Putopisni test Peugeota Boxera 2.2 BlueHDi/120: 11,5 m3 + 2.000 m2

Peugeot Boxer dobro je poznat u svetu dostavnih vozila, zainteresovani mogu da biraju između 8 i 17 m3 korisnog unutrašnjeg prostora, četiri dužine i tri visine karoserije, kao i običnu kabinu s tri sedišta, odnosno dvostruku za ukupno šest putnika. Sticajem okolnosti prevalih za volanom ovog kamiončeta bezmalo celu Francusku, sve do jednog prelepog zamka gde sam iskrcao njegov dragocen teret.

Poslovica kaže da su dobar i lud braća, tako gledano na stvari ispada da sam zaista blesav! Jer kako dugačije objasniti da sam na molbu dobrog starog drugara Fabrisa uzeo par slobodnih dana, iznajmio Peugeot Boxer od 11,5 m3, platio sve troškove i položio kauciju od 1.800 evra, ukrcao par vrednih komada nameštaja, kaučeva, fotelja i umetničkih slika iz njegove upravo prodate agencije za promet nekretninama, te zapucao na put dug 650 kilometara, do jednog od njegovih prebivališta na jugu Francuske!?

Iskreno rečeno u startu nije bilo tako planirano, dogovor je bio da Fabris dođe do Pariza brzim vozom TGV, unajmi kombi na ime svoje firme i plati troškove, a ja da mu pomognem da ga utovari, i da se zajedno spustimo do njegovog zamka, te da nakon par dana vratim kombi u agenciju gde je iznajmljen.

Sticajem okolnosti, među nama rečeno zbog intimnih problema koje ima s jednom prelepom Ruskinjom, bivšim top modelom, ostade čovek u svom „skromnom“ zamku, tako da sav teret pade na moja nejaka pleća. A kako ipak nisam Superman, platih radnika od jednog drugog prijatelja (50 evra) da mi pomogne utovariti sve navedeno, pre nego li „zapucam“ na put.

No k’o za inat, ono kad te nejde, natopi me kišurina sve do gaća, koja me je ujedno pratila svo vreme puta. Nezahvalno, jer iskreno govoreći nemam previše iskustva u vožnji ovakvih vozila, posebno kada su makimalno natovarena. Ima tu „caka“ na koja se mora navići, gde pre svega mislim na vidljivost unazad, iskuljučivo zasnovanu na velikim dvostrukim spoljašnim retrovizorima, kao i osetljivost vozila na bočni vetar pri višim brzinama, da ne pričam o vožnji kroz zakrčene pariske ulice i parkiranju.

Ovaj moj izdužio se bogami na bezmalo 5,5 metara, uz širinu od preko 2 metra (plus spoljašnji retrovizori) i visinu od 2,6 m, naći dovoljno veliko mesto gotovo je nemoguća misija. Sreća te se ovde radi o novom Boxeru, poslednje generacije, opremljenom senzorima za vožnju unazad i kamerom, uz sve prateće sisteme za pomoć u vožnji (tempomat, sistem za signalizarenje kada se očepi saobraćana traka, GPS…), što i te kako olakšava sate provedene za njegovim upravljačem.

U ovom mom nagib sedelanog dela sedišta se mogao podesiti, kao i upravljač po visini, no i dalje je jasno da smo u jednom kamiončetu, isti je previše položen. Sva sreća te je sve predviđeno da olakša posao vozaču,  jedan deo klupe s desne strane, inače predviđene za dve osobe, može se oboriti kao oslonac za laptop, dok je na centralnoj konsoli nekakva sklapajuća polica, na koju se može zakačiti blok ili faktura, odnosno iskoristiti je kao radni stolčić za zapisati nešto.

O bezbroj drugi polica na komandnoj tabli, plafonu i vratima ne vredi trošiti reči, ima ih kao što ih imaju i druga konkurentska vozila. Klima uređaj se podrzumeva (manuelni), kao i info-zabavni sitem i bluetooth konekcija, sve u svemu savremeno dostavno vozilo, na zainteresovanima je jedino da izaberu verziju koja ima odgovara, dužinu, korisnu zapreminu i maksimalnu težinu koju može poneti. Jedan prijatelj koji muku muči da u svoj Renault Trafic od 7 m3 stavi sve što mu treba, kada ga je ugledao odmah ga je poželeo za sebe, između ostalog i zbog visine utovatnog prostora, u ovom Boxeru se može stajati uspravno.

Bez fruštuka i na put

Nakon što promenih natopljenu odeću, sav slomljen nakon 2 sata vuglenja teških stvari, krenuh ka jugu Francuske, u region Dordogne (čita se Dordonj), na nekih 600 kilometara od Pariza. Konkretno gradić Beržerak (Bergerac) s okolinom, poznat nam iz filma o poetičnom filozofu Siranu i njegovoj ljubavi prema Roksani, koju je svojevremeno maestralno odglumio francuski glumac Žerar Depardije.

Podsetiću vas sadržaja, nesiguran u sebe zbog svog izgleda i ogromnog nosa, Sirano se ne osuđuje izjaviti joj ljubav, već joj piše duga ljubavna pisma.

Jedan od prelepih francuskih regiona, nazvan još i „Mille et une shateaux“ (1001 zamak, mada ih ima i više), gde bogati industrijalci i biznismeni, kako domaći tako i strani (većinom Englezi), pronalaze utočište. Da se razumemo, nije ovo Azurna obala gde se nazovi zvezde i medijske ličnosti „proseravaju“ novoizgrađenim vilama, region Dordonj prepun je starih kamenih kuća, farmi i omanjih zamkova, koji zahtevaju duge godine restauracije i gomilu para, ne bi li dostigli nivo lukuza koji možete videti na priloženim fotografijama.

Raštrkani i okruženi šumom i poljima, prava su oaza mira, diskrecija vlasnika, odnosno gostiju koje borave u njima, je zagarantovana. Inače region je poznat i po odličnom vinu (graniči s jednim drugim, znatno poznatijim, to jest Bordoom, čuvenom po crvenim vinima), „Fois gras“ (pašteta od jetre tovljenih guski i patki), puževima i pečurkama sorte Tartuf, najskupljim na svetu.

Za neupućene, rastu ispod zemlje i mogu se pronaći samo uz pomoć izdresiranih pasa, njihova cena na lokalnoj pijaci dostiže i 2.000 evra po kilogramu! Sve nabrojano spada u specijalite regiona Dordonj, koji je pokriven šumom s čak 45 %.

Pored vinograda spomenuću i duvan, preko 200 uzgajivača proizvede nekih 15 % od ukupne nacionalne proizvodnje u Francuskoj. Tu je naravno i turizam, koji čini 25 % ukupnih prihoda. Lepo, ali trebalo je stići do njega, iako sam velikom većinom upotrebljavao odlične autoputeve, skupe do bola. Nekih četrdesetak evra ipak je prava sitnica u odnosu na cene goriva, za 64 lit, koliko je Boxer potrošio za tih 600 km, platih 132 evra (2,05 evra po litri), i to na najeftinijoj pumpi koju sam pronašao, umesto nekih 2,3 evra koliko dizel košta na autoputu.

Da, da, pije ovaj Peugeot k’o veliki, pri brzini od 130 km/h ne može ispod 10 lit, zbog čega sam brzo prešao na cool ritam od 110-120 km/h. Sve u svemu prosek iznosi oko 9 lit, Boxer plaća cenu loše aerodinamike i velike težine, posebno kada je opterećen s maksimalnih 1.450 kilograma (1.945 kod najvećeg izdanja).

Ispod kratke haube skriva se dobro poznati 2.2 BlueHDi, koji razvija 120 ks i 320 Nm obrtnog momenta. Isti blok može biti i u verziji od 100 ks (menjač s 5 prenosa), a u ponudi je i 3.0 BlueHDi od 158 ks. Neću vas zamarati s tehničkim podacima, kome treba jedno ovakvo ili slično dostavno vozilo sam će se raspitati za detalje, kao i konkurente kojih ima k’o šaše.

Reči ću samo da je zvučna izolacija kabine slaba, prilikom ubrzanja stiče se utisak da se sedi na motoru. Nije daleko od istine, uprkos gore navedenim elektronskim sistemima i bogatoj opremi ipak se radi o dostavnom vozilu, da bi se smestilo za upravljač u njega se mora popeti.

Snaga motora je tek zadovaljavajuća, no uz veoma kratke prenosne odnose (osim petog i šestog) bez veće muke povuče sav teret. Pri višim brzinama upravljanje je neprecizno, bez prestanka mora se korigovati putanja, posebno ukoliko je prazan i ima vetra. Što zbog toga što zbog navedene potrošnje brzo odustah od jurcanja i maksimalne brzine od 150 km/h, krajnja desna traka s kamionima postade i moja. Uostalom čemu žurba, stres i nepotreban rizik, ova moja mala avantura imala je za cilj i kraći odmor od par dana u jednom retko luksuznom zamku, u kojem sam više puta boravio i napisao par reči u jednom od predhodnih testova…

Što bogatiji to škrtiji                     

Biti imućan verovatno ima pozitivnih strana, štaviše rekao bih mnogo pozitivnih strana! Ne mogu da tvrdim sa sigurnošću jer mi se to još nije dogodilo, no kako nada umire poslednja živim u uverenju da će mi se i to desiti jednoga dana, mašala!

Ali zato znam da je lepo imati bogate, pa uz to i „normalne“ prijatelje, na koje kamara para nije negativno uticala, možda i zato jer su ih zaradili poštenim i murkotrpnim radom. Jedan od njih je Fabris, čovek koga upoznah pre tridesetak godina, dok je bio samo jedan od stotine zaposlenih u ogromnoj firmi Bouygues, specijalizovanoj između ostalog za prodaju i konstrukciju nekretnina.

Mogao je to i ostati, posebno jer je u to doba zarađivao pet puta više od jedne prosečne plate u Francuskoj, no nakon što je „ispekao“ zanat napustio je firmu, te uz pomoć bivše supruge otvorio svoju agenciju, naravno u istom domenu. Tokom decenija nizale su se kupovine, restauracije i konstrukcije raznoraznih kuća, apartmana i zgrada (mislim na njegove privatne, ne na one koje je prodavao), u kojimo smo moja supruga i ja često boravili, da bi kruna svega bio ovaj omanji dvorac iz 16. veka, kupljen pre nekih desetak godina, za „bagatelnih“ par miliona evra.

Naravno da ovo nije jedina nekretnina koju poseduje, lično više volim njegovu „skromnu“ vilu na Atlantiku (jedva 1.000 m2), pri samoj granici s Španijom, gde isto tako provedosmo više nezaboravnih letovanja (donja galerija). No zamak ima svoj šarm koji nijedna novoizgrađena vila ne može posedovati, posebno kada se u njega uloži ogromna količina ljubavi, ukusa i ko zna koliko miliona evra!

Ima jedna stvar o kojoj priznajem nisam imao pojma, pre restauracije jedna ovakva građevina bila je prijatna za boravak samo leti, dolaskom zime postaje ogroman frižider, koju ni veliki kamini u svakoj prostoriji ne mogu zagrejati. Podno grejanje je jedino rešenje, igrom slučaja bio sam prisutan kada se ugrađivalo, te sam bio u prilici videti i taj faraonski projekat vađenja orginalnih kamenih ploča iz poda, njihovo vraćanje i postavljanje hiljadu i kusur metara kvadrata najkvalitetnijeg hrastovog parketa.

Eh da je samo to trebalo uraditi, sve bi bilo odavno završeno (pojedine prostorije na trećem spratu i dalje se rade), dobro se sećam problema s podizanjem nivoa spratova, otvaranja dopunskih prozora i vrata, rušenja pojedinih pregradnih zidova, konstrukcije novih stepenica, izmenjenom i pojačanom krovnom konstrukcijom, novom električnom i vodovodnom instalacijom, kanalizacijom.. A sve u cilju da zamak postane moderan i konforan za svakodnevni život, ali i da zadrži neophodnu autetičnost.

Tek kasnije uređivale su se sobe i kupatila, trenutno ih je samo šest, plus četiri salona, kuhinju i trepezariju, iako ima površinu od 2.000 m2. Da, ali sve sobe imaju oko 100 m2 i uz svaku ide kupatilo veće od jedne gansonjere. No u međuvremenu su na red došle i pomoćne prostorije oko zamka, koje će se transformisati u više luksuznih apartmana, cilj nije samo uživati u jednoj ovakvoj građevini već i zarađivati na njoj.

Jer novci uloženi u radove, kao i kupovinu novog i starinskog nameštaja, dekoraciju i sve ostalo što ide uz ovakav luksuz ne padaju s neba, u sezoni zamak se iznajmljuje za, pazite sad, 15 do 25 hiljada evra sedmično! Kažete pa koji ludak će dati tolike pare, verujte mi ima ih, uz to često je iznajmljen i na više nedelja od strane iste osobe. Uglavnom se radi o u javnosti manje poznatim ali imućnim industrijalcima, mada je bilo i čuvenih francuskih i svetskih ličnosti.

Osetno jeftinje od spomenute vile na moru, gde se u julu i avgustu možete razbaškariti za tričavih 35-40 hiljada evra, sedmično naravno! Kuriozita radi spomenuću jednu damu koja je u njoj boravila, poznatu domaćoj javnosti, inače ćerku jednog našeg bivšeg predsednika koji je neslavno završio život, kao i ruskog milijardera (tada je bio na listi najbogatijih ljudi na svetu na 36. mestu), koji je iznajmio vilu na dva meseca. Na kraju je otišao prevremeno, nakon 4-5 sedmica, te smo u njoj proveli baš prijatne trenutke…

Uz njega ide i jedna pričica, gde god da noći dotičnom milijarderu donose njegov lični madrac, iako je i na ovom polju naš Fabris doterao stvari do savršenstva. Naime, dušeci u svim sobama (bez obzira da li se radi o vili, zamku ili apartmanima) spadaju među najbolje na svetu, što bi rekli Rolls&Royce dušeci. Posve slučajno sam upućen jer me je svojevremeno zamolio da mu iz Pariza donesem točkiće za krevet koji ide uz njih, te sam u ekskluzivnoj prodavnici istih video kako se fabrikuju i šta se ubacuje unutra.

Pored federa tu je konjska dlaka i prava vuna, ovako napunjeni teže stotinak kilograma i koštaju kao jedan omanji automobil! Ne, ne preterujem, radi se naravno o king size dimenzijama 2 x 2,2 m, kako i priliči zamku s 5 zvezdica.

Inače pisac ovih redova radio je pod stare dane na recepciji u jednom luksuznom hotelu, plus sam svojevremeno završio tromesečni kurs za privatnog vozača, koji je između ostalog podrazumevao upoznavanje s „Palaces“ hotelima u Francuskoj (Palace hotel je znatno iznad standardnog hotela s 5 zvezdica, u čitavoj Francuskoj ima ih samo 24).

Kažem ovo jer mi ovakvi madraci i uopšteno govoreči luksuz, nisu strani, zahvaljujući raznim prezentacijama automobila svojevremno sam i spavao u pojedinim, gde noćenje košta najmanje par hiljada evra! Dakle nakon napornog dana noć u zamku na jednom ovakvom madracu legla mi je kao melen na ranu, posebno nakon dve ispražnjene buteljke odličnog Bio vina iz regiona Bourgogne (crvena burgonjska vina su među najboljim na svetu, relativno su lagana i prave se isključivo od grožđa crni Pinot)!

Da, da, uz novce ide i visok životni standard, naš Fabris kupuje isključivo Bio proizvode, računajući i meso. Smazasmo i par odličnih bifteka od lokalnih goveda, koje spremih na možda najskupljem profesionalnom šporetu na svetu, marke „La Cornue“ (na gas). Cena? Prava sitnica, jedan dobar automobil u C segmentu… Vidite ih u gornjoj galeriji.

Nema ovde šale prijatelji moji s izborom, sve, ali baš sve mora biti najbolje što se može pronaći na tržištu, dakle kaučevi, komode, lusteri, tepisi, kade, WC šolje, mermer… I to su ukusom moliću vas lepo, nema mesta za kič dekoraciju, u celu priču ponekad se ubace i vrhunski dizajneri enterijera. Nije ni „junak“ ove priče „seljak“, s godinama rafinisao je svoj ukus i stekao neophodno znanje, a ni ne ustručava se da pita za mišljenje.

Nakon konsultacija postavih mu tako na zidove nekoliko ogromnih modernih slika koje sam doneo Boxerom, moj posao nije se završio po dolasku. Naprotiv, stvari iz prodate agencije u Parizu završile su na poslednjem spratu koji je još uvek nedovršen, a kako Fabris ništa ne kupuje u prodavnici nameštaja Ikea, ostavljam vam da zaključite da li su bile lagane. Nisu, bogami smo se namučili k’o siročići!

Pa što nije platio dva „crnca“ da nose, kada već ima toliko para, pitate? Ne, ne funkcioniše to tako, pare se ne razbacuju a i nema ih preterano u poslednje vreme, zbog čega je i prodata spomenuta agencija. Monsieur Fabris nije dakle milioner u bukvalnom smislu te reči, iako vrednost njegovih nekretnina iznosi nekih 20 miliona evra! Kriza s kovidom protutnjala je i Francuskom, dve godine bez iznajmljivanja iscrpele su finansijske rezerve. Upravo zato ni ne pomislih da naplatim moje usluge, mi to rešavamo drugačije. Vrata su nam uvek otvorena, naravno van sezone kada nema turista…

Poslednji dan, uživanje i povratak

Kako ne bi ispalo da samo kukam, par reči i o malim zadovoljstvima koje si priuštih pred kraj boravka. Teren koji okružuje zamak prostire se na čitavih 50 hektara, sasvim dovoljno za nekoliko magaraca, konja i koza, tek da ulepšaju imanje. Ne, nismo ih jahali već samo hranili i uživali u šetnji po okolini, kao što i priliči jednom biznismenu Fabris uvek gleda ima li neko napušteno imanje na prodaju? Ima, već je rezervisano…

Najzad nas je obasjalo i sunce, eto prilike za par sati sunčanja i kupanja u bazenu koji ste već videli gore na fotografijama, dužine 30 metara i zapremine 200.000 litara! Grejanom, moliću vas lepo, temperatura vode od 26° C upravo je po volji seniora.

Tako dođe i kraj ovoj priči, ostade mi povratak. Ovoga puta po lepom vremenu i s praznim Boxerom, što mi je i te kako olakšalo posao. Vratih se opet sam, moj drugar i njegov verni ostareli pas Đango sedoše u iznajmljeni Seat Leon, pravac isto tako za Pariz. Kažete pa nije valjda da nema para za svoj automobil, ima, ali jedan lep Ferrari je prodat prošle godine kako bi se nastavili radovi, kao i Range Rover V8. Ostade mu mali Smart i Land Rover Defender iz 2015. godine, ali mu nedavno puče menjač, poručen je (zamena će koštati oko 9.000 evra) ali se sada tuži s proizvođačem, nije normalno da ovaj „rikne“ nakon samo 80 hiljada pređenih kilometara!

Stigoh dakle u moj skromni apartman, manji od jednje spavaće sobe u zamku, bez ikakvih problema, da bi sutradan ujutru oprao i vratio Boxera. U startu platih 195 evra za 4 dana, u cenu je bilo uračunato samo 200 kilometara. No za dopunskih 1.200 km ode još 185 evra evra (0,17 evra po kilometru), sve u svemu troškovi se popeše na ukupno 750 evra.

Biće pokriveni ovih dana (barem se nadam…), mnogo važnije je što sam povratio kauciju od 1.800 evra, „deru“ bogami u „rentakaru“ za svaku i najmanju ogrebotinu, odnosno oštećeno vetrobransko staklo, kaznu, prljavu spoljašnjost i unutrašnjost…

Sam Boxer pokazao se kao veoma upotrebljivo transportno vozilo, no ničim se posebno ne distancira od desetak sličnih konkurentskih. Cena voženog kreće se oko 35 hiljada evra, ali kako ima nebrojeno verzija karoserije najbolje je otići do prodajnog salona proizvođača i raspitati se za detalje. Bitno je da ga se otarasih i ispunih dato obećanje, u tom kontekstu na pamet mi pade čuveni francuski pevač i kompozitor Charles Aznavour (Šarl Aznavur), koji u jednoj poznatoj pesmi ima frazu u vezi svojih prijatelja.

Kaže „Mes amis, mes amours, mes emmerdes…“, za sve vas koji ne razumete francuski u slobodnom prevodu ovo bi značilo da ih voli („mes amours“), ali da ga često opterećuju i gnjave („mes emmerdes“)! Što bi rekli u Srbiji, smorio me moj Fabris sa svojim ljubavnim problemima, prevelikom količinom testosterona, pričama o seksu s brojnim ženama, bezobraznom decom iz prvog braka koja mu šalju ogavne poruke (plaše se valjda da će tata svojoj novoj ljubavi ostaviti svo bogatstvo…), finansijskim mahinacijama, ostarelim psom Đangom koji se bolje hrani nego li 90 % ljudi na planeti (isključivo sirovo kvalitetno goveđe meso s obarenom boranijom i drugim povrčem)…, imam i ja svojih muka druže moj!

Tekst i slike: Perica Rajković

(1384)