Modeli Alfe Romeo o kojima se retko govori

U svojoj 110. godina dugoj istoriji Alfa je mahom bila sinonim za sportski orijentisane limuzine i kupee, no njena prošlost bogata je i mnogim drugim automobilima, često zanemarenim kada se radi bilo kakva retrospektiva ovog brenda. Neki od njih doživeli su serijsku proizvodnju, drugi su pak ostali samo kao konceptualna izdanja i prototipi. Danas vam predstavljamo upravo te modele o kojima se retko govori. 

Alfa Romeo 1900 M „Matta“, 1952. godina

Ukoliko verujete da je Stelvio prvi SUV italijanske marke, onda se grdno varate. Alfa je svoje terensko vozilo plasirala još početkom pedesetih godina prošlog veka. Daleke 1951. godine italijanska armija je raspisala konkurs za vojno terensko vozilo, a na njega javili su se Fiat sa modelom Campagnola i Alfa Romeo sa modelom Matta.

Fiatov adut se fokusirao na jeftino održavanje, jednostavnu koncepciju i nisku cenu, dok je Alfa pokušala da pobedi konkurenta performansama. Alfa Romeo Matta imao je maksimalnu brzinu od 105 km/h, i snažniji motor (65 ks naspram Fiatovih 53 ks).

No, italijanska armija nije bila impresionirana perfromansama, te su odabrali Campagnolu, koja je inače opstala na tržištu sve do 1987. godine. Alfin terenac je video svoju serijsku proizvodnju i to od 1952. do 1954. godine. Ipak, za to vreme sklopljeno je oko 2.000 primeraka, poprilično mala brojka.

Jedan Matta je čak učestvovao na čuvenoj trci Mille Miglia, dok su dva komada nekako našla svoj put do reli staza u Južnoj Americi. Ipak, nakon Matte, Alfa decenijama nije razmišljala o vozilu sa uvećanim klirensom, sve do devedesetih godina prošlog veka.

Alfa Romeo 6C Aerodinamica Spider, 1935. godina

Tipo 512 smatra se za prvi Alfin model sa središnje pozicioniranim motorom, no ova tvrdnja mogla bi se osporiti, da je kojim slučajem navedeni 6C Aerodinamica Spider doživeo serijsku proizvodnju.

Ovaj automobil bio je namenjen trkačkim stazama za nadmetanje sa asovima iz AutoUniona. Posedovao je jedno sedište, na sredini vozila, kao što je to bio slučaj decenijama kasnije kod McLarenovog F1. Ključnu ulogu u razvoju ove mašine imao je tadašnji glavni inženjer Alfe – Vitorio Jano.

Rukovodstvo italijanske marke praktično je bilo uvređeno dominacijom Nemaca na trkama, te je Vitoriju Janu naređeneo da izradi novi automobil, koji će izazvati germansku konkurenciju. Jano je odlučio da igra na sigurno te je počeo istovremeno rad na dva vozila, jednim koji će imati postavljen motor napred, i drugim koje će koristiti sredinu automobila kao poziciju za agregat.

Prvi je razvijan u Italiji, dok su za drugog napravljene sve komponente i poslate, pazite sad, za Hrvatsku! Vitorio Jano je imao mađarske korene i rođen je kao Viktor Janjoš, a imao je i veze sa porodicom Janković koja se u Hrvatskoj, ali i Mađarskoj bavila prodajom automobila.

Jankovići su sklopili 6C Aerodinamica Spider, i automobil je 1937. godine bio spreman za dalje testove ili proizvodnju. Ali, tada se desilo čudo i Vitorio Jano je dobio otkaz u Alfi i preselio se u Lanciju. Alfin neverovatni prototip ostao je u Hrvatskoj, odakle su ga Jankovići izvukli nakon Drugog svetskog rata. Jankovići su ovaj automobil prodali jednom američkom vojniku, te je tako Alfa Romeo 6C Aerodinamica Spider godinama bio van Italije.

Ipak, 2008. godine ovaj automobil potpuno je obnovljen i vratio se na Apeninsko poluostrvo.

Giocattolo Group B, 1987. godina

Verovali ili ne, ali Alfa je želela da se oproba i na reli stazama. Zvaničnici italijanske marke godinama su vagali oko toga da li će uđu u reli šampionat, ali na kraju do toga nije došlo. Takva odluka nije se dopala svim ljubiteljima ovog brenda, pogotovo ne onima sa dubljim džepom.

Tako je Pol Halsted, nekadašnji IT konsultant, dozvolio da ga njegova ljubav prema egzotičnim automobilima potpuno savlada te je otvorio prodajni centar u Australiji, gde je prodavao Alfa Romeo, Ferrari i Porsche. Posao je išao odlično, no Halsted je čuo za napušteni Alfin projekat u vezi sa reli vozilom.

Pol je rešio da napravi svoju varijantu tog automobila koristeći iste sastojke karoseriju Alfe Romeo Alfasud Sprint, i V6 agregat. Kada je italijansko rukovodstvo čulo za ovaj „poduhvat“ momentalno su obustavili isporuku automobila Halstedu, jer su želeli da projekat zadrže za sebe.

Upornog Australijanca nije bilo lako odgovoriti, te je on kupio već korišćeni Alfasud, a umesto V6 motora ubacio je petocilindarski agregat poreklom iz Holdena. Stvoreni automobil poneo je naziv Giocattolo Group B i nudio je neverovatno dobre perfromanse za to doba. No, silni porezi i carine uz veliki utrošen rad na stvaranje samo jednog automobila doneli su i izuzetno visoku cenu.

Tako je, nažalost, sposobni Pol Halsted proglasio bankrot svoje kompanije, a nekolicina napravljenih primeraka otišla je u ruke kolekcionara, dok je jedan čak služio u australijskoj policiji. Da je Halsted živeo u nekoj drugoj zemlji, možda bi tamo njegov projekat imao puno više uspeha, kao što je recimo to bio slučaj sa RUF-om.

Alfa Romeo 164 Pro-Car, 1988. godina

Ipak, nakon fijaska u Australiji, Alfa je i sama pokazala interesovanje za određene komercijalno riskantnije projekte. Sve je počelo sa razvojem V10 motora za Formulu 1, ali kada je agregat bio sprema za upotrebu u „najbržem cirkusu na svetu“, Alfin program F1 se iznenada ugasio, stoga je hitno bilo potrebno pronaći novu primenu za ovu pogonsku jedinicu.

Malo ko je tada verovao da će taj motor naći primenu u modelu 164. No, upravo je ovaj automobil postao domaćin mamutskom agregatu. Spolja ga je malo toga odvajalo od standardnog izdanja, osim ogromnih zadnjih guma, malog spojlera i manjeg klirensa, neupućeno oko pomislilo bi da se radi o običnom 164.

Unutra je izbačeno praktično sve što nije bilo neophodno, a umesto zadnjih sedišta bio je postavljen agregat, Ovaj automobil trebalo je da bude začetnik čitave trkačke serije Pro-Car. U ovom šampionatu trebalo je da se nadmeću vozila fabričkog izgleda, ali motori su morali imati veću zapreminu od 3,5 litara, i mogli su biti bilo kakve konfiguracije, sve do V12.

Ispostavilo se da je Alfin adut bio sumanuto brz – maksimalna brzina bila je 340 km/h, četvrt milje bio je u stanju da preleti za 9,7 sekundi. No, ostali proizvođači nisu bili zainteresovani, te je ovaj automobil otišao u zaborav. Ipak, znanje stečeno u razvoju ovog modela iskorišćeno je kasnije za dominaciju u DTM-u.

Alfa Romeo S.Z, 1989. godina

Kao što se iz dosadašnjeg izlaganja da primetiti, kraj osamdesetih godina bio je veoma zanimljiv za istoriju Alfe Romeo. Kupe o kojem sada govorimo nastao je kao plod saradnje Alfe i studija Zagato, a njegov izgled i danas izaziva kontroverzu.

S.Z je jedan od prvih modela koje je Alfa stvorila otkako se pridružila Fiatu 1986. godine. Upravu su na ovom vozilu debitovali trodelni prednji farovi, koji će kasnije biti toliko hvaljeni kod modela 159. No, S.Z je raspolagao i sa veoma ozbiljnim V6 motorom koji je isporučivao 210 konjskih snaga.

S.Z postao je pravi model za puriste, sa petobrzinskim ručni menjačem i velikom brojem „konja“ vožnja je predstavljala pravo uživanje. Za to je bilo zaslužno i hidraulično ogibljenje koje je omogućavalo da se klirens automobila menja, a ukupna amplituda iznosila je 5 cm.

Kritike za izgled išle su i na račun enterijera, pre svega zbog postavke sa čak sedam analognih instrumenata. Ipak, ni to nije sprečilo ozbiljan prodajni uspeh ovog automobila. Vozila s Zagato oznakom najčešće su ograničena na nekoliko desetina primeraka, ali je Alfa Romeo S.Z stigao do 1.036 kupaca, dok je kabriolet varijata koja se pojavila 1992. godine prodata u 284 komada.

Castagna Vittoria, 1995. godina

Šest godina nakon debija nesvakidašnjeg S.Z-a, priča je dobila neočekivani nastavak. Biznismen Đoakino Akampora rešio je oživeti nekadašnju kompaniju koja se bavila proizvodnjom karoserija – Carrozzeria Castagna i momentalno pripremio dva projekta. Prvi je bio zasnovan na Maseratiju 3200GT i nosio je naziv Castagna Auge, dok je drugi bio baziran na Alfi Romeo 75.

Taj automobil dobio je naziv Castagna Vittoria, i očigledno je da je ova kompanija bila inspirisana izgledom S.Z-a, jer je dizajn nekih elemenata skoro bio prekopiran! Nešto je drugačije bilo u kabini, jer su upotrebljeni još prestižniji materijali. Neke informacija ukazivale su da Vittoria raspolaže sa oko 300 konjskih snaga.

Castagna Vittoria predstavljena je zvanično na Salonu automobila u Ženevi, ali je napravljen samo jedan primerak, koji je završio kao lično vozilo Đoakina Akampore. Automobil je nedavno obnovljen, a kompanije je nakon ovog modela nastavila da stvari interesantne koncepte bazirane na Mercedesovim, Ferarijevim i Fiatovim modelima.

Alfa Romeo Sportut, 1997. godina

Sredinom devedesetih godina proizvođači su počeli da uočavaju trend rasta prodaje terenaca, koji se više nisu upotrebljavali kao što je isprva bilo zamišljeno, već su novo utočište pronašli na gradskim ulicama. Tako je Alfa plasirala konceptulani SUV Sportut 1997. godine.

Za dizajn je bio zadužen studio Bertone koji je praktično dobio odrešene ruke u stvaranju novog automobila. Sportut bio je postavlje na platformu modela 145 i prikazao je neke stilske odlike koje će nakon njega naći primenu u Alfinim vozilima. Jedna od njih su “skrivene” kvake za otvaranje zadnjih vrata.

Kada je reč o pogonu, korišćen je dvolitarski agregat sa četiri redno postavljena cilindra koji je isporučivao 150 “konja”. Snaga se na sve točkove prenosila putem petostepenog manuelnog menjača.

Javnost je konceptualni Sportut videla prvi put na Salonu automobila u Ženevi 1997. godine.

Alfa Romeo TZ3 Stradale, 2011. godina

Ovaj automobil je još jedan plod saradnje studija Zagato i Alfe Romeo, i ujedno je jedan od verovatno najkontroverznijih. Zapravo u „vezu“ italijanskih kompanija za ovaj automobil bio je umešan i američki Dodge.

Pojedini “zli jezici” često navode ovaj automobil kao prepakovani Dodge Viper. I iako ovaj Alfin model zaista nosi mnogo američkih gena, ne može mu se osporiti da je u duhu italijanskih superautomobila. TZ3 Stradale pogoni agregat poreklom iz Dodgeovog Vipera. U pitanju je 8,4-litarski V10 motor koji razvija 649 ks i 814 Nm, a snaga se u purističkom duhu na točkove prenosi putem šestostepenog manuelnog menjača.

Prema zvaničnim podacima, napravljeno je svega devet primeraka ovog fantastičnog automobila. Stoga ne čudi što se model retko viđa i na prestižnim manifestacijama u vezi sa klasičnim i retkim vozilima. Mali broj proizvedenih jedinica osigurao je veliku ekskluzivnost, pa je tako prošle godine jedan primerak ponuđen na aukcijsku prodaju, i mada nije poznato za koliko je novca kupljen, prethodni Alfa Romeo TZ3 Stradale (2014. godine) koji se našao na javnoj prodaji na kraju je isporučen za 700.000 dolara.

Alfa Romeo Pandion, 2010. godina

Konceptualni Pandion razvio je svojevremeno dizajnerski studio Bertone, a automobil je javnosti predstavljen na Salonu automobila u Ženevi pre deset godina.

Pandion je posedovao futuristički stil, nešto sa čime se Alfa Romeo u svojoj istoriji nije često bavio. Dizajneri Bertonea navodili su da su za eksterijer inspiraciju našli u pticama grabljivicama, što objašnjava i jedinstven sistem otvaranja vrata. Ukupna dužina krila koja su se otvarala pod uglom od 90 stepeni iznosila je ogromnih 3,6 metara.

Nakon otvaranja vrata onoga ko ulazi zadesio bi pravi šok, jer je enterijerom dominirala tirkizna boja. Jedan od dizajnera Bertonea, Majk Robinson, naveo je da ga je inspirisao tzv. biodizajn, koji je trebalo da podražava izgled biljaka koje možemo videti u prirodi.

Tako centralni tunel izgledao kao da je ispleten od nekakvih vlakana, dok su naplaci dizajnirani tako da podsećaju na isprepletano korenje.

Konceptualni Pandion bio je zasnovan na Alfi Romeo 8C Competizione, ali je bio lakši od navedene za čitavih 300 kg, te je 4,7-litarski V8 agregat sa 450 ks omogućavao ubrzanje do 100 km/h za svega 3,9 sekundi, dok je maksimalna brzina iznosila 320 km/h. Ipak, futuristički Pandion na kraju nije video serijsku proizvodnju, jer je njegov dizajn smatran za isuviše nekonvencionalan.

Lista Alfinih modela o kojima se retko govori mogla bi se još uvećati, no svi oni čine bogatu istoriju slavnog brenda iz Italije, koji je juče proslavio 110. rođendan. Čestitamo!

Priredio Đorđe Platiša 

(6263)