Istorija jednog sna – Soičiro Honda (I deo)

Bicikli, automobilske trke, karike, bombe i jedna bačva

Priča počinje u podnožju planine Fuđži, u selu Komijo (Komyo), nedaleko od grada Hamamacua, pokrajina Šizioka, gde je na današnji dan, 17. novembra daleke 1906, pre 115 godina rođen Soičiro Honda (Soichiro Honda). Poživeo je do 1991. Soičiro je obožavao da provodi slobodno vreme pomažući svom ocu kovaču i mehaničaru u garaži za popravku bicikala.

Otac Gihei je otkupljivao stare, pokvarene i dotrajale bicikle u Tokiju i onda ih je u svojoj radionici popravljao i preprodavao. Maleni Soičiro nije baš voleo školu i formalno obrazovanje, o čemu svedoči činjenica da je od gume biciklističke pedale napravio vernu kopiju pečata njegove porodice kojim je „overavao“ činjenicu da su njegovi roditelji upoznati sa njegovim, očigledno, ne baš sjajnim ocenama.

Njegova prevara nije otkrivena sve dok nije počeo da proizvodi lažne pečate i svojim drugarima, pri čemu je smetnuo sa uma činjenicu da porodični grb njegovih drugara uglavnom nije simetričan kao grb porodice Honda. Učitelj je otkrio prevaru i obavestio oca, a gospodin Gihei  je tog dana svog sina Soičira ostavio bez ručka i kaznio ga time što će da kleči celi dan u uglu na kolenima, ali ne samo zbog prevare, već zbog toga što njegov, mali mehaničarski genije nije shvatio da nesimetričan grb mora biti izliven u ogledalu 😊

O pronalazačkim genima i korenima Soičira Honde svedoči i to da je njegova majka Mika, po zanimanju tkalja, sama razvila razboj za bržu i lakšu izradu složenijih šara.

Elem, Soičiro 1922. godine, nakon završenih osam razreda osnovne škole, sa samo 15 godina, napušta porodični dom i odlazi put Tokija, tragom oglasa u časopisu „Svet bicikala“ za mesto šegrta u radionici za popravku automobila i motocikala Art Shokai Tokyo.

Primljen je na to radno mesto, ali budući da je bio najmlađi zaposlenik, posao mu je bio samo da čisti i priprema napitke i obroke za ostale. Interesantan događaj se zbio 1923. godine, kada je Soičiro herojski, bez ikakvog prethodnog iskustva za volanom, uspeo da za vreme strašnog zemljotresa 1923. bezbedno izveze i spasi tri vredna automobila iz garaže koja se rušila.

Možda mu je pored ostalog i iz tog razloga vlasnik radionice Art Shokai, njegov prvi i jedini šef Juzo Sakakibra pružio priliku da radi u drugoj radionici, na razvoju trkačkog automobila „Curtis“. Soičiro je svojim predanim i fanatičnim radom ubrzo stekao status timskog mehaničara, i zabeleženo je da je 24. novembra 1924, to jest nedelju dana nakon njegovog osamnaestog rođendana, njegov tim Art Shokai zabeležio pobedu na petom Japanskom automobilskom šampionatu. Nakon tog uspeha, Art Shokai je ređao pobede i ubrzo je postao jedna od najpoznatijih garaža u Tokiju.

Interesantan je podatak da Soičiro nije služio vojni rok, zato što je na regrutaciji otkriveno da je daltonista i da ne razlikuje boje.

Vlasnici, braća Sakakibara su ubrzo odlučili da otvore radionice za popravku i u drugim gradovima, tako da su mesto šefa radionice u gradu Hamamacua poverili tada 21-godišnjem Soičiru, koji se nakon šest godina vratio u rodno mesto.

Soičiro se, sem popravkama vozilama, bavio i proizvodnjom što izdržljivijih i dugotrajnijih delova za vozila. Prvi eksperiment i proboj u tom smeru je bio zamena drvenih žica na točkovima metalnim, za šta mu je priznat i patent. Zatim se često navodi razvoj dizalice za automobile koju je Soičiro razvio zato što je smatrao da nije dostojanstveno da mehaničari pužu ispod automobila.

Radionca je radila i na konverziji i povećanju snage, kapaciteta i nosivosti motocikala, automobila, autobusa i kamiona, a svo svoje slobodno vreme Soičiro je posvećivao radu na razvoju trkačkih automobila i rešavanju problema hlađenja motora i razvoju visoko izdržljive vodene pumpe, budući da je hlađenje bio najveći problem tadašnjih trkačkih automobila.

Garaža je radila odlično i ostvarivala je znatne prihode, ali Soičira je sve više interesovao razvoj i proizvodnja. Soičira su u rodnom mestu prozvali „Edison Hamamcua“ i ljudi su ga, s obzirom na njegov pronalazački kapacitet i inventivni duh konsultovali i za razne druge konstruktorske probleme, a ne samo za mehaniku, to jest popravku automobila i ostalih vozila.

Soičiro se oženio 1935. godine. Njegova supruga Sači je bila jedan od trideset zaposlenih u garaži Art Shokai Hammatsu i bila je zadužena za pripremu i posluženje hrane, kao i za računovodstvo radionice.

Odmor od teškog rada su mu bili trkački automobili. Dana 7. juna 1936. godine. zajedno sa mlađim bratom Benđirom, učestvuje u prvoj jubilarnoj trci na prvoj japanskoj trkačkoj stazi Tamagava Speedway i to za volanom, Forda pogonjenog turbo motorom, odnosno za volanom vozila razvijenog u njegovoj garaži Art Shokai Hamamacu! Trku nije završio zbog teškog sudara pri brzini od 120 km/h u kom je slomio ruku, izbio rame i trajno povredio levo oko. Njegov mlađi brat Benđiro je teško povredio kičmu i nakon tog događaja Soičiro je zauvek napustio trke.

Soičiro se u to vreme zainteresovao za razvoj i proizvodnju karika i nagovarao je vlasnike Art Shokaia da ulože u istraživanje, ali s obzirom na odlične prihode garaže, vlasnici nisu imali razumevanja, niti želje da ulažu u nešto novo i neizvesno.

Tada Soičiro upoznaje gospodina Šičiro Ketoa koji je odlučio da uloži u njegovu ideju i 1937. je osnovano preduzeće Tokai Seiki, sa gospodinom Ketoom na čelu. Soičiro je svu svoju privatnu ušteđevinu uložio u Tokai Seiki, čak je lokalnoj zalagaonici založio zlato svoje supruge. Legenda kaže da bukvalno nije izlazio iz garaže, da je danju radio na starom mestu u garaži Art Shokai, a noću je radio na razvoju karika.

Ipak, bez obzira na sav trud, susretao se sa nerešivim problemima i zbog toga je odlučio da upiše školu tehnologije Hamamatsu kako bi stekao potrebna znanja. Do tada je smatrao da je nauka beskorisna i govorio je da, ako bi bilo tačno da teorija promoviše kreativnost, onda bi svi učitelji bili pronalazači.

Dve godine je vanredno studirao i kažu njegovi savremenici da mu se lični opis promenio zbog prekomernog rada.  Izbačen je iz visoke škole Hamamatsu zato što je odbio da bude ispitivan, rekao je da došao da dobije znanje, a ne da ga ispituju.

Posećivao je druge institute i kompanije koje su bavile čelikom i napokon je došao do zadovoljavajućeg konstrukcionog rešenja. Godine 1939. je napustio garažu Art Shokai i postao predsednik kompanije Tokai Seiki. Ipak, tu se problemi nisu završili, jer se javila muka u proizvodnji i od 30 hiljada komada karika isporučenih Toyoti, samo je 50 uzoraka uzeto u ispitivanje, i od tih 50 samo su tri ispunila standarde Toyote.

Većina ljudi bi u tako teškoj situaciji odustala, ali on se nije predavao i nakon dve godine teškog istraživačkog rada, konsultacija sa univerzitetima i institutima, kao i preduzećima iz metalske industrije, uspeo je da reši sve proizvodne probleme i ispuni standarde Toyote. Na vrhuncu svog rada Tokai Seiki je zapošljavao dve hiljade radnika i isporučivao je karike gigantima kakvi su Toyota i Nakajima Aircraft.

Ipak 1941. godine Japan ulazi u Pacifički rat i preduzeće se stavlja pod kontrolu Ministarstva odbrane, a već 1942. Toyota preuzima 40% kapitala Tokai Seikia, pri čemu je Soičiro degradiran s pozicije predsednika. Budući da su svi vojno sposobni muškarci napustili fabriku i da su ih zamenile žene Soičiro je lično redizajnirao i svojim rukama podešavao mašine kako bi ih prilagodio ženskim rukama. Takođe je otpočeo ubrzan rad na automatizaciji proizvodnje.

Interesantan je podatak da je u tom periodu Soičiro Honda na zahtev predsednika Nippon Gakkija, sadašnje YAMAHE, razvio automatsku glodalicu za drvo koja se koristila za proizvodnju drvenih propelera aviona. Ta mašina je omogućila proizvodnju dva propelera za trideset minuta, dok je pre toga, ručno bilo potrebno nedelju dana za proizvodnju jednog propelera. Predsednik YAMAHE je bio oduševljen genijalnošću Soičira.

Bombe američkog bombardera B-29 su 1944. uništile jedan proizvodni pogon Tokai Saikia, a drugi pogon je nastradao u velikom zemljotresu 1945. godine,  tako da je Soičiro prodao kompaniju, to jest ono što je ostalo od nje Toyoti za sumu od 450 hiljada japanskih jena.

Za 10 hiljada jena je kupio bačvu alkohola koju je postavio u dvorištu i odlučio je da godinu dana odmori. Godinu dana je zajedno sa komšijama i prijateljima pio alkohol u svom dvorištu i razmišljao.

Onda, 1946. godine, nakon godinu dana odmora i razmišljana gospodin Soičiro osniva institut Honda Technology Research Institute, ali o tome u drugom delu priče o ovom nekonvencionalnom gospodinu 😊

Hasan Suhodolac

(1970)