lous Vuitton, Versacem, Rolex, pa sve do luksuznih bolida na četiri točka, vrednih više stotina hiljada evra, da ne kažem par miliona evra.

Jahte su posebna priča, za pojedine bi se pre moglo reći da se radi o pravim brodovima. Umesto reči slike govore same za sebe, malo je salona automobila gde se mogu videti takvi primerci. Pravi praznik za oči nas običnih smrtnika, kojima jedino dobitak na lotou može omogućiti da postanemo vlasnici jednog takvog vozila!

Malo dalje, to jest nekih 60 km, nalazi se Gibraltar, verujem da je svima poznato da se radi o prekomorskoj teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva, još od 1704 godine. Verovali ili ne radi se o veoma maloj površini od jedva 6,8 km2, ali od ogromne geostrategijske važnosti, zbog čega između Španije i Velike Britanije konstatno postoje tenzije. Španija nikada nije prestala tražiti pravo da povrati ovu teritoriju, no stanovnici (Španci, Portugalci, Maltežani, Britanci, Jevreji, to jest nepunih 30.000 duša) su se 1967. godine velikom većinom (99,64 %) izjasnili da žele da ostanu pod kontrolom Engleske.

Gibraltar je u prvom i drugom Svetskom ratu imao važnu vojnu ulogu, naravno da je ima i danas jer kontroliše ulazak i izlazak svih brodova i podmornica iz Mediterana u Atlantski okean i obrnuto. Uostalom Gibraltar je značajna NATO baza gde su stacionirane nuklerane podmorice. Izlaskom Velike Britanije iz EU opet se postavilo pitanje granica, no Gibraltar je dobio specijalni status i ostao u EU, ali ne i u Šengejskoj (ovo je slovna greška autora, ali toliko simpatična da nisam imao želje da je ispravim) zoni, zbog čega je za ulazak neophodno posedovati pasoš.

Iako smo mogli ući kolima odlučismo da ih ostavimo na parkingu sa španske strane, tek da se zna da se za razliku od Velike Britanije ovde vozi desnom stranom, i da Gibraltar ima sopstvene registarske tablice. Naš prijatelj koji nam je poslužio kao vodič nije bio voljan obilaziti čitavu zonu i pojedine znamenitosti kao što je poslednja kolonija u Evropi divljih majmuna, nastanjenih na vrhu te čuvene stene, visine 423 m.

Njega je pre svega interesovao šoping, čitav grad je zapravo veliki Free Shop, cene cigareta, alkohola, tehničke robe i garderobe znatno su niže nego li u mnogim evropskim državama. Zvanična moneta je naravno britanska funta, no u svim prodavnicama primaju i evre. Boks cigareta košta recimo 37 evra, dok se isti prodaje u Francuskoj za 125 evra.

Po izlasku u principu nema nikakve kontrole i carina, tako da kupismo nekoliko boksova, kao i par „krpica“. Inače Gibraltar poseduje čak i civilni aeodrom (naravno i vojni), no kako je jednim delom sastavni deo puta za automobile, po sletanju i poletanju aviona sobraćaj se zaustavlja.

Sve u svemu u turističkom smislu ništa posebno, nećete propustiti Bog zna šta ukoliko ga ne posetite. Znatno je interesantnije produžiti još oko 40 kilometara do gradića Tarifa (gornja galerija), koji je ujedno najbliža tačka između dva kontinenta. Distanca iznosi samo 17 nautičkih milja (31 km), tako da se za nepunih sat vremena brodom stiže u luku Tanger u Maroku.

Cena karte po osobe u jednom pravcu iznosi 40 evra, po želji moguće je ukrcati i automobil. Razmišljali smo da pređemo preko i provedemo dan-dva u Maroku, ali smo na kraju odustali zbog nedostatka vremena, te se posvetismo Tarifi gde smo i prenoćili. Ovo mesto je i oficijalno granica između Mediterana i Atlanskog okeana, samim tim klima i pejzaži su znatno drugačiji. Za razliku od Costa del Sol (Marbela, Malaga itd), gde nema nikakve potrebe gledati vremensku prognozu, ovde je poželjno znati šta nas očekuje, osim osetno niže temperature region je poznat po snažnim vetrovima.

Upravo zbog toga po nepreglednim peščanim plažama nebrojeni su „jahači“ na talasima, upregnuti padobranima, koji ih vuku nestvarno velikom brzinom i omogućavaju skokove u visinu od više desetina metara. No snažan vetar, koji je u našem slučaju dostizao brzinu od 50-60 km/h, onemogućava postavljanje suncobrana, dok su stvari za par minuta bile prekrivene peskom.

Nimalo prijatno posebno jer je okean hladan k’o led, tako da nakon par sati provednih na plaži, bez mogućnosti da se istuširamo (i ovde se štedi voda), nastavljamo šetnju po gradu. Tim bolje jer ima šta da se vidi, naravno i pojede, restorani i barovi su na svakom ćošku, uz veoma pristupačne cene.

Recimo ruska salata (nudi se gotovo svugde), porcija ukusne tunjevine, nekave kugle od mesa u sosu i začinjeni pileći ražnjici, plus sve zaliveno s po dve čaše crnog i belog vina i flašom kisele vode, koštala je za suprugu i mene 38 evra! Zaista nije preterano zbog čega Tarifa privlači mlade iz celog sveta (i ne samo mlade), te u gradu vlada duh sedamdesetih godina.

Naravno da se tu i tamo može osetiti miris „trave“ i drugih opojnih sredstava, ništa strašno, uostalom ova je legalizovana u Španiji sve dok se koristi u lične svrhe. Naše komšije u selu Ojen imaju na terasi par stabljika marihuane, svojevremeno smo znali „zapaliti“ po koju…

Tarifa je dakle veoma prijatno mesto, kao i čitava obala sve do granice s Portugalijom. Pre dve godine smo je obišli, ne i ovoga puta, ono što fascinira je odsustvo betonske infra stukture, za razliku od mnogih španskih gradova u Mediteranu (postoji jedan kao što je Benidorm gde su samo ogromne kule od po 20-30 spratova).

Ovde se uglavnom srećemo s kampovima smeštenim u borovim šumama, odnosno omanjim drvenim konstrukcijama. Kao što rekoh sa strane Atlantika, čitava obala je peskovita i veoma slabo nastanjena, pravi izgubljeni raj za one koji ne podnose masu ljudi na plažama. Izuzmemo li još par izleta po brdima u blizini Marbeje, gde se mogu videti ogromne hacijende bogataša (jedna u blizini pripada čuvenom španskom pevaču Huliju Iglesijasu), naše „zujanje“ po Andaluziji završilo se u Tarifi.

Nekih 150 km u povratku do kuće naših prijateljima prevalismo brzo, autoputevi u Španiji su dobri ali skupi. Naravno da postoje i alternativni, odnosno besplatni putevi, ali ko će se noću maltretirati po njima s nedavno operisanim očima (katarakta), i dalje (pre)osetljivim!

Polako dakle privedosmo kraju naš odmor kupovinom „suvernira“, kao što je možda najbolja šunka na svetu Pata Negra (jamon iberico koji se dobija od crnih svinja odgajanih na slobodi i hranjenim uglavnom žirom). Šunka se potom suši i „sazreva“ između 12 i 48 meseci, a cena po kilogramo „ladno“ prebacuje stotinak evra.

Ne smem zaboraviti ni tvrdi ovčiji sir Manchego, koji bi se možda mogao uporediti s dobrim pirotskom kačkavaljem. Povratak u realnost je uvek mučan, let za Pariz u 6 h ujutru nametnuo nam je buđenje u 2 h, o neizvesnosti u vezi akontacije za Fabiju bolje da ni ne pričam! No crni „k’o Cigani“ i prepuni vitamina D na kraju smo veoma pozitivno ocenili naše letovanje, ali i odlučili da dogodine napravimo pauzu. Bez obzira na sve lepote i prednosti pomalo smo se zasitili Španije, što samo dokazuje da investicija u vidu kuće možda i nije najsrećnije rešenje…

Ima toliko lepih mesta za videti i posetiti, no na kraju sve je pitanje finansijskih mogućnosti i stanja duha. Što se tiče Fabije moram priznati da me je prijatno iznenadala svojim kvalitetima, na stranu nedovoljno snažan egregat. No, sa veoma interesantnom početnom cenom od 16.584 evra (1 0 MPI/80 Essence) čak i ovaj agregat može da prođe za manje zahtevne vozače!

Šta sve poseduje od opreme bazična verzija, upravo kao i vožene, možete pronaći na sajtu uvoznika, sve u svemu Fabia je „čist“ Volkwagenov proizvod, što je za mnoge kupce više nego li dovoljan argument!

Tekst i slike: Perica Rajković

(2240)