Durmitor

Kako ovo leto svi manje – više provodimo zaključani u svojim regijama, odlučili smo da više pažnje posvetimo Durmitoru, te smo iz Tivta putem od Risna, preko Nikšića krenuli na Žabljak da se malo ohladimo. Planinski masiv u Crnoj Gori u kome je gradić Žabljak, najviša urbana sredina u jugoistočnoj Evropi (nalazi se na 1.450 metara nadmorske visine), krije mnogo više od restorana sa domaćim specijalitetima i kafića u kojima se goste oni sa manjkom ambicija ili spretnosti da istraže prirodu oko sebe. A priroda je darežljiva, prelepa, divlja.

Sam Durmitor ima 18 jezera (mada dosta njih presuši tokom leta) koje nazivaju gorske oči.Najpoznatije je Crno jezero, koje se sastoji od dva spojena, većeg i manjeg. Najveću količinu vode Crno jezero dobija od Mlinskog potoka i periodično od vrela Čeline u periodu otapanja snega koje napaja Malo jezero.

Kada je pri otapanju snega veći priliv vode u Malo jezero ono se preliva u Veliko i time ga „hrani“ – taj proces se naziva „bifurkacija“ – oticanje vode u dva suprotna pravca. Malo jezero otiče u reku Komarnicu i dalje u Pivu, dok Veliko jezero otiče u Taru. Leti je moguće preći peške središnji, prelivni deo, između dva jezera zbog toga što presuši priliv vode u Malom jezeru.

Krug oko Crnog jezera je moguće proći stazom kroz gustu šumu i tom prilikom videti i „Titovu pećinu“ gde se drug „Bravar“ sa partizanima i štabom hrabro skrivao 1943. godin. Prema legendi na tom je mestu doneo odluku o proboju Sutjeske. Iskreno, očekivao sam pećinu, kad ono, usek u steni, dovoljan da četvoro ljudi ne kisne. Propaganda je čudo.

Moram da pronađem i ono korito od malog Jože. Na ulasku u Crno jezero, sa desne strane kreće staza „mlinski potok“ koja vodi do Zminjeg jezera gde mu je i izvorište. Predeo obiluje malim slapovima i na tom potezu su bile vodenice koje su koristili meštani Žabljaka. Zminje jezero smo posetili iz drugog pravca, gde je moguće prići kolima na kilometar blizine.

Jednu stvar koju ne treba propustiti je takozvani „Durmiotor Ring“, krug oko Durmitora dugačak skoro 80 kilometara koji vas vodi od Žabljaka kroz guste borove šume do najvišega dela rute na 1.950 metara nadmorske visine. To prevoj između Velikog (2.104 mnv) i Malog (1.953 mnv) Štuoca odakle se pruža pogled na kanjon Tare.

Na putu do Štuoca se prolazi kroz selo Bosača koje je sa 1.600 metara nadmorske visine najviše selo na Balkanu. Ovde se nalazi napuštena skijaška staza sagrađena šezedesetih godina prošlog veka. Na izlaznoj stanici ski-lifta sada se nalazi restoran „ Momčilov grad“, a na skijaškoj stazi Bosača su voženi takmičenja, to jest skijaški kupovi ondašnje Jugoslavije.

Kako se nastavlja put, pruža se pogled na vrh Crvenu gredu visine 2.175 metara. Do njega, se može stići planinskom stazom od Bosače.

Na tom delu Durmitora ima nekoliko sela, uglavnom naseljenih sa 10 do 20 stanovnika koji uglavnom brinu o stadima ovaca. S obzirom da je put od Žabljaka koji vodi ka ovim selima dovoljne širine tek za automobil, ograde i  bankine ne postoje, a povremeno s prozora automobila gledate niz liticu duboku par stotina metara. S obzirom da sneg može pasti već u septembru, i da su zime jake, porodice se snabdevaju hranom za period od oktobra do aprila jer su tada putevi često neprohodni zbog obilnih snežnih padavina.

Ono sto preporučujem je da kada se krene u krug oko Durmitora, obavezno treba skrenuti sa rute i popeti se na vidikovac Ćurevac odakle se pruža nesvakidašnji pogled na kanjon Tare sa nekih 1.608 metara nadmorske visine. Do samog vidikovca treba preći stazu od jednog kilometra, uglavnom po ivici planinskog venca. Poželjna je planinarska obuća i leti zbog izraženog kamenitog terena.

Putem se dalje stiže do kanjona reke Sušice i Sušičkog jezera koje se nalazi u kanjonu izuzetne lepote. Mogu slobodno reći da je po mom mišljenju lepši od kanjona Tare . Sušica izvire na oko 1.300 metara nadmorske visine i uliva se u reku Taru na 512 metara nadmorske visine. Jezero leti presuši tako da smo imali prilike da vidimo veliku zelenu livadu prekrvenu kantarionom, hajdučkom travom i divnim planinskim cvećem. Tu je i mali izvor hladne, planinske vode koja nam je poslužila kao prijatno osveženje. Kao što ime kaže, reka Sušica je nestalna, a jednim delom toka je i ponornica.

Put nas dalje vodi na visoravni sa livadama gde je stočarstvo primarno zanimanje. Sve vreme se pruža se poged na brojne planinske vrhove  koji su nestvarni i gde čak 48 vrhova ima nadmorsku visinu veću od 2.000 metara. Na par mesta su postavljeni  i okviri za slikanje na kojima je ime vrha koji se vidi u pozadini.

Sam put je dosta dobro označen, panoramski put br. 2. Ima i aplikacija preko Play prodavnice, „izi.TRAVEL“ preko koje se može slušati audio vodič koji je i nama bio od pomoći. S obzirom na uzan put, koji jeste asfaltiran, ali davno – u vreme partizana, koji je pun serpentina, nepreglednih krivina i velikih visinskih razlika, neko realno vreme da se prođe čitav krug je oko 5 sati vožnje. Leti se može proći putničkim automobilom, ali je poželjno da se ide nekim manjim jer ćete se teško okrenuti u slučaju da omašite put.  Povišen klirens je dobrodošao u svakom slučaju, a nas je provezla naša „hrabra Meriva“.

Na kraju, ne treba zaboraviti ni vožnju žičarom ili pešačku stazu do vrha skijališta Savin Kuk. Doživljaj  je fantastičan. Zičara vodi kroz šumu gde su neka stabla toliko visoka da se krošnje mogu dodirnuti rukom. Nakon prelaska na drugi ski-lift strmim usponom se stiže na 2.213 mnv. Sa vrha žičare vodi uska staza do vidikovca odakle se pruža sjajan pogled na Žabljak i okolna jezera. Ako je potrebno osveženje može poslužiti voda sa izvora koji se zove “Savina voda”. Prema legendi , izvor je nastao  zahvaljujući čudu Svetog Save koji je štapom ispisao krst po zemlji i voda se pojavila. Smatra se da je voda lekovita.

Malo dalje od izlaza sa ski-lifta našli smo i ostatke snega, dovoljno za jedno lagano julsko grudvanje. Tu je i  panoramski okvir za slikanje na na kojem piše kako ste na 2 313 metara nadmosrske visine, a u stvarnosti vam nedostaje još jedno 50 metara (lična procena). Ko želi i ima snage, staza dalje vodi baš do samog vrha, za šta moja omladina više nije imala snage.

Za kraj, ostaje rafting Tarom koji smo ostavili za neku drugu priliku. Takodje, u blizini se nalazi i kanjon Nevidio (naslovna fotografija). Fantatičan pogled, prelepa polja nane i prolazak kroz kanjon za one hrabrije i izdržljivije. Za iskusne planinare interesantna je Ledena pećina koja se nalazi na vrhu Obla glava. U ovoj pećina zima nikada ne prestaje jer sama pećina je okićena ledenim figurama visine čoveka koje su nastale kapanjem vode sa svoda pećine.

Jedna mala napomena – za ovu turu je potrebno izdvojiti barem 4 puna dana, a koji dan više je samo bonus, dobićete više vremena za odmor nakon pešačkih tura i uživanje u čistom planinskom vazduhu.

Borko Božinović

(2160)