Zanimljivost dana: Trojan
Period osamdesetih godina prošlog veka je onaj koji uglavnom pamtimo u pozitivnom svetlu na račun automobila. Debitovali su neki zaista kultni modeli kao što su Ferrari F40, Lamborghini Countach QV i Porsche 959, a čak i za „obične smrtnike“ je postojao veliki izbor laganih i moćnih turbobenzinaca.
Iako sam bio klinac u to vreme, oni koji su ga proživeli kažu da je bio najbolji period za posedovanje novih četvorotočkaša.
Međutim, američka automobilska industrija nikada nije imala neke rivale da pokvari račune firmama iz Nemačke i Italije. Da, postojali su Vector W8 i Chevrolet Corvette Sledgehammer, ali nikada nisu mogli u istu rečenicu sa Ferrarijem ili Porscheom.
Ovo je takođe bio period kada smo mogli da vidimo nove „sanjare“ kojima je cilj bio da nadmaše konkurenciju u sopstvenoj igri. Jedan od njih je bio Trojan na bazi Pontiaca Firebirda o kome ćemo napisati par reči u današnjem izdanju zanimljivosti dana.
Pontiac je pokušao značajno da popravi svoj imidž tokom navedenog perioda, i to je činio novom i modernom ponudom. Prvo je debitovao model Firebird treće generacije tokom 1982. godine, a nekoliko godina kasnije i Fiero sa centralno postavljenim motorom.
Fiero će steći slavu po tome što je tjunerima često služio kao baza za kopije Ferrarija i Lamborghiniji pošto je bio veoma sličnog stila, ali je i Firebird imao svoje momente slave. Jedan od njih se odigrao 1984. godine kada je General Motors predao jedan primerak firmi zvanoj Knudsen Automotive, sve s ciljem da naprave automobil koji će nadmašiti italijansku i nemačku egzotiku.
Knudsen Automotive je inače imao sediše u gradu Omaha unutar američke savezne države Nebraske i bavio se „ludim“ preradama za sve one mušterije sa dubokim džepom.
Većina modifikacija je bila očekivana, kao što su one u sledećim sekcijama: ogibljenje, kočnice i aerodinamični dodatci na školjci. Ali najviše je iznenadilo ono što se nalazilo ispod haube. Prototip je navodno imao motor sa 900 konjskih snaga koji je pozajmljen iz broda, a na testovima je dostizao brzinu od 330 km/h.
Međutim, takav potez se činio nečuvenim za serijsku proizvodnju, pa su za bazu izabrana dva motora u već postojećoj ponudi Firebirda. Oaj manji je bio radne zapremine 305 kubnih inča (5,0 litara), a postojao je i nešto veći radne zapremine 350 kubnih inča (5,7 litara).
Dodat je i turbo punjač pa je snaga porasla na oko 400 „grla“ dok je menjač bio četvorostepeni automatski. Automobil je zatim dobio i nova sedišta, identične aerodinamične dodatke kao i raniji prototip i nazvan je Trojan.
Serijska proizvodnja će trajati od 1985. do 1991. godine i u tom periodu Knudsen će napraviti 136 jediica. U tu cifru je uračunato 120 primeraka u obliku kupea, trinaest u formi kabrioleta, a bile su tu i tri specijalne konfiguracije nazvane Knightmare.
Trojan se nudio samo preko izložbeno-prodajnih salona Pontiaca i to u američkih saveznim državama Kaliforniji, Teksasu, Floridi i Nju Džerziju. Cene su se kretale između 36 i 62 hiljade dolara (od 90 do 155 hiljada „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), što je bilo više nego tri puta skuplje u poređenju sa Firebirdom.
Danas se pojave u oglasima s vremena na vreme, a najskuplji od njih je promenio vlasništvo za 13.500 dolara na aukciji pre šest godina.
Trojan svakako nije mogao da ugrozi Ferrari ili Porsche, ali je ipak bio zanimljiv pokušaj kako da se proizvede superautomobil na bazi pristupačnog sportiste. Nikada sigurno neće imati onaj kultni status kao razni primerci modela po imenu Fiera, a koji su napravljeni da izgledaju kao italijanska egzotika, što i dalje ne znači da nije bitan i vredan, najviše u smislu proučavanje zanimljivih ideja u istoriji Pontiaca.
Zoran Tomasović
(547)
Americki proizvodjaci treba da prave americke automobile, po dizajnu, motorima i performansama a ne da se upustaju u trku sa evropskim! Firebird je pravi americki auto i trebalo je da posluzi kao osnova za americki superauto. Fiero deluje zbunjeno – americki dizajneri nisu uspeli da rese problem sa centralnim motorom, pa jos ugradjen popreko! 🙂 Tek je poslednja generacija Korvete pokazala kako to treba da izgleda.
Ovo je Fiero, sa cudno isecenim zadnjim krajem. Ponavljam da dizajneri nisu imali resenje za ovakvu konfiguraciju. Za americke pojmove auto je bio iznenadjujuce mali: 4.072 x 1.750 x 1.191 mm, rastojanje osovina 2.373 mm.
Motori: 2,5 – 2,8 lit, 137 KS, za americka merila „autic sa motorcicem“!
Fiero je bio bas onakav kakav treba da bude. Pristupacni dvosed sa centralno postavljenim motorom. Vece dimenzije i motori nikada nisu ni razmatrani za njega, on je bio kategorija sa Toyotom MR2 i slicnima, ne sa Ferrarijem.
„bas onakav kakav treba da bude“ – pogresan auto! U Evropi sasvim nepoznat, u Americi? 🙂
Pontiac se nikada nije prodavao u Evropi tako da naravno da ce biti nepoznat. Daleko od toga je da je Fiero bio pogresan – napravljeno ih je vise od 370.000 u 5 godina proizvodnje, to je bilo vise nego bilo koji drugi dvosed sa centralno postavljenim motorom sa slicnom cenom. 370.000 i to samo u Americi. Ako se usporedi sa najblizim direktnim rivalom Toyotom MR2 – ta cifra je takodje veca nego sto je prodato MR2 kroz 3 generacije u celom svetu.
Jos jedan dokaz da Amerikanci imaju sasvim drugacija shvatanja o tome sta je to auto. Nije ovo prvi put da si me iznenadio sa brojem prodatih primeraka.
Ti i dalje mislis da svi Amerikanci sede kod kuce i nostalgicno razmisljaju o autima iz 1950-ih i 1960-ih godina. To sam primetio u mnogim tvojim komentarima gde smatras da je „taj i taj auto promasaj jer ne lici na neki prethodni auto iz iste firme“. A realnost je sasvim drugacija.
To su moja razmisljanja. Uopste ne pokusavam da se opterecujem time sta drugi razmisljaju. U druzenju sa tobom shvatio sam de je americka stvarnost drugacija od evropske. Ipak ostajem pri svojim stavovima sto se tice strategije razvoja. Iz dve kulture moglo bi da se ekstrahira ono sto je najbolje.
Ja imam Firebird 92god.kupljen nov u Sarajevu tako da znas da se prodavali i u evropi druze
Mozda po koji uvezen od strane privatnika. Ali Pontiac kao firma nikada nije poslovao u Evropi i nikada nije imao svoje izlozbeno-prodajne salone.
Ako se dobro sjećam, bilo je s početka testova onog futurističkog minivana, a bilo ih je i na cesti… Dakle, moguće da ih je neko uvozio…
Pricas o Trans Sportu?
Ako se dobro sećam, trans sport čak se i proizvodio u Gracu u Austriji.
Štajer.
Da taj, bilo ih je solidan broj na ulici, tako da je mslo vjerovatno da se Pontiac nije organizovano uvozio (ili proizvodio) u Evropi
Bas sam malo guglao na racun ovoga jer nisam bio upoznat sa tim. Ispostavilo se da ovo nije Pontiac Trans Sport vec Oldsmobile Silhouette sa znackom Pontiaca (ne znam zasto). Od 1991. do 1996. ih je prodato 4.271. Nudio se u dve kombinacije – 2,3-litarski motor i 5-stepeni manuelni menjac i 3,8-litarski motor i 4-stepeni automatik. Na jednom mestu sam nasao da je u izboru bio i Peugeotov 1,9-litarski dizel, ali samo na jednom mestu, svi drugi izvori spominju samo ova dva americka benzinca. Pontiac ih nije uvozio vec Opel i prodavao se preko Opelovih salona. Opel je hteo minivan… Pročitaj više »
Ja se sjećam da je bio trostepeni automatik i mislim motor od 3.6 litara. I da su najveće zamjerke išle na taj trobrzinac…
Ovaj 3,8-litarski motor je najpouzdaniji motor koji je GM ikada napravio, ne mozes ga unistiti. Pouzdaniji nego bilo koji lenji americki V8.
Vidim na netu da je Trans Sport, tj. Silhouette imao i 3 i 4-stepene automatike. Na netu sam nasao da je 4-stepeni isao u Evropu, ali moguce da grese.
Mislim da je slovo „r“ u nazivu modela višak, barem sudeći po tablicama na fotografijama i pretrazi po internetu.
U pravu si, moja greska.