Zanimljivost dana: Ford GT40 je postojao i u uličnom izdanju

Pre dve godine u bioskope je stigao dugo očekivani film „Ford v. Ferrari“, koji prati duel dva giganta na trci 24 sata LeMansa tokom 1966. godine, i pritom je opet otvorio istorijske knjige. Pretpostavićemo da je popularnost filma naterala eksperte, kao i samu kompaniju Ford, da nam dostavi više informacija, a nadamo se da će i Italijani uraditi istu stvar.

O modelu GT40 smo dosta pisali na sajtu AutoRepublike, a ako bismo vam morali preporučiti jednu priču, onda svakako naš glas ide za onu koja objašnjava šta se dešavala iza zatvorenih vrata i zašto su određene odluke pale.

U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na još jedan zanimljivi primerak. Ne, nećemo vas opet „daviti“  Le Mansom već ćemo spomenuti par reči na računa GT40-a i njegovih uličnih verzija. Konkretnije, tema rasprave je ona zašto ih nije više bilo, i da li bi istorija Forda mogla da bude drugačija da je kompanija nastavila sa njegovim razvojom, kao što je Chevrolet recimo uradio sa svojim sportistom nazvanim Corvette.

U periodu od 1964. do 1969. godine je proizvedeno 105 primeraka, uključujući i rane prototipove i modele za testiranje, ali nisu svi ličili na GT40 koji svi poznajemo i volimo.

Zapravo, LeMans je bio samo jedan od mnogorbojnih formi auto-moto sporta gde se Ford takmičio, pa se brojka od 105 primerka zapravo odnosi na šasije na koje bi kasnije ugrađivane različite školjke. Nije bila retkost da, ako GT40 završi u sudaru, samo dobije novu školjku i nastavi sa takmičenjem.

Da bi homologovao svog velikana za šampionat izdržljivosti, Ford je morao da proizvede najmanje 25 jedinica za uličnu upotrebu. Sudeći prema većini izvora, fabriku je napustio 31 primerak, od čega je sedam zadržao sam proizvođač u promotivne svrhe. Za proizvodnju se postarao tim nazvan Ford Advanced Vehicles u Engleskoj, a koji je istovremeno proizvodio i trkačke verzije. Tokom kasnijih godina i privatnik JW Engineering je bio angažovan u montaži.

U čemu su se trkački i drumski GT40 razlikovali? Pa zapravo po malo toga, mada su postojali određeni napori da se ulična verzija napravi civilizovanijom. To se pre svega odnosi na dužinu vozila, koja je bila za 203 milimetera superiornija, kako bi se oslobodio prostor za veći prtljažnik u koji bi mogao da stane kofer regularne veličine. Visina vozila je ostala identičnih 40 inča (102 centimetra), a u neke od primeraka su ugrađena i kožna sedišta i klima uređaji da bi se u boljem svetlu pokazali u javnosti.

Ali, iako će proizvodnja trajati šest godina, svi će pružati identičnu mehaniku sa ranih primeraka. To znači da je GT40 pokretao V8 motor zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara) koji je preuzet direktno iz modela Mustang Shelby GT350. Dok se u Mustangu mogao pohvaliti sa 305 „konja“, inženjeri su za trkača obezbedili 30 „grla“ više.

Snaga se prenosila na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača, a GT40 se mogao pohvaliti svim modernim detaljima po pitanju ogibljenja i kočnica, kao što je to mogao i njegov trkački rođak. S masom manjom od jedne tone, automobil je uspevao da osvetla obraz konstruktoru ubrzanjem iz mirovanja do 100 km/h za 4,2 sekunde i maksimalnom brzinom od 264 km/h.

Ford je zapravo planirao mnogo obimniju proizvodnju od 31 primerka, ali je odustao iz nekoliko razloga. Prvi od njih je bila planirana cena od 18.500 američkih dolara, što bi u današnje vreme iznosilo više od 158 hiljada najmanjih zelenih novčanica. To ne samo što je bilo skuplje od bilo kog drugog egzotika na ulicama, već je bilo i za 2.000 dolara (oko 17 hiljada ovovremenskih „zelembaća“) više nego što je trkačka verzija koštala, pa je Ford brzo shvatio da nikako ne bi uspeo da pronađe više od par desetina mušterija.

Zatim dolazimo do još jednog bitnog problema, a on se odnosi na civilizovanost uličnih verzija trkačkih automobila. Bez obzira na sve napore kompanija, kupci ih jednostavno nisu voleli, s izuzetkom vožnje na stazi i to samo s vremena na vreme.

Centralno postavljeni motor je emitovao veliku toplotu i vibracije, a pritom smanjivao prostor u enterijeru, pa je lista potencijalnih kupaca svakako bila izuzetno kratka. Na to moramo da dodamo i podatak da su u Americi krajem šezdesetih godina prošlog veka debitovali novi zakoni po pitanju izduvnih gasova koje sportisti poput superautomobila s oznakom GT40 ne bi mogli da zadovolje.

Ford je na kraju zaključio da se takav projekat nikako ne isplati i nije bio voljan da odobri proizvodnju, po obimu veću od one koja je zahtevana zarad homologacije i promocija. Većinski broj od spomenute 31 jedinice je danas preživeo, i neki od njih se tu i tamo pojave na aukcijama kada obično zahtevaju cenu od oko tri miliona američkih dolara.

A za sve one koji žele da vide GT u većim brojevima na ulicama, to mogu da urade preko njegovih modernih izdanja. Podsetiću da su ista u proizvodnji još od 2005. godine.

Zoran Tomasović

(444)