Zanimljivost dana: Revolucionarni Oldsmobile Toronado

Oldsmobile Toronado je predstavljao prekretnicu u američkoj automobilskoj industriji. U pitanju je bio prelepi i preveliki model u kategoriji gran turismo i takođe, posle skoro 30 godina, prvi američki automobil sa pogonom na prednje točkove. Oldsmobile je odlučio da u potpunosti promeni strategiju i da predstavi nešto što publiku nije interesovalo, a još manje želelo da interesuje. Ipak, sa karijerom koja je trajala skoro tri decenije, Toronado je danas jedna od legendi Jenkija.

Pogon na prednje točkove se danas može pronaći na automobilima na svim kontinentima, ali sve do ranih osamdesetih godina, većina automobila u Americi, Evropi i Japanu su koristili pogon na zadnjoj osovini, uz motor postavljen napred (FR).

Iako je FR svakako imao svoje mane, ipak je bio jednostavan, kvalitetan i pre svega jeftin za razvoj i korišćenje. Još od samog nastanka automobila, mnoge kompanije su pokušale da eksperimentišu i sa ostalim pogonima, pa je tako Volter Kristi proizveo veoma uspešan trkački automobil sa pogonom na prednje točkove još 1904. godine, ali iz raznih razloga, serijska proizvodnja nikada nije dostigla željene rezultate.

Još tokom tridesetih godina, kada je usledila Velika depresija, veliki broj kompanija u Severnoj Americi je tražio način kako da modernijim proizvodima privuče pažnju publike. Možda najpoznatiji od njih je bio Cord L-29, kao i njegov naslednik 810/812, dok je s druge strane okeana, Citroen Traction Avant zabeležio velike uspehe. Od navedenih modela, samo je Traction Avant uspeo da preživi Drugi svetski rat, dok je Cord otišao u stečaj 1937. godine.

Mnoge Evropske kompanije su posle rata počele rad na jeftinijim proizvodima sa pogonom na prednjoj osovini. Među njima se ističu Citroen 2CV „Spaček“, Panhard Dyna, Saab 92 i Borgward Goliath. Ali. takvi modeli nisu postojali u Severnoj Americi, pa su čak i kompakti kao što su Nash Rambler i Hudson Jet nudili tradicionalni pogon na zadnje točkove.

U tim momentima poslednji američki automobil s pogonom napred je bio spomenuti Cord 812, koji je ugašen posle 1937. godine, ali se ideja ponovo rodila kod General Motorsa (GM) 1955. godine. Inženjer Oldsmobilea Endru Vat je bio veoma zainteresovan za takvu tehnologiju. Njegovi šefovi su imali velike brige, pored visokih troškova proizvodnje, i zbog podatka kako bi publika primila takav proizvod.

Dodatni problem je predstavljao i veoma uspešni Ford Thunderbird. Ovaj automobil je bez većih problema i sa velikom razlikom iza sebe ostavio konkurenciju iz General Motorsa iako su brendovi poput Pontiaca, Oldsmobilea i Buicka imali daleko zvučnije ime. Ukoliko je Oldsmobile želeo da nadmaši Thuderbird po prodaji, kompaniji je bio potreban potpuno novi proizvod.

Oldsmobile je u istom periodu izgubio bitku sa Buickom za potpuno novi prototip XP-715, koji će kasnije da postane Buick Riviera, ali je kompanija dobila ideju kakav bi automobil mogla da razvije. Pošto Oldsmobile nije bio jeftin kao Ford, sportski kao Pontiac ni luksuzan kao Buick i uglavnom privlačila kupce u njihovim četrdesetim godinama, kompanija je znala da mora da uradi nešto posebno da bi privukla pažnju.

Specijalan automobil kao što je Thuderbirdov konkurent se učinio idealnim za novu tehnologiju kao što je pogon na prednje točkove. Kupci takvih automobila svakako nisu obraćali pažnju na svaki dolar, ali možda još bitnije, bili su otvoreni za inovacije i nije im bio cilj da samo dobiju najviše za uložen novac.

Predsednik General Motorsa Ed Kol je sredinom 1962. godine odobrio tri nova automobila sa značkama Oldsmobilea, Buicka i Cadillaca kao direktnog konkurenta Thunderbirdu. Za dizajn se postarao mladi Sten Vilen, kome u početku nije rečeno za koju diviziju bi trebalo da dizajnira automobil, pa samim tim on nije mogao da koristi prepoznatljive linije drugih modela kompanije.

Prvi prototip je bio na putu početkom 1963. godine, sa dužinom od 5.360 milimetara i težinom od 2.040 kilograma. GM je bio veoma zadovoljan što Oldsmobile i Buick dele platformu, dok je Cadillac zatražio dodatnu godinu da razvije novi Eldorado, a onda je usledio najteži posao – ubediti Kola da odobri pogon na prednjoj osovini.

Iz navedenog razloga, niko osim Oldsmobilea i nije znao ovaj podatak, i to zato što je kompanija želela da ima gotov proizvod pre nego što ideja bude predstavljena. Ispod haube prototipa se krio veliki motor V8 radne zapremine 425 kubnih inča (7,0 litara), a razvijao je 385 konjskih snaga.

Ideja je predstavljena Kolu u februaru 1964. godine, koji ne samo što je odmah odobrio, već je odlučio da i novi Cadillac Eldorado tako dobije identičan pogon (Buick se ipak bunio nakon neuspelih eksperimenta sa novom tehnologijom tokom pedesetih godina i nastavio je da koristi pogon na nazad sve do kasnih sedamdesetih godina).

Kada su mediji pozvani na prve testove krajem 1964. godine, koncept još nije imao zvanično ime. Rani favorit je bio Holiday po specijalnim modelima kompanije, a izboru su bili i Magnum, Cirrus i Scirocco. Banki Knadsen, tada generalni menadžer Chevroleta, je na kraju predložio Toronado po istoimenom Chevroletovom konceptu iz 1963. godine.

Toronado se zvanično pojavio u prodaji u septembru 1964. godine i od samog početka je privukao mnogo pažnje medija, koji su ga proglasili za najinteresantniji domaći automobil. Ugledni magazin Motor Trend ga je ustoličio na mestu automobila godine, dok je Car Life dodelio nagradu za inovacije u automobilskoj industriji. Ono što je posebno iznenadilo novinare je to koliko se pogon na prednje točkove i nije primećivao, sve do momenta kada krenete da vozite po teškim vremenskim uslovima gde je bilo gotovo nemoguće izgubiti stabilnost nad vozilom.

Međutim, i pored svih pohvala, prodaja je počela veoma razočaravajuće. Oldsmobile se nadao godišnjoj isporuci od oko 50 hiljada jedinica, ali je ona bila za 20% manja. Thunderbird je nadmašio Toronado za dvostruki broj vozila, iako je bio u trećoj godini proizvodnje, a i Buick Riviera se bolje prodavala.

Toronado je bio nešto skuplji u poređenju sa oba automobila, a dodatni problem je predstavljala i neudobna vožnja posebno u poređenju sa rivalom iz Forda. Da bi privukao pažnju kupaca, Oldsmobile je odlučio da se takmiči u popularnim brdskim trkama Pikes Peak a američkoj saveznoj državi Kolorado, gde je Toronado pobedio u klasi serijskih modela 1966. i 1968. godine.

Slaba prodaja je naterala dizajnere da obrate veću pažnju na svoja dela. Iako je Toronado bio možda najviše sportski automobil u klasi, kupci su ipak želeli linije Cadillaca ili Lincolna po nižim cenama, ne sportski automobil. Toronado dobija prve promene tokom 1967. godine u vidu novih linija, koje su bile sličnije ostalim modelima kompanije, a tu su bili i veće kočnice i udobnije ogibljenje. Nažalost, prodaja je nastavila da pada i 1967. godine je samo 22 hiljade Toronada pronašlo kupce.

Za 1968. godinu je debitovao potpuno novi motor V8 radne zapremine 455 kubnih inča (7,5 litara), kao i njegova sportska verzija W34 sa 400 „konja“. Ovaj automobil iz klase GT sa masom od 2.130 kg je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za ispod osam sekundi, ali zbog visoke cene svega 150 kupaca je prve godine odabralo W34.

Iako je generalna dizajnerska ideja ostala ista do 1970. godine, u navedenom periodu je viđeno nekoliko promena, kao što su „vinyl“ krov i nešto izmenjen zadnji deo. Toronado je dobio i novu masku da se približi popularnom Cadillacu Eldoradu iz 1970. godine, ali prodaja u ni u jednom momentu nije prešla cifru od 30 hiljada jedinica.

Do 1970. godine, Toronado je čak zaostajao i za Eldoradom po prodaji i pored toga što je Cadillac imao za 20% višu cenu. Tokom prvih pet godina proizvodnje, Oldsmobile je prodao 143.134 Toronada, što je više nego što je prethodnik Starfire privukao kupaca, ali je kasnije potvrđeno da je kompanija izgubila novac na svakom od njih.

Sa pozitivne strane, vernost kupaca je bila veoma izražena i 90% vlasnika je izjavilo da bi ponovo kupilo ovaj automobil. Zanimljiv je podatak da se Oldsmobile gotovo i nije trudio da reklamira pogon na prednje točkove i da kupcima predstavi njegove prednosti.

Kupci su i dalje znali za ovaj podatak, pošto je čak 40% njih izjavilo da su kupili Toronado baš iz navedenog razloga. Ako ništa drugo, pogon na prednjoj osovini je pokazao kompaniji da publika još uvek nije spremna za njega tokom šezdesetih godina, ali će se mnogo toga promeniti u narednih desetak godina. Toronado će se proizvoditi sve do 1992. godine kroz još tri generacije, ali mi završavamo našu istorijsku lekciju ovde pošto naslednici nisu bili preterano zanimljivi.

Istovremeno, prodavali su se značajno bolje od originala, pa je Toronado idealan primer koliko su Jenkiji zatvoreni za inovacije. Toronado je otišao u istoriju kao fantastičan automobil koji je malo ko kupovao jer je bio previše dramatičan za svoje vreme…

Zoran Tomasović

(323)