Zanimljivost dana: Japanski brzi voz Shinkansen 0-Series

Nekada davno, železnica se činila kao najefikasniji način putovanja. Pre nego što su postojali automobili i avioni, najlakši modus da se osoba transportuje između dve lokacije je definitivno bio onaj koji podrazumeva upotrebu parne lokomotive, ali početkom 20. veka prvo je lidersko mesto zauzeo automobil, a kasnije i avion. Do perioda Drugog svetskog rata se činilo da će vozovi opstati samo za transport robe, a onda su Japanci odlučili da naprave revoluciju.

Japan je izašao kao poraženi u ratu pa je dugo godina prioritet ležao u obnavljanju zemlje. Na kraju Drugog svetskog rata populacija u ovoj održavi je iznosila 70 miliona, ali do ranih šezdesetih godina cifra će skočiti na 93 miliona žitelja. Najpopularniji grad u državi je bio Tokio, gde je živela oko trećina populacije ukoliko u prestoničke cifre uračunamo i naselja s periferije, što je rezultiralo visokim cenama nekratnina.

Postalo je jasno da ako mladi profesionalni žele da rade u Tokiju, šanse su velike da će moći priuštiti kuće tek na lokacijama udaljenim nekoliko sati vožnje vozom. Uz sve to, Japan je mala ostrvska država pa je vlada ograničila i broj prodatih automobila da se ne bi stvarala gužva na putevima.

Teško je izabrati samo jednu osobu kao oca Shinkansen (bukvalni prevod je “Voz metak“) programa, ali najveće zasluge idu čoveku po imenu Šinđi Sogo. Kao predstavnik Japanske železnice, Sogo je shvatio da mora da uvede drastične promene ukoliko želi da narod i dalje koristi vozove kao prevoz, pošto je u mnogim drugim državama, vazdušni saobraćaj u potpunosti doveo do bankrota civilne železnice (to se pre svega odnosi na Sjedinjene Američke Države).

Njegova ideja se zasnivala na predstavljanju brzih vozova koji bi stizali na lokaciju u kraćem vremenskom periodu, a pri tom pružali značajno udobniju vožnju.

Ovo nije bio prvi pokušaj Japana sa takvoj tehnologijom, a ideja je postojala još od ranih dvadesetih godina prošlog veka, to jest pre nego što su brojni ratovi stopirali poduhvate. Takođe je potrebno spomenuti da su šine u Zemlji izlazećeg Sunca u navedenom periodu bile široke 1.067 milimetara, dok je ostatak sveta koristio one od 1.435 mm.

Tokom 1957. godine firma Odakyu Electric Railway je debitovala s revolucionarnom električnom lokomotivom 3000 Series SE Ramancecar, koja je mogla da dostigne 144 km/h čak i na zastarelim šinama. Postalo je jasno da ako Japan izgradi moderne šine brzine će dostići još veći nivo.

Spomenuti Sogo je morao ideju predstavljati nekoliko puta čelnicima kompanije, a oni su je zvanično odobrili u decembru 1958. godine. Prva serija pruga i vozova je morala biti gotova u roku od šest godina, kada su se ujedno održavale prve Olimpijske Igre u Tokiju. Originalni budžet je iznosio 200 milijardi jena, ali kada sve bude kompletirano cifra će biti dvostruko viša. Štaviše. Sogo je čak morao da zatraži kredit od Svetske banke da bi kompletirao svoje delo.

Pa šta je onda učinilo Shinkansen toliko boljim od ostalih električnih vozova?

Pa za početak, oni su pružali jako aerodinamičnu školjku. Ova ideja nije bila strana i postojali su veliki napori još tokom tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Americi, da i parne lokomotive pružaju sličnu tehnologiju. Međutim, Shinkansen je bio značajno manji od njih i sa lakoćom se probijao kroz vazduh. Zatim, vibracije su snižene na minimalni nivo, pruge su izgrađene na lokacijama gde nema mnogo krivina (što znači da je voz konstantno mogao da održava brzinu), a nova kompjuterska tehnologija je omogućavala sistemu da sam reguliše brzinu.

Prvi Shinkansen, poznat kao 0-Series, je debitovao u oktobru 1964. godine za firmu Tokaido između gradova Tokio i Osaka. Ova relacija je dugačka 515 kilometara i ranijim lokomotivama je bilo potrebno oko 6,5 sati da je kompletiraju. Međutim, u roku od godinu dana 0-Series će uspeti da je prevali za samo tri sata i deset minuta pri prosečnoj brzini od 220 km/h.

U roku od samo tri godine “Voz metak“ će da preveze oko 100 miliona putnika, a cifra će da skoči na milijardu duša do 1976. godine. Originalna serija je zahtevala 30 vozova i po 12 vagona za svaki od njih, ali kada se proizvodnja okončala 1984. godine, ispostavilo se da je 3.216 iz 0-Series linije napustilo fabriku. Oni će biti korišćeni sve do 2008. godine.

Tokom 54 godina rada, primerci iz 0-Series familije su prevezli preko deset milijardi putnika, a zanimljivo je da se nikada nije dogodio nesrećan slučaj. Za jedina dva puta kada je ispao sa šina, „zaslužan“ je zemljotres. Većinu vremena on je bio tačan u sekundu, a u nekim retkim situacijama gde bi zakasnio nekoliko desetina sekundi Tokaido je obavezno izvinjavao javnosti.

Pored “originala“ Tokaido, danas postoji dodatnih šest kompanija koji pružaju Sinkansen, a neki od modernijih vozova su u stanju da dostignu brzine do 320 km/h. Vremenom brzi vozovi su prošireni i na takozvani “maglev“ sistem gde su u stanju da pređu cifru od 600 km/h. Takvi vozovi se kreću zahvaljujući magnetnoj sili i nemaju pokretne delove, a jedan od test modela u Japanu je prešao distancu između gradova Tokio i Osaka za samo sat vremena ili tri puta brže u poređenju sa originalnim Shinkansenom.

U svakom slučaju, 27 primeraka legendarne 0-Series je sačuvano i donirano raznim institucijama, a jedan od njih se nalazi i u Velikoj Britaniji.

Zoran Tomasović

(2720)