Ukoliko ste želeli brzu limuzinu početkom devedesetih godina prošlog veka, niste birali neki model BMW-a, Mercedesa ili Audija kao što je danas slučaj. Ne, put bi vas verovatno odveo u izložbeno-prodajni salon Opela gde je postojala jedna veoma specijalna konfiguracija modela Omega (u Velikoj Britaniji je inače bio poznat kao Vauxhall Carlton).
Doduše, za njega nisu bili zasluženi nemački inženjeri već oni iz Velike Britanije i to konkretno, oni uposleni od strane Lotusa zahvaljujići kojima se Omegi divimo i dan danas.
Automobil o kome pričamo se prodavao pod nekoliko različitih imena kao što su Vauxhall-Lotus Carlton, Lotus Omega i Opel-Lotus Omega. General Motors je naravno u vlasništvu držao brendove Opel i Vauxhall, a onda je krajem osamdesetih godina oformio i partnerstvo sa Lotusom.
Britancima je isporučena Omega/Carlton sa 3,0-litarskim benzincem i od njih je zatraženo da naprave najbržu svetsku limuzinu.
Krajnji rezultat je bio 3,6-litarski turbobenzinac s 377 konjskih snaga i maksimalnih 568 Nm obrtnog momenta. Snaga se inače prenosila na zadnje točkove preko šestostepenog manuelog menjača preuzetog iz modela Chevrolet Corvette ZR-1.
Lotus je modifikovao i ogibljenje i kočnice, i kasnije će tvrditi da je ova limuzina bila jednako dobra na stazi kao njegov velikan Esprit Turbo. Doživljaj je upotpunjen posebnim felnama, agresivnijim branicima i malim spojlerom.
Performanse su bile impresivne pošto je vozilu bilo potrebno 5,2 sekunde da stigne iz mirovanja do 100 km/h, a model je takođe bio najbrži na svetu, u kategoriji serijskih limuzina, s maksimalnom brzinom kretanja od 283 km/h. Samo jedna boja je bila u ponudi i iako na prvi pogled deluje kao da je crna, u stvari je bila tamno zelena. Lotus je nazivao „imperial green“ po uzoru na čuvenu boju „British racing green“.
Ukoliko želite da saznate više o njemu, preporučujemo vam da pročitate izdanje koje smo posvetili u našoj sekciji zanimljivost dana.
Najveća mana ovog automobila je bila njegova cena i u Velikoj Britaniji je koštao čak 48 hiljada funti, što iznosi 133 hiljade američkih dolara u današnjoj vrednosti novca. Iako je planirano napraviti 1.100 primeraka, proizvodnja se zaustavila na cifri od tek 950 jedinica. Od navedene brojke, 630 je otpalo na Omegu za nemačkoj tržište, a preostalih 320 primeraka za Carlton u Velikoj Britaniji.
Pronaći ovaj specijalni model je danas veoma teško i u onim retkim situacijama kada stignu u oglase, kupci uglavnom moraju da izdvoje poveće sume novca. Ali jedan primerak u Velikoj Britaniji je proveo poslednje tri decenije parkiran na otvorenom mestu i definitivno je video bolje dane.
Tako barem zvanična priča kaže, mada na satu stoji brojka od više od 100 hiljada kilometara tako da je teško očekivati da se nije pomerio sa mesta više od 30 godina. Vlasnik nije preterano srećan kada znatiželjni „jutuberi“ snimaju njegovo čelo, a u kolekciji automobila koji trunu na otvorenom stoji još nekoliko zanimljivih modela iz devedesetih godina.
Pogledajte video snimak.
AutoRepublika
(1567)
Opeloljubi ili Vauxhalloljubi? 😜
Lotusoljubi 🙂