Zanimljivost dana: Američki „mališa“ Davis Divan

Da, dobro ste pročitali naslov ove teme, automobil koji vidite na priloženim fotografijama zaista jeste došao iz Sjedinjenih Američkih Država. I to baš u posleratnom periodu kada su dominirali veliki četvorotočkaši zbog kojih su Jenkiji i dobili imidž i reputaciju da se rasipaju.

General Motors, Ford, Chrysler i ostali domaći giganti su se takmičili u pogledu toga ko će napraviti što veći i moćniji automobil, dok su male firme poput Davisa nekako pokušavale da opstanu tako što se su razlikovale. Model Divan je napravljen u samo trinaest primeraka, ali je njegova priča toliko zanimljiva da smo mu morali posvetiti izdanje u našoj rublici zanimljivosti dana.

Davis Divan je čedo čoveka po imenu Geri Dejvis iz američke savezne države Indijane. Bavio se preprodajom polovnih automobila, a u ruke mu je došao maleni roudster nazvan The Californian od strane čoveka po imenu Frenk Kurtis. Ovaj hrvatski imigrant će napraviti prvi američki serijski sportski model nazvan Kurtis Roadster, o kome smo ranije i pisali, a The Californian sa tri točka je kompletirao za bogatu mušteriju.

Geri je nekako uspeo da ga kupi i zatim i prouči ideju da pod sopstvenim imenom napravi lični model. Sudeći po priči koja je objavljena u magazinu Hollywood Citizen-News, Geri je tvrdio da će dnevno proizvoditi oko pedeset jedinica po ceni od 995 američkih dolara (oko 12.660 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca).

Kako je proizvodnja novih automobila stopirana tokom Drugog svetskog rata, industrijalac je tačno pretpostavio da će potražnja biti velika u posleratnom periodu i želeo je da iskoristi tu priliku. Davao je intervjue svakome ko je bio voljan slušati ga. Takođe je otvarao nove izložbeno-prodajne salone i uložio novac u novu fabriku u gradu Fon Najs unutar savezne države Kalifornije.

Plan je zahtevao da serijska proizvodnja startuje svega devedeset dana nakon prvog prototipa, pa su zaposleni nekada radili i po tri dana bez prestanka. Činilo se da će sve dati rezultate pošto je novonastali Davis Motorcar Company otvorio 350 salona i dobio investicije u vrednosti od 1,2 miliona dolara (današnjih 15,3 miliona najmanjih zelenih novčanica).

U periodu od 1947. do 1949. godine Davis će da napravi dva prototipa i još jedanaest serijskih automobila na tri točka. Oni su kompletirani u novoj fabrici koja je zapravo bila hangar napuštenog aerodroma i imali su jedan točak napred i još dva pozadi.

Sa dužinom od 4,7 metara, bio je relativno velik za „mikro“ kategoriju u kojoj se takmičio, a imao je i poveću masu od 1.110 kilograma. Divan je imao samo jedno sedište, to jest široku klupu (širina vozila je iznosila 1,8 metara) na koju je komotno moglo da sednu četiri odrasle osobe. Upravo je ovaj detalj i inspirisao ime Divan pošto ono na arapskom jeziku znači „kauč“.

Celokupna školjka je izgrađena od aluminijuma, krov je bio od plastike ojačane staklenim vlaknima, farovi su bili skriveni, a automobil se mogao pohvaliti i sa 15-inčnim felnama i disk kočnicama. Dok je prva dva prototipa pokretao motor kompanije Hercules sa 47 konjskih snaga, ispod haube preostalih jedanaest serijskih primeraka se nalazio 2,6-litarski benzinac sa četiri cilindra od firme Continental.

Mogao se pohvaliti sa 63 konjske snage uz obećanu maksimalnu brzinu od 190 km/h i kombinovanu potrošnju od 4,7 litara na 100 pređenih kilometara. Spomenućemo da je menjač bio manuelni sa tri stepena prenosa. Kompanija je obećavala i odličnu stabilnost i tvrdila da će Divan ostati na sva tri točka i u krivinama pri brzini do 90 km/h. Serijski model je trebalo da se prodaje po ceni od 1.600 dolara (današnjih 19.073 „zelembaća“).

Pa šta se onda desilo i zašto tako ambiciozni projekat nikada nije zaživeo? Događaj koji je pokrenuo lavinu problema je bio onaj da je proizvodnja kasnila. Kasnije će se saznati da Davis tokom prvih osamnaest meseci razvoja nije platio niti jednog radnika, već im je obećano da kada isporuka započne, biće im isplaćena dvostruka dnevnica.

Nije bila retkost da na poslu provedu i po nekoliko dana pre nego što bi im bilo „dozvoljeno“ da spavaju nekoliko sati i onda opet iz početka. To je pokrenulo privatne tužbe, a kada se vest pročula do investitora, i oni su zahtevali svoj novac.

Geri Dejvis se uskoro našao na optuženičkoj klupi i kada sve bude završeno, biće osuđen po dvadeset tačaka za prevaru i provešće dve godine u zatvoru. Sve ono što je firma posedovala pod sopstvenim imenom je preprodato da se vrate dugovi.

Od trinaest proizvedenih primeraka, samo jedan je uništen i to u Velikoj Britaniji nakon što je vlasnik pokušao protivzakonito da ga uveze. Ostalih dvanaest jedinica se uglavnom nalaze u muzejima, ali nekoliko njih je i u privatnom vlasništvu. Najskuplji od njih je pre nekoliko godina prodat za sumu od 80.300 američkih dolara.

Zoran Tomasović

(354)