Zanimljivost dana: Najpotcenjeniji velikan kategorije „gran turismo“

Američka snaga i britanska završna izrada, kakva kombinacija! Pa zvuči kao dobitna, zar ne? Većini nas je prva asocijacija na takvu ideju ona koja uključuju Shelby Cobru, ali daleko od toga da je jedina. Još od kada je Nash isporučio mehaniku za firmu Donald Haley Motor Company, nije bila retkost da se Britanci upute „preko bare“ i od američkih automobilskih proizvođača potraže moćne, pouzdane, i najbitnije od svega pristupačne motore sa osam cilindara.

Allard je takođe još jedno od zvučnih imena, ali firma o kojoj se jako malo priča je Jensen. Reč je o pioniru pogona na sva četiri točka u drumskom izdanju, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo posvetiti pažnju na model koji je postavio Jensen na mapu sveta.

Kompanija je osnovana još 1922. godine pod imenom W J Smith & Sons Limited i uglavnom se bavila proizvodnjom kamionskih školjki za druge mušterije. Poslovanje je zatim prošireno i na izgradnju automobilskih karoserija, a za takav posao su zaposlena braća Alan i Ričard Džensen.

Oni su stekli dovoljno velike finansijske mogućnosti da bi kupili firmu sredinom tridesetih godina prošlog veka i preimenovali je u Jensen Motors. Kompanija je napravila svoj prvi serijski model 1938. godine, a Drugi svetski rat su preživeli zahvaljujući proizvodnji vozila za vojsku.

U Jensen je stigao i stilista Erik Nil u posleratnom periodu i kompanija predstavlja neke veoma interesantne modele. Nakon nedostatka čelika, Jensen se okrenuo tada novom načinu proizvodnje školjke od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. To je rezultiralo u veoma laganom sportisti pod imenom 541 sa masom od svega 1.200 kilograma.

Sportista je dobio odlične ocene, ali je počeo da zaostaje početkom šezdesetih godina, posebno kada je Jaguar predstavio svoj novi model E-Type.

Spomenuti Nil se dao na posao i svetlost dana je ugledao model C-V8 u oktobru 1962. godine. Zadržao je školjku od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima i doneo unikantan stil. Dizajn je dobio promenjive ocene, pošto su ga mnogi hvalili da se može „iz aviona prepoznati kao Jensonov“, dok će drugi reći da je „faca koju samo majka može da voli“.

Ali na kraju dana, niko ga ne bi mogao pomešati sa drugim modelima ili reći da dolazi iz Italije, što se nije moglo reći za njegove prethodnike. Dvostruki farovi su originalno bili prekriveni (slično kao kod Jaguara E-Typea) pre nego što je doneta odluka da ipak budu otkriveni radi bolje vidljivosti. Velika pažnja je posvećena i enterijeru. Model C-V8 je pružao konfiguraciju 2+2, a završna izrada je bila vrhunska, uostalom kao što se i moglo očekivati od jednog britanskog automobila iz tog perioda.

541 je pokretao Austinov 4,0-litarski benzinac sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji sa 135 konjskih snaga, što je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu kretanja od 175 km/h. Međutim, naučivši iz iskustva rivala, čelnici Jensena su se uputili u Sjedinjene Američke Države i postigli dogovor sa korporacijom Chrysler oko njihovog motora „Golden Commando“ sa osam cilindara.

Model C-V8 je samom početku je bio dostupan sa „osmakom“ radne zapremine 361 kubnog inča (5,9 litara) sa 295 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko trostepenog automatskog menjača. Kasnije ćemo da vidimo i veći „Golden Commando“ radne zapremine 383 kubna inča (6,3 litre) i 330 konjsih snaga i čak 623 Nm najvišeg obrtnog momenta. Isti trostepeni „automatik“ je bio jedina opcija, a vremenom ćemo da vidimo četvorostepeni manuelni menjač kao opciju na oba motora.

Opremljen moćnijim od dva motora, C-V8 je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za 6,7 sekundi i da nakon toga dostigne maksimalnu brzinu kretanja od 220 km/h, što ga je učinilo jednim od najbržih četvorotočkaša iz klase automobila gran turismo, proizvedenih ranih šezdesetih godina prošlog veka, posebno ako se uporedi sa Jaguarom E-Typeom.

U periodu od 1962. do 1966. godine fabriku će napustiti samo 499 vozila. Lako bi bilo zaključiti da C-V8 nije ostvario komercijalni uspeh, ali će Jensen uvek tvrditi da je imao više mušterija nego što je mogao da proizvede vozila, i da nije imao kapacitet da zadovolji sve potencijalne kupce.

Ipak je reč o veoma maloj fabrici sa vozilima koja su se ručno sklapala, pa da su Aston Martin ili Jaguar imali sličan model, sigurno bi privukli više kupaca. C-V8 istu reputaciju ima i danas, i odlično očuvani primerci se prodaju tek za oko 50 hiljada dolara/evra, a među najvećim ljubiteljima ovog vozila je čuveni američki voditelj i komičar Džej Leno.

On kaže da mu se uvek dopadao način na koji je C-V8 bio drugačiji i da je kombinacija američke snage i britanskog stila i završne izrade najbolja. Šteta je što ovaj sportista nije danas popularniji kao klasik pošto ima sve uslove da to i bude…

Zoran Tomasović

(1516)